„Najnormalniji čovek na svetu“ deset godina posle ili kako je Tokin udahnuo dušu Beogradu
U Galeriji „New Moment“ u Beogradu 27. maja je održana promocija novog izdanja knjige Ivana Tokina „Najnormalniji čovek na svetu“, sa ekskluzivnim dodatkom na kraju, kojim se obeležava deset godina od prvog objavljivanja ovog kultnog romana.
Prihvaćen od književne kritike i čitalaca, Tokinov roman je prepoznat kao urbani roman pisan autentičnom poetikom svakodnevice. I posle deset godina interesovanje za roman ne prestaje.
Tokinov junak poseduje normalnost kao supermoć. Ovaj neobično obični Beograđanin, između policijskih privođenja i saslušanja, vodi sasvim običan život u samom srcu Beograda, u kojem uspeva da radi i zaradi, prošeta se sa psom, okupa u Dunavu, da popije koju, porazgovara s lokalnim taksistom filozofom, da se fer potuče, pa i da se zaljubi u svoju advokaticu. Tu su i svakodnevni razgovori s fotografijama porodice koje više nema, kao i čitanje životnog priručnika predaka, koji nudi kratka i precizna „uputstva za rukovanje samim sobom“ i određeni broj neispisanih stranica koje tek treba popuniti.
O „Najnormalnijem čoveku na svetu“ deset godina kasnije su, pored autora, govorili pisac Đuro Radosavović i Janja Stjepanović, urednica u Laguni. Odlomke iz knjige čitao je glumac Branislav Trifunović.
Urednica je najpre istakla da Tokinova knjiga ne prestaje da bude aktuelna: „Napravio je tu figuru ’everymana’, običnog čoveka koji nije antički junak već arhetip jednog normalnog čoveka, ali biti normalan čovek u našem društvu u stvari znači biti junak. Taj čovek je normalan utoliko što je autentičan i ne odgovara na imperative koji se nameću sa slomom Jugoslavije i socijalizma, pogotovo u jednom siromašnom društvu, a to je: budi realan, zaradi pare, nemoj biti luzer. Prihvata stvari kako mu dolaze, ali ne na pasivan način nego kao neku šansu, ne dopušta da bude histerizovan kao što je prosečan Srbin.“
Đuro Radosavović je naglasio da je teško napisati roman a da odgovori na sve zahteve forme, i u isto vreme ima dobru karakterizaciju likova: „Tokin je majstor poetizovane stvarnosti. U mikrosegmentima pronalazi nešto što je odlično i napiše ga tako da je ljudima lepši život kad čitaju, i to prilično jednostavno. Sâm naslov ’Najnormalniji čovek na svetu’ je autoironija jer je danas potpuno nenormalno vreme. Ovaj roman je bio kao slamčica nekim ljudima da mogu da dišu i vide da nisu ludi, neko još živi obični život.“
Radosavović smatra da, iako je pred čitaocima reizdanje posle 10 godina, da Tokin više nema veze s ovom knjigom: „Ona ima svoj život, nalazi ljude... Tokin nije oživeo Beograd već mu je udahnuo neku dušu koja je posebna, i to je važnost.“
Prva osobenost romana koju uoči čitalac tiče se dva ritma, kao dva toka u romanu. Jedan je brz i prepun dešavanja, dok je drugi kontemplativan i spor.
„Ritam je došao pre nego što sam počeo da pišem roman“, otkrio je Tokin i dodao: „Bio sam na semaforu Cvijićeve i Starine Novaka, i na radiju je išla neka pesma koja je išla sporo pa brzo, i ja sam pomislio da to bude ritam mog romana. Mislio sam da ću sesti i napisati roman i da će mi ići lako, kao i sve drugo što mi je išlo, ali uhvatila me je panika kad sam video da su te prve strane dosadne, stalno sam razmišljao kako će ovo ili ono da zvuči. Zbog te panike sam počeo da pišem kako mi se piše i nije postajao nikakav plan, ni za pravnicu, taksistu, ni za Priručnik ni ljubavnu priču“.
Zanimljive epizode u romanu tiču se snolikih putovanja glavnog junaka koji pliva Dunavom i Savom, leti do svemira: „Pisao sam ovaj roman kako pišem i kratku priču i bilo šta drugo. Postavim se u tu situaciju i onda je živim dok je pišem i ona me vodi. Tako me je i u ovom romanu odvela na ronjenje i letenje, a to je verovatno zbog toga što je junaku tesna planeta. On je bio i spreman da odustane. Iz stvarnog sna budi ga nešto što bi stvarnog čoveka uplašilo – privođenje. On tu počinje da živi. Odustao je od svega i, baš kad je izgubio sve, onda je spreman da dobije sve“.
Knjigu „Najnormalniji čovek na svetu“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
Tokinov junak poseduje normalnost kao supermoć. Ovaj neobično obični Beograđanin, između policijskih privođenja i saslušanja, vodi sasvim običan život u samom srcu Beograda, u kojem uspeva da radi i zaradi, prošeta se sa psom, okupa u Dunavu, da popije koju, porazgovara s lokalnim taksistom filozofom, da se fer potuče, pa i da se zaljubi u svoju advokaticu. Tu su i svakodnevni razgovori s fotografijama porodice koje više nema, kao i čitanje životnog priručnika predaka, koji nudi kratka i precizna „uputstva za rukovanje samim sobom“ i određeni broj neispisanih stranica koje tek treba popuniti.
O „Najnormalnijem čoveku na svetu“ deset godina kasnije su, pored autora, govorili pisac Đuro Radosavović i Janja Stjepanović, urednica u Laguni. Odlomke iz knjige čitao je glumac Branislav Trifunović.
Urednica je najpre istakla da Tokinova knjiga ne prestaje da bude aktuelna: „Napravio je tu figuru ’everymana’, običnog čoveka koji nije antički junak već arhetip jednog normalnog čoveka, ali biti normalan čovek u našem društvu u stvari znači biti junak. Taj čovek je normalan utoliko što je autentičan i ne odgovara na imperative koji se nameću sa slomom Jugoslavije i socijalizma, pogotovo u jednom siromašnom društvu, a to je: budi realan, zaradi pare, nemoj biti luzer. Prihvata stvari kako mu dolaze, ali ne na pasivan način nego kao neku šansu, ne dopušta da bude histerizovan kao što je prosečan Srbin.“
Đuro Radosavović je naglasio da je teško napisati roman a da odgovori na sve zahteve forme, i u isto vreme ima dobru karakterizaciju likova: „Tokin je majstor poetizovane stvarnosti. U mikrosegmentima pronalazi nešto što je odlično i napiše ga tako da je ljudima lepši život kad čitaju, i to prilično jednostavno. Sâm naslov ’Najnormalniji čovek na svetu’ je autoironija jer je danas potpuno nenormalno vreme. Ovaj roman je bio kao slamčica nekim ljudima da mogu da dišu i vide da nisu ludi, neko još živi obični život.“
Radosavović smatra da, iako je pred čitaocima reizdanje posle 10 godina, da Tokin više nema veze s ovom knjigom: „Ona ima svoj život, nalazi ljude... Tokin nije oživeo Beograd već mu je udahnuo neku dušu koja je posebna, i to je važnost.“
Prva osobenost romana koju uoči čitalac tiče se dva ritma, kao dva toka u romanu. Jedan je brz i prepun dešavanja, dok je drugi kontemplativan i spor.
„Ritam je došao pre nego što sam počeo da pišem roman“, otkrio je Tokin i dodao: „Bio sam na semaforu Cvijićeve i Starine Novaka, i na radiju je išla neka pesma koja je išla sporo pa brzo, i ja sam pomislio da to bude ritam mog romana. Mislio sam da ću sesti i napisati roman i da će mi ići lako, kao i sve drugo što mi je išlo, ali uhvatila me je panika kad sam video da su te prve strane dosadne, stalno sam razmišljao kako će ovo ili ono da zvuči. Zbog te panike sam počeo da pišem kako mi se piše i nije postajao nikakav plan, ni za pravnicu, taksistu, ni za Priručnik ni ljubavnu priču“.
Zanimljive epizode u romanu tiču se snolikih putovanja glavnog junaka koji pliva Dunavom i Savom, leti do svemira: „Pisao sam ovaj roman kako pišem i kratku priču i bilo šta drugo. Postavim se u tu situaciju i onda je živim dok je pišem i ona me vodi. Tako me je i u ovom romanu odvela na ronjenje i letenje, a to je verovatno zbog toga što je junaku tesna planeta. On je bio i spreman da odustane. Iz stvarnog sna budi ga nešto što bi stvarnog čoveka uplašilo – privođenje. On tu počinje da živi. Odustao je od svega i, baš kad je izgubio sve, onda je spreman da dobije sve“.
Knjigu „Najnormalniji čovek na svetu“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
