Svetski dan knjige bio je prilika da Centar za kulturu iz Tivta organizuje promociju knjige „Kuća sećanja i zaborava“ Filipa Davida. David je pred velikim brojem posetilaca u galeriji letnjikovca „Buća“ u Tivtu predstavio svoj novi roman, za koji je dobio Ninovu nagradu za 2014. godinu.
„Književnost je ljudsko pamćenje, rekao je Borhes. Svaka knjiga mnogo više govori o svom vremenu nego more napisa, analiza, eseja koji se dnevno objavljuju. Danas su knjige zapravo jedno živo svedočanstvo o vremenu iza nas, ali koje ima veze sa našim. Knjige nas povezuju sa prošlošću“, rekao je Filip David.
„Književnost je ljudsko pamćenje, rekao je Borhes. Svaka knjiga mnogo više govori o svom vremenu nego more napisa, analiza, eseja koji se dnevno objavljuju. Danas su knjige zapravo jedno živo svedočanstvo o vremenu iza nas, ali koje ima veze sa našim. Knjige nas povezuju sa prošlošću“, rekao je Filip David.
Kroz nekoliko priča autor je opisao tragediju Jevreja u Drugom svetskom ratu, ali ovaj roman prevazilazi priču o stradanju jednog naroda. Roman „Kuća sećanja i zaborava“ je univerzalna priča o ponavljanju ljudskih nesreća, o zlu, prevrtljivosti ljudske prirode, o identitetu, praštanju. Ili, kako to u svom dnevniku beleži glavni lik Albert Vajs: „Pokušavam da otkrijem zašto je bilo toliko nesreća u ljudskoj sudbini, kako se to iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena, a život gubi svaki smisao.“
Na pitanje koliko je autobiografskog u romanu, David je odgovorio da je ovo njegov najintimniji roman jer zapravo govori o nečemu što je deo i njegove biografije.
Epizode u novom romanu napisane su maestralno, poput one u kojoj saznajemo da je dalji rod oca Alberta Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestajanja. Takve epizode čitaocima pružaju nekoliko asocijacija. Čitaoci koji uđu u „Kuću sećanja i zaborava“ imaju utisak da su pročitali mnogo knjiga. Autor nam pored velikog bogatstva pruža i odgovor na jedno egzistencijalno pitanje – sećati se ili zaboraviti.
„Sećanja su veoma važna i kad su ispunjena bolom, patnjama, kao što su sećanja na one koji su tragično nestali. Ona su deo nas. Ako ih se odreknemo, odrekli smo se i svog identiteta i onih koje smo voleli. Pisci ne biraju vreme u kojem će pisati. Osetio sam potrebu posle nekoliko romana i zbirki priča u kojima sam bežao i udaljavao se od stvarnosti da napišem knjigu koja govori, zapravo, o našoj stvarnosti.“
Kako je sam autor rekao tokom gostovanja u Tivtu, nije nagrada ta koja presuđuje romanu već čitaoci.
Na pitanje koliko je autobiografskog u romanu, David je odgovorio da je ovo njegov najintimniji roman jer zapravo govori o nečemu što je deo i njegove biografije.
Epizode u novom romanu napisane su maestralno, poput one u kojoj saznajemo da je dalji rod oca Alberta Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestajanja. Takve epizode čitaocima pružaju nekoliko asocijacija. Čitaoci koji uđu u „Kuću sećanja i zaborava“ imaju utisak da su pročitali mnogo knjiga. Autor nam pored velikog bogatstva pruža i odgovor na jedno egzistencijalno pitanje – sećati se ili zaboraviti.
„Sećanja su veoma važna i kad su ispunjena bolom, patnjama, kao što su sećanja na one koji su tragično nestali. Ona su deo nas. Ako ih se odreknemo, odrekli smo se i svog identiteta i onih koje smo voleli. Pisci ne biraju vreme u kojem će pisati. Osetio sam potrebu posle nekoliko romana i zbirki priča u kojima sam bežao i udaljavao se od stvarnosti da napišem knjigu koja govori, zapravo, o našoj stvarnosti.“
Kako je sam autor rekao tokom gostovanja u Tivtu, nije nagrada ta koja presuđuje romanu već čitaoci.
1/10
Foto: Mihael Đuričić
