Mračni svet koji nas okružuje
Sajam knjiga 2018. u Beogradu, između ostalog, i dobrog i lošeg, i korisnog i iritantnog, doneo nam je priliku za susret i razgovor sa hrvatskom spisateljicom Ivom Kolegom koja je novi roman, „Seme mraka“, melodramatični triler s dodatkom i društvenog angažmana, prvo i izvorno objavila u beogradskoj Laguni. Kako su velike šanse da će se „Seme mraka“ brzo izroditi u hit, morali smo da prozborimo koju reč s Ivom Kolegom.
Otkud vi u krimi žanru?
Krimi žanr mi je oduvek bio privlačan i jednostavno sam osetila potrebu da se realizujem u tom pravcu. Već je moj prvi roman „Ljubavna glad“ imao elemente psihološkog trilera, mada je pretežno bio ljubavne tematike. Ta prva knjiga je već pokazala čemu naginjem i šta me kao pisca najviše zanima. Sve je to vodilo pisanju „Semena mraka“, krimića koji je još mračniji od mog prvenca.
Dok ste radili na „Semenu mraka“, da li je bilo trenutaka nesigurnosti, u smislu onog što žanr nameće a šta vi možete?
Bilo je nedoumica. Srećom, imala sam maksimalnu uredničku podršku Janje Stjepanović i na tome joj zahvaljujem od srca. Zahvaljujući njenim uredničkim savetima izvela sam knjigu na pravi smer i pružila svoj maksimum.
Da li ste se svesno odlučili za melodramatičniju verziju trilera?
U početku se taj možda i nesvesni izbor nametao kao pravo rešenje, pa sam u tom pravcu i išla.
Posebno mi je zanimljiv deo u kome Iris svako malo traži utehu u tome kako se u svetu događaju strašne stvari kako bi joj bilo lakše zbog onog što ne valja u njenoj porodici. Kako ste došli do toga da se knjiga većim delom bavi tim nekim ličnim urušavanjem i nesigurnostima, što nije žanrovska nužnost?
Želela sam da prikažem jednu porodičnu ženu koja je nezadovoljna, pa se zbog toga i fizički zapustila i prepustila i tom destruktivnom načinu tešenja, čitanju crne hronike. To dosta ljudi radi, svesno ili nesvesno. Činjenica je da je crna hronika dosta čitana i neki ljudi u tim crnim stvarima koje čitaju na neki morbidan način nalaze utehu. Iris spada u tu kategoriju ljudi. Ona sama to priznaje i prebacuje sebi što se teši na taj način, pošto joj od svih tih loših vesti u jednom trenutku pripadne muka. Ali, slaba je, i dalje ostaje u tome.
Jeste li se na mahove i sami uplašili tog mraka u glavnoj junakinji? Da li se taj mrak vraćao na vas dok ste pisali?
Doživela sam tu situaciju kroz sebe. Ta situacija je toliko grozna, da se čini nestvarnom. Ona pronalazi svoje mehanizme da se suoči s mrakom koji je okružuje… Da li će u tome uspeti, saznajemo na kraju knjige.
Tokom rada na ovom romanu, da li ste se pribojavali stereotipa u karakterizaciji likova? Nesigurna glavna junakinja i potencijalno nasilni suprug već su opšta mesta žanra.
Verujem da sam kroz stil i neke posebnosti uspela da priču prikažem na svoj način. Ako stereotipi u knjizi i postoje, to mi ne smeta ako prilika funkcioniše, te su likovi u njenoj službi.
A da li je neki deo otpao tokom rada s urednicom?
Ništa značajnije. Sve što je otpalo i nije trebalo da bude tu. Ponekad je teško, kako kaže Stiven King, „ubiti svoje voljene“, ali ako to vodi boljitku cele knjige i zaokruženijem sadržaju, onda mi nije žao što su pojedini delovi otpali. Naprotiv.
Otkud vi u krimi žanru?
Krimi žanr mi je oduvek bio privlačan i jednostavno sam osetila potrebu da se realizujem u tom pravcu. Već je moj prvi roman „Ljubavna glad“ imao elemente psihološkog trilera, mada je pretežno bio ljubavne tematike. Ta prva knjiga je već pokazala čemu naginjem i šta me kao pisca najviše zanima. Sve je to vodilo pisanju „Semena mraka“, krimića koji je još mračniji od mog prvenca.
Dok ste radili na „Semenu mraka“, da li je bilo trenutaka nesigurnosti, u smislu onog što žanr nameće a šta vi možete?
Bilo je nedoumica. Srećom, imala sam maksimalnu uredničku podršku Janje Stjepanović i na tome joj zahvaljujem od srca. Zahvaljujući njenim uredničkim savetima izvela sam knjigu na pravi smer i pružila svoj maksimum.
Da li ste se svesno odlučili za melodramatičniju verziju trilera?
U početku se taj možda i nesvesni izbor nametao kao pravo rešenje, pa sam u tom pravcu i išla.
Posebno mi je zanimljiv deo u kome Iris svako malo traži utehu u tome kako se u svetu događaju strašne stvari kako bi joj bilo lakše zbog onog što ne valja u njenoj porodici. Kako ste došli do toga da se knjiga većim delom bavi tim nekim ličnim urušavanjem i nesigurnostima, što nije žanrovska nužnost?
Želela sam da prikažem jednu porodičnu ženu koja je nezadovoljna, pa se zbog toga i fizički zapustila i prepustila i tom destruktivnom načinu tešenja, čitanju crne hronike. To dosta ljudi radi, svesno ili nesvesno. Činjenica je da je crna hronika dosta čitana i neki ljudi u tim crnim stvarima koje čitaju na neki morbidan način nalaze utehu. Iris spada u tu kategoriju ljudi. Ona sama to priznaje i prebacuje sebi što se teši na taj način, pošto joj od svih tih loših vesti u jednom trenutku pripadne muka. Ali, slaba je, i dalje ostaje u tome.
Jeste li se na mahove i sami uplašili tog mraka u glavnoj junakinji? Da li se taj mrak vraćao na vas dok ste pisali?
Doživela sam tu situaciju kroz sebe. Ta situacija je toliko grozna, da se čini nestvarnom. Ona pronalazi svoje mehanizme da se suoči s mrakom koji je okružuje… Da li će u tome uspeti, saznajemo na kraju knjige.
Tokom rada na ovom romanu, da li ste se pribojavali stereotipa u karakterizaciji likova? Nesigurna glavna junakinja i potencijalno nasilni suprug već su opšta mesta žanra.
Verujem da sam kroz stil i neke posebnosti uspela da priču prikažem na svoj način. Ako stereotipi u knjizi i postoje, to mi ne smeta ako prilika funkcioniše, te su likovi u njenoj službi.
A da li je neki deo otpao tokom rada s urednicom?
Ništa značajnije. Sve što je otpalo i nije trebalo da bude tu. Ponekad je teško, kako kaže Stiven King, „ubiti svoje voljene“, ali ako to vodi boljitku cele knjige i zaokruženijem sadržaju, onda mi nije žao što su pojedini delovi otpali. Naprotiv.
Mimo uredničkog doprinosa, da li su vam prijatelji čitali rukopis i davali sugestije?
Volim da dobijem povratnu informaciju. Ako me više ljudi posavetuje istu stvar, poslušaću. Rado slušam dobronamerne sugestije, ali, naravno, ne prihvatam ih sve. Dobila sam, na primer, pohvalu da se bavim veoma aktuelnom temom, ali da je knjiga previše mračna i da će to neke čitaoce odbiti. Bez obzira što sam znala da je to tačno, nisam ublažila tamu zato što bih tako izneverila sebe kao pisca i samu priču koja je zahtevala takvu obradu.
Na koricama piše da je knjiga zasnovana na istinitim događajima… Šta je u „Semenu mraka“ stvarno?
Jedan događaj koji se zaista dogodio pokrenuo me je da napišem ovu knjigu. Pored njega, inspirisali su me još neki događaji, ali ne bih pominjala konkretna imena da to čitaocima ne pokvari uživanje u romanu.
Šta ste čitali od autora krimi žanra i koji su na vas uticali?
Čitala sam u poslednje vreme uglavnom psihološke trilere. Sve od Džilijan Flin, njena sam velika obožavateljka. Čitala sam „Nestalu“, „Mračna mesta“ i „Oštre predmete“. „Oštri predmeti“ su posebno moćna knjiga. Čitala sam i „Devojku iz voza“ Pole Hokins. „Laž“ K. L. Tejlor i „Bila je tu pre mene“ Dž. P. Delejni. „Zapisano u kostima“ Sajmona Beketa, „Rebeku“ Dafne di Morije… Sve su uglavnom knjige koje nude mračni krimi ugođaj. I malo za svoju dušu Lavkrafta… Njega volim i njegova proza mi je stvarala mističnu atmosferu potrebnu za pisanje.
Da li vidite „Seme mraka“ kao film ili seriju?
To bi bilo sjajno… Već za moju prvu knjigu su govorili da je veoma filmična, a to još više važi za „Seme mraka“. Ali mi je sad najvažnija sama knjiga. Da bude čitana i intrigantna ljudima. Zanimaju me povratne reakcije čitalaca i da li će knjiga imati dug i uspešan život.
Autor: Zoran Janković
Izvor: Citymagazine.rs
Volim da dobijem povratnu informaciju. Ako me više ljudi posavetuje istu stvar, poslušaću. Rado slušam dobronamerne sugestije, ali, naravno, ne prihvatam ih sve. Dobila sam, na primer, pohvalu da se bavim veoma aktuelnom temom, ali da je knjiga previše mračna i da će to neke čitaoce odbiti. Bez obzira što sam znala da je to tačno, nisam ublažila tamu zato što bih tako izneverila sebe kao pisca i samu priču koja je zahtevala takvu obradu.
Na koricama piše da je knjiga zasnovana na istinitim događajima… Šta je u „Semenu mraka“ stvarno?
Jedan događaj koji se zaista dogodio pokrenuo me je da napišem ovu knjigu. Pored njega, inspirisali su me još neki događaji, ali ne bih pominjala konkretna imena da to čitaocima ne pokvari uživanje u romanu.
Šta ste čitali od autora krimi žanra i koji su na vas uticali?
Čitala sam u poslednje vreme uglavnom psihološke trilere. Sve od Džilijan Flin, njena sam velika obožavateljka. Čitala sam „Nestalu“, „Mračna mesta“ i „Oštre predmete“. „Oštri predmeti“ su posebno moćna knjiga. Čitala sam i „Devojku iz voza“ Pole Hokins. „Laž“ K. L. Tejlor i „Bila je tu pre mene“ Dž. P. Delejni. „Zapisano u kostima“ Sajmona Beketa, „Rebeku“ Dafne di Morije… Sve su uglavnom knjige koje nude mračni krimi ugođaj. I malo za svoju dušu Lavkrafta… Njega volim i njegova proza mi je stvarala mističnu atmosferu potrebnu za pisanje.
Da li vidite „Seme mraka“ kao film ili seriju?
To bi bilo sjajno… Već za moju prvu knjigu su govorili da je veoma filmična, a to još više važi za „Seme mraka“. Ali mi je sad najvažnija sama knjiga. Da bude čitana i intrigantna ljudima. Zanimaju me povratne reakcije čitalaca i da li će knjiga imati dug i uspešan život.
Autor: Zoran Janković
Izvor: Citymagazine.rs
Autor: Iva Kolega
