Sa Monik Rofi, britanskom autorkom poreklom sa Trinidada, razgovarali smo o „Sireni sa Crne Konče“, bajkovitoj priči o povratku, ljubavi, izlečenju i preživljavanju. Monik Rofi u svojim knjigama prevashodno piše o karipskom regionu, odakle potiče, a takav je slučaj i sa romanom „Sirena sa Crne Konče“, ovenčanim nagradom Kosta za najbolji roman 2021. godine. Jedna od specifičnosti ove knjige je i ta što je pisana kreolskim jezikom, čime se doprinosi autentičnosti izraza. Suštinu ove knjige najbolje je dala slavna Margaret Atvud, napisavši o glavnoj junakinji i ovom romanu sledeće: „Ovo nije standardna sirena. A to nije ni ova priča.“

„Sirenu sa Crne Konče“ ste počeli da pišete još 2016. godine. Kako je nastala ova knjiga? Da li je pojedine likove bilo teže osmisliti u odnosu na ostale?

Knjiga se razvijala organski, lagano i tokom godina. Delovalo je kao da se izvesno vreme uobličavala u mojoj podsvesti. Kada sam konačno sela da je pišem, tekla je vrlo brzo. Volim sve likove, čak i „negativce“, Prisilu i Portosa i sve američke muškarce. Svi junaci su kompleksni i imaju svoje razloge zašto se ponašaju na određen način.

Šta je toliko opčinjavajuće u vezi sa sirenama i njihovom mitologijom?

Sirene su globalni prehrišćanski predmet naše kolektivne mašte. To samo po sebi znači – da se sirene javljaju širom sveta. Po mom mišljenju, sirene su spoj ženskog principa i okeana; voda se često povezuje sa ženskim principom. Stoga sirene predstavljaju moćne vodene boginje koje je izmaštalo čovečanstvo. One su antička bića koja su isplivala iz „svetskog uma“, naše kolektivne, pripovedačke podsvesti.

Zašto ste odlučili da radnju knjige smestite u 1976. godinu? Po čemu je važan ovaj period?

Želela sam da se priča događa u moderno doba a da nema interneta! Kad bi sirena danas bila uhvaćena, vest bi oborila internet. Sedamdesete na Karibima su bile vreme radikalnih društvenih promena, Crne moći, Boba Marlija koji peva „Get Up, Stand Up“, osnivanja univerziteta, izgradnje nacije i karipskih pisaca koji su pisali da bi „odgovorili“ dalekoj prestonici. To je bilo veoma dinamično vreme, idealno vreme da se pojavi žena na koju je bačena kletva; šta bismo mi radili s njom? Kako bismo reagovali da nam tako istorija ispliva na naše obale?

Sirenu Ajkaju su proklele ljubomorne žene. U sadašnjem vremenu u knjizi ona je ponovo predmet ljubomore i mržnje. Da li je, po Vašem mišljenju, ovakav tretman žena konstanta kroz istoriju?

Ova legenda potiče još iz antičkog doba, tako da je odgovor – da. Priče o ženskoj ljubomori se pojavljuju u starim pričama širom sveta. Te priče su pisane pre feminizma kad žene nisu bile obrazovane, a kamoli slobodne da odlučuju o potomstvu. Mnogo starih priča nosi prilično negativne ideje o ženama. Bilo bi dobro da ih ponovo napišemo, da feministkinje izvrše reviziju. U stvari, veliki broj starih priča i jeste revidiran!

Šta simbolizuje Vaša sirena? Kakav je Vaš odnos prema njoj?

Ona simbolizuje autsajdere i da – naravno da mogu da se povežem s takvim arhetipom. Ja sam sa Kariba, autsajder u britanskoj kulturi. Kao Evropljanka-Karibljanka, autsajder sam i na Karibima. Ja sam riba van dve vode.

Da li se sećate prvog trenutka kad ste poželeli da budete pisac?

To nikada nije bila svesna odluka. Mnogo sam pisala kao dete, proždirala sam knjige. To je bila nesvesna evolucija kako sam sazrevala. Moj prvi posao je bilo novinarstvo, koje je evoluiralo u fikciju.

Koliko i na koji način je osvajanje nagrada uticalo na Vaš rad?

Svakako sam mnogo više zauzeta na gostovanjima i promocijama. „Sirena“ je prevedena na 13 jezika, među njima je i japanski, i to je i te kako važan podatak. Volim i srpsko izdanje, korice su sjajne! Velika nagrada otvara vrata i prodaje knjige, što je podjednako važno za aktivnog pisca.

Imate li omiljenu sirenu u književnosti?

Volim priču o Atargatis, asirskoj boginji koja je imala ljubavnika smrtnika, pastira, kojeg je slučajno ubila dok su vodili ljubav. Rastrojena zbog ovoga, pokušala je da se udavi u jezeru. Drugi bogovi su se umešali i umesto toga je pretvorili u sirenu. Ne znamo mnogo detalja, tako da mi mašta buja na sve strane.

Na čemu trenutno radite?

Radim na novom romanu po nazivu The Harrowing, čija je radnja smeštena na izmišljeno karipsko ostrvo. Delom je krimi roman, delom politički protestni roman. Izaći će 2024. godine.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 19