Mistične mape i isprepleteni putevi u Siriji u romanu „Karta soli i zvezda“
Roman Zejna Džuhadara „Karta soli i zvezda“ govori o putovanju i progonu, i kreće od savremene, ratom razorene Sirije da bi dosegla karavane i kanove iz njene prošlosti. Geografske karte se spominju na gotovo svakoj stranici: ne pripoveda se samo o njihovom poreklu već i o okolnostima i odlukama koje su ih „krojile“ – neka prostranstva su prikazana, a neka izostavljena.
Priča počinje u sadašnjosti, na Menhetnu, gde se imigrantska porodica mlade Nur oporavlja od smrti oca a majka odlučuje da se vrati sa ćerkama u rodni grad Homs, nasuprot uobičajenim stremljenjima porodica koje radije napuštaju svoje nestabilne zemlje i odlaze u Ameriku. Uprkos početnim sumnjama i strahovima, Nur i njene sestre polaze sa majkom kartografkinjom nazad u njenu „suvu i beskišnu“ zemlju.
Nurina priča prepletena je sa fantastičnom, spekulativnom legendom o drugoj mladoj ženi, Raviji, koja nekoliko vekova ranije beži iz sirijskog sela i postaje pomoćnica čuvenog kartografa El Idrisija. Ove dve priče se lagano odmotavaju, međusobno se preklapajući i ogledajući. I Nur i Ravija su odsekle kosu i tako pronašle slobodu i zaštitu prerušivši se u dečake. Iako bi se na temu zamene pola u kontekstu islama moglo mnogo toga napisati, Džuhadar vešto prepliće kratke delove u pripovedanju, sve vreme se držeći osnovne narativne niti.
Romanom odjekuje sve vreme tuga, naročito zbog gubitka Nurinog oca. Bez njega članovi porodice ostaju bez sidra, a Nur oseća nostalgiju za njujorškim domom i shvata da ne pripada zemlji svoje majke. „Kakva si ti Sirijka?“ Besno je pita sestra u jednom trenutku. „Čak ni ne govoriš arapski.“
Uskoro počinje tutnjava bombi. Opasna složenost situacije u Siriji opisana je jednostavno, gotovo svedena na jednu rečenicu: „Ali čula sam ja mnoge glasine – o tim gomilama što se obrću jedne protiv drugih, o prijateljima koji staju na različite strane i dohvataju se oružja, o ljudima koji optužuju jedni druge za probleme.“ Zatim dolazi do granatiranja: „To ljutito tanko zvrjanje, kao klima-uređaj koji pada sa prozora ili prepunjena mašina za veš. Kreštavo dobovanje. A onda me udara nešto teško, poput pljeska šake po leđima. Muk. Crveno se pretvara u crno. Više nema nikakvih boja.“
Ove scene su poput snoviđenja i ne stvaraju težak osećaj traume kao kada vidimo takve prizore u televizijskim reportažama. Ali zato autor vrlo uspešno prikazuje anksioznost i stres koji muče porodicu kad postanu begunci.
Autorovo samopouzdanje i radost pripovedanja ističu se u fantastičnim delovima romana. Drevni grad Homs teroriše neustrašiva ptica rok. Rat besni, vojske se sukobljavaju, zemlje se suprotstavljaju. Islamska astronomija i kartografija daleke prošlosti isijavaju iz ovih delova romana. Na momente kroz roman provejavaju mudrosti koje podsećaju na „Hiljadu i jednu noć“.
Zanimljivo je to da iako se o poslednjem ratu u Siriji govori sa mnogo detalja, ne pominju se sadašnji režim ove zemlje, ruske rakete niti ISIS.
„Karta soli i zvezda“ je važna knjiga koja nam u pravom trenutku pokazuje koliko su međusobno povezani svetovi koji deluje potpuno suprotno. Mnoge naše priče su deo jedne veće, zajedničke, deo su jedne iste veće mape.
Autor: Suzan Džoinson
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
Priča počinje u sadašnjosti, na Menhetnu, gde se imigrantska porodica mlade Nur oporavlja od smrti oca a majka odlučuje da se vrati sa ćerkama u rodni grad Homs, nasuprot uobičajenim stremljenjima porodica koje radije napuštaju svoje nestabilne zemlje i odlaze u Ameriku. Uprkos početnim sumnjama i strahovima, Nur i njene sestre polaze sa majkom kartografkinjom nazad u njenu „suvu i beskišnu“ zemlju.
Nurina priča prepletena je sa fantastičnom, spekulativnom legendom o drugoj mladoj ženi, Raviji, koja nekoliko vekova ranije beži iz sirijskog sela i postaje pomoćnica čuvenog kartografa El Idrisija. Ove dve priče se lagano odmotavaju, međusobno se preklapajući i ogledajući. I Nur i Ravija su odsekle kosu i tako pronašle slobodu i zaštitu prerušivši se u dečake. Iako bi se na temu zamene pola u kontekstu islama moglo mnogo toga napisati, Džuhadar vešto prepliće kratke delove u pripovedanju, sve vreme se držeći osnovne narativne niti.
Romanom odjekuje sve vreme tuga, naročito zbog gubitka Nurinog oca. Bez njega članovi porodice ostaju bez sidra, a Nur oseća nostalgiju za njujorškim domom i shvata da ne pripada zemlji svoje majke. „Kakva si ti Sirijka?“ Besno je pita sestra u jednom trenutku. „Čak ni ne govoriš arapski.“
Uskoro počinje tutnjava bombi. Opasna složenost situacije u Siriji opisana je jednostavno, gotovo svedena na jednu rečenicu: „Ali čula sam ja mnoge glasine – o tim gomilama što se obrću jedne protiv drugih, o prijateljima koji staju na različite strane i dohvataju se oružja, o ljudima koji optužuju jedni druge za probleme.“ Zatim dolazi do granatiranja: „To ljutito tanko zvrjanje, kao klima-uređaj koji pada sa prozora ili prepunjena mašina za veš. Kreštavo dobovanje. A onda me udara nešto teško, poput pljeska šake po leđima. Muk. Crveno se pretvara u crno. Više nema nikakvih boja.“
Ove scene su poput snoviđenja i ne stvaraju težak osećaj traume kao kada vidimo takve prizore u televizijskim reportažama. Ali zato autor vrlo uspešno prikazuje anksioznost i stres koji muče porodicu kad postanu begunci.
Autorovo samopouzdanje i radost pripovedanja ističu se u fantastičnim delovima romana. Drevni grad Homs teroriše neustrašiva ptica rok. Rat besni, vojske se sukobljavaju, zemlje se suprotstavljaju. Islamska astronomija i kartografija daleke prošlosti isijavaju iz ovih delova romana. Na momente kroz roman provejavaju mudrosti koje podsećaju na „Hiljadu i jednu noć“.
Zanimljivo je to da iako se o poslednjem ratu u Siriji govori sa mnogo detalja, ne pominju se sadašnji režim ove zemlje, ruske rakete niti ISIS.
„Karta soli i zvezda“ je važna knjiga koja nam u pravom trenutku pokazuje koliko su međusobno povezani svetovi koji deluje potpuno suprotno. Mnoge naše priče su deo jedne veće, zajedničke, deo su jedne iste veće mape.
Autor: Suzan Džoinson
Izvor: nytimes.com
Prevod: Dragan Matković
