Mirko Demić: Usud granica oblikuje i naš karakter
Posle dugih pregovora između predstavnika dve zavađene carevine, austrijske i otomanske, u Sremskim Karlovcima je 1692. godine sklopljen mir i određene granice. Tom događaju i burnim zbivanjima oko njega posvećen je izuzetno dinamičan, uzbudljiv i čitljiv roman „Nebeska divanhana“ Mirka Demića (1964), u izdanju Lagune.
Priča je data iz vizure šest osoba, šest svedoka, a prvi je Nemac, sekretar grofa Luiđija Ferdinanda Marsiljija, pustolova i naučnika, predvodnika austrijske komisije za granice. Sledi priča žene koja je kao krajiška devojka završila u privatnom bordelu austrijskog komandanta grada Karlovca, zatim pisara Rami Mehmed-paše, drugog čoveka Otomanske imperije i velikog pesnika, a zatim neimenovanog piščevog pretka koji je bio stražar na jednom od graničnih čardaka. Peti pripovedač je tajnoviti prevodilac koji svoje usluge pruža obema stranama, a šesti verni pratilac čuvenog krajiškog buntovnika i odmetnika Hasan-age Pećkog.
Uz njihova kazivanja pred čitaocima se otvaraju i druge teme kao što su špijunaža i pljačka kulturnog nasleđa, počeci geografije i kartografije na ovim prostorima, dolazak kafe u Evropu, kao i tegobni životi običnih ljudi sa obe strane granice.
Romanopisac, pripovedač, esejista i dramski pisac Demić je dobio niz prestižnih nagrada među kojima su „Andrićeva“, „Dejan Medaković“, „Meša Selimović“ (za roman „Ćutanja iz gore“), „Branislav Nušić“. Rođen u Gornjem Klasniću kod Gline, školovao se u Karlovcu i Beogradu, a od 1995. živi u Kragujevcu, gde je bio direktor Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“. Sada je urednik izdavačke delatnosti.
Šta je bio početni podsticaj za ovu izuzetnu priču o jednom davnom vremenu?
Rođen sam u blizini granice koja je nekad razdvajala otomansku i austrijsku carevinu, a koja je ostala sve do danas, da na sličan način razdvaja „prosvećenu“ Evropu i mračni Balkan, što me navodi na slutnju kako su ti podsticaji i predodređenost za ovu temu začeti još u prvim danima svesnog života. U mojoj vizuri granica je ime nesreće i sudbinsko određenje, usud i prokletstvo, košmar i izbavljenje. Neretko mi se čini da je i ime za raspeće i umiranje, pa priželjkujem da se suptilnijem čitaocu mog romana ukaže i kao mesto bar poetskog vakrsnuća. Mimo toga, uveren sam da je tom svetu granica oblikovala karakter i mentalitet, dajući mu specifičnu misaonost i osećajnost.
U ovakvim romanima čitaoce uvek zanima koji su događaji i ličnosti autentični?
Pisac priželjkuje da stvori ubedljive likove u čije „stvarno“ postojanje čitalac neće posumnjati. U „Nebeskoj divanhani“ većina likova sa imenom i prezimenom je doista postojala, ali njihovi postupci, osećanja i misli su moja kreacija. Kao što je lik dalekog pretka, čuvara čardaka na Vojnoj granici, zbir više njih, tako je i krajiška devojka, oteta i odvedena u karlovački harem, plod moje imaginacije, ali oslonjena na stvarne dokumente i događaje, prikupljene sa raznih strana i iz različitih izvora. Istina je da je harem postojao u Karlovcu i da su krajiške devojke odvođene u njega, a posle prepuštane svojoj neveseloj sudbini. Takođe, pojedini od šest naratora su izmišljeni, ali ne i njihovi gospodari o kojima svedoče.
Zbog čega ste se odlučili da roman date kroz vizure nekoliko likova?
Pošto je granica i život na njoj i oko nje dominantan motiv većine mojih priča, bilo je logično da se posmatra sa obe strane. Pisce, a verujem i čitaoce, zanima i ono „što je bilo posle“ ili „šta postoji sa druge strane“, kako fizičke granice, tako i sa one strane razuma, ljubavi, mržnje, kao i života. Od tog ljubopitstva, verujem, književnost živi.
Pored toga, u mom romanu postoje i svedoci čiju stranu ne možemo odgonetnuti, oni, dakle, koji pokušavaju da budu neutralni prilikom opisa događaja ili donošenja sudova, što čitaocu sugeriše da su takvi, možda, i bliži istini.
Među glavnim ličnostima je i Vaš predak. Šta ste uspeli da saznate o njemu?
Ličnost mog pretka je sublimisana od više njih, jer je obaveza čuvanja granice trajala nepuna dva veka. On je mešavina onog što sam saznavao usmenim predanjem, ali i mnoštvom pisanih izvora o načinu života graničara. U taj profil utkana su lična promišljanja, kao i pokušaji da naslutim njegova verovanja i zablude, strahove i slutnje, radosti i tuge imaginarnog pretka.
Uz njihova kazivanja pred čitaocima se otvaraju i druge teme kao što su špijunaža i pljačka kulturnog nasleđa, počeci geografije i kartografije na ovim prostorima, dolazak kafe u Evropu, kao i tegobni životi običnih ljudi sa obe strane granice.
Romanopisac, pripovedač, esejista i dramski pisac Demić je dobio niz prestižnih nagrada među kojima su „Andrićeva“, „Dejan Medaković“, „Meša Selimović“ (za roman „Ćutanja iz gore“), „Branislav Nušić“. Rođen u Gornjem Klasniću kod Gline, školovao se u Karlovcu i Beogradu, a od 1995. živi u Kragujevcu, gde je bio direktor Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“. Sada je urednik izdavačke delatnosti.
Šta je bio početni podsticaj za ovu izuzetnu priču o jednom davnom vremenu?
Rođen sam u blizini granice koja je nekad razdvajala otomansku i austrijsku carevinu, a koja je ostala sve do danas, da na sličan način razdvaja „prosvećenu“ Evropu i mračni Balkan, što me navodi na slutnju kako su ti podsticaji i predodređenost za ovu temu začeti još u prvim danima svesnog života. U mojoj vizuri granica je ime nesreće i sudbinsko određenje, usud i prokletstvo, košmar i izbavljenje. Neretko mi se čini da je i ime za raspeće i umiranje, pa priželjkujem da se suptilnijem čitaocu mog romana ukaže i kao mesto bar poetskog vakrsnuća. Mimo toga, uveren sam da je tom svetu granica oblikovala karakter i mentalitet, dajući mu specifičnu misaonost i osećajnost.
U ovakvim romanima čitaoce uvek zanima koji su događaji i ličnosti autentični?
Pisac priželjkuje da stvori ubedljive likove u čije „stvarno“ postojanje čitalac neće posumnjati. U „Nebeskoj divanhani“ većina likova sa imenom i prezimenom je doista postojala, ali njihovi postupci, osećanja i misli su moja kreacija. Kao što je lik dalekog pretka, čuvara čardaka na Vojnoj granici, zbir više njih, tako je i krajiška devojka, oteta i odvedena u karlovački harem, plod moje imaginacije, ali oslonjena na stvarne dokumente i događaje, prikupljene sa raznih strana i iz različitih izvora. Istina je da je harem postojao u Karlovcu i da su krajiške devojke odvođene u njega, a posle prepuštane svojoj neveseloj sudbini. Takođe, pojedini od šest naratora su izmišljeni, ali ne i njihovi gospodari o kojima svedoče.
Zbog čega ste se odlučili da roman date kroz vizure nekoliko likova?
Pošto je granica i život na njoj i oko nje dominantan motiv većine mojih priča, bilo je logično da se posmatra sa obe strane. Pisce, a verujem i čitaoce, zanima i ono „što je bilo posle“ ili „šta postoji sa druge strane“, kako fizičke granice, tako i sa one strane razuma, ljubavi, mržnje, kao i života. Od tog ljubopitstva, verujem, književnost živi.
Pored toga, u mom romanu postoje i svedoci čiju stranu ne možemo odgonetnuti, oni, dakle, koji pokušavaju da budu neutralni prilikom opisa događaja ili donošenja sudova, što čitaocu sugeriše da su takvi, možda, i bliži istini.
Među glavnim ličnostima je i Vaš predak. Šta ste uspeli da saznate o njemu?
Ličnost mog pretka je sublimisana od više njih, jer je obaveza čuvanja granice trajala nepuna dva veka. On je mešavina onog što sam saznavao usmenim predanjem, ali i mnoštvom pisanih izvora o načinu života graničara. U taj profil utkana su lična promišljanja, kao i pokušaji da naslutim njegova verovanja i zablude, strahove i slutnje, radosti i tuge imaginarnog pretka.
U tri mandata ste bili direktor Narodne biblioteke u Kragujevcu. Kakav je Vaš uvid: da li u ovim ubrzanim vremenima sa novim tehnologijama pada interesovanje za knjigu?
Iz godine u godinu očigledan je pad interesovanja za knjigu kao nosioca informacija, ali, srećom ne i za čitanjem. Do preciznijeg odgovora dolazimo ukoliko se zapitamo – šta se čita. To ne zavisi samo od stepena tehnološkog napretka već i od obrazovnog sistema, koji sve manje stimuliše čitanje kvalitetnog štiva. Na stranu činjenica da čitanje i promišljanje o pročitanom odavno nije stvar prestiža i sastavni deo intelektualne gladi, kako za novim saznanjima tako i za celokupnom osećajnošću. Fenomen čitanja postao je složeniji otkako je ukinuta razlika, da se poslužim Desničinom podelom, između primenjene književnosti i književnosti sa umetničkim pretenzijama, što je, razume se, planetarni trend. Danas je sve književnost i svako je književnik, pa je i znalcima izazovno snalaženje u takvim kučinama.
Imaju li izdavači i bibliotekari, odnosno knjiga, dovoljnu podršku državnih institucija?
Ne pamtim vreme kada je ta podrška bila istinsko i sistematsko opredeljenje. Smenjuju se neuspešni modeli, čine se nedovoljno promišljeni i dosledni pokušaji, a i oni bez koordinacije svih zainteresovanih karika u tom složenom lancu. Dovoljno je ilustrativan primer nesrećna kampanja otkupa knjiga za biblioteke tokom poslednjih godina, što je tek jedan od instrumenata sprovođenja kulturne politike, čiju ideju i fizionomiju, uz sav napor, još uvek ne prepoznajem. Nerazumevanje važnosti knjige i svih onih koji posluju oko nje jednako je raspoređeno kako na državnom nivou, tako i u lokalnim samoupravama, tako da svaka strana krivicu svaljuje na onu drugu. Problem nikad nije u nama, već negde drugde.
Priredili ste knjige skrajnutih autora poput Milana Budisavljevića, Milana Pribićevića, Stanislava Krakova, Desimira Blagojevića. Koji su razlozi što su ovi i neki drugi pisci van interesovanja ne samo čitalaca nego i kritičara?
Iako je svaki od njih priča za sebe, zajedničko im je da je spram njihovih ličnosti, a posredno i dela, po inerciji stvoren odijum, motivisan brojnim, isključivo vanumetničkim razlozima. Bilo da je reč o njihovoj posvećenosti obrazovanju (u slučaju Milana Budisavljevića, dugogodišnjeg upravitelja Bogoslovskog konvikta u Sremskim Karlovcima); ili je ratnička i politička slava natkrilila književnu (Milan Pribićević); ili je „držanje“ tokom Drugog svetskog rata eliminisalo Stanislava Krakova na pola veka iz naše kulture, dok je u slučaju Desimira Blagojevića nekoliko objavljenih pesama tokom okupacije njegovo izuzetno pesništvo odgurnulo u drugi plan, a rukopisnu ostavštinu zbog nemara ostavilo van domašaja javnosti. Uz sve to, ne treba smetnuti sa uma ni našu sklonost da robujemo jednom donesenoj oceni ili osudi, kao i poslovičnoj lenjosti zbog koje izbegavamo da preispitujemo bivše učesnike i pojave, pa i one – književne.
Koristili ste manje poznate reči i izraze, zbog čega ste dali rečnik na kraju knjige.
Svaki od mojih šest naratora dolazi iz različitih kulturnih i civilizacijskih sredina, pa je otuda i njihov vokabular morao biti različit. Moram priznati da ideja o Rečniku manje poznatih reči i izraza nije moja, već moje urednice, sa kojom sam se složio, verujući da je motivisana željom da današnjem čitaocu olakša razumevanje teksta.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Večernje novosti
Iz godine u godinu očigledan je pad interesovanja za knjigu kao nosioca informacija, ali, srećom ne i za čitanjem. Do preciznijeg odgovora dolazimo ukoliko se zapitamo – šta se čita. To ne zavisi samo od stepena tehnološkog napretka već i od obrazovnog sistema, koji sve manje stimuliše čitanje kvalitetnog štiva. Na stranu činjenica da čitanje i promišljanje o pročitanom odavno nije stvar prestiža i sastavni deo intelektualne gladi, kako za novim saznanjima tako i za celokupnom osećajnošću. Fenomen čitanja postao je složeniji otkako je ukinuta razlika, da se poslužim Desničinom podelom, između primenjene književnosti i književnosti sa umetničkim pretenzijama, što je, razume se, planetarni trend. Danas je sve književnost i svako je književnik, pa je i znalcima izazovno snalaženje u takvim kučinama.
Imaju li izdavači i bibliotekari, odnosno knjiga, dovoljnu podršku državnih institucija?
Ne pamtim vreme kada je ta podrška bila istinsko i sistematsko opredeljenje. Smenjuju se neuspešni modeli, čine se nedovoljno promišljeni i dosledni pokušaji, a i oni bez koordinacije svih zainteresovanih karika u tom složenom lancu. Dovoljno je ilustrativan primer nesrećna kampanja otkupa knjiga za biblioteke tokom poslednjih godina, što je tek jedan od instrumenata sprovođenja kulturne politike, čiju ideju i fizionomiju, uz sav napor, još uvek ne prepoznajem. Nerazumevanje važnosti knjige i svih onih koji posluju oko nje jednako je raspoređeno kako na državnom nivou, tako i u lokalnim samoupravama, tako da svaka strana krivicu svaljuje na onu drugu. Problem nikad nije u nama, već negde drugde.
Priredili ste knjige skrajnutih autora poput Milana Budisavljevića, Milana Pribićevića, Stanislava Krakova, Desimira Blagojevića. Koji su razlozi što su ovi i neki drugi pisci van interesovanja ne samo čitalaca nego i kritičara?
Iako je svaki od njih priča za sebe, zajedničko im je da je spram njihovih ličnosti, a posredno i dela, po inerciji stvoren odijum, motivisan brojnim, isključivo vanumetničkim razlozima. Bilo da je reč o njihovoj posvećenosti obrazovanju (u slučaju Milana Budisavljevića, dugogodišnjeg upravitelja Bogoslovskog konvikta u Sremskim Karlovcima); ili je ratnička i politička slava natkrilila književnu (Milan Pribićević); ili je „držanje“ tokom Drugog svetskog rata eliminisalo Stanislava Krakova na pola veka iz naše kulture, dok je u slučaju Desimira Blagojevića nekoliko objavljenih pesama tokom okupacije njegovo izuzetno pesništvo odgurnulo u drugi plan, a rukopisnu ostavštinu zbog nemara ostavilo van domašaja javnosti. Uz sve to, ne treba smetnuti sa uma ni našu sklonost da robujemo jednom donesenoj oceni ili osudi, kao i poslovičnoj lenjosti zbog koje izbegavamo da preispitujemo bivše učesnike i pojave, pa i one – književne.
Koristili ste manje poznate reči i izraze, zbog čega ste dali rečnik na kraju knjige.
Svaki od mojih šest naratora dolazi iz različitih kulturnih i civilizacijskih sredina, pa je otuda i njihov vokabular morao biti različit. Moram priznati da ideja o Rečniku manje poznatih reči i izraza nije moja, već moje urednice, sa kojom sam se složio, verujući da je motivisana željom da današnjem čitaocu olakša razumevanje teksta.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Večernje novosti
Autor: Mirko Demić
