U knjižari Delfi SKC zatekli smo veselu atmosferu i čitaoce koji pažljivo biraju naslove koje će kupiti. Tokom Noći knjige i mnogi pisci su se družili sa svojim čitaocima, te smo i mi razgovarali sa Miomirom Petrovićem, koji je sada objavio svoj 18. roman – „Središnju pustinju“ u izdanju Lagune.

Kakva su bila tvoja očekivanja od ove „Noći knjige“?

To je jedan neobičan trenutak u kome me to pitate zato što knjiga je središnja istina na tržištu. Lansirali smo je sa ovog mesta pre jedno 2 meseca. U jednoj velikoj produkciji Laguninoj, ona je i nova i nije nova. To je stabilno stanje u kome roman osećam kao živ, kao deo sebe, što kasnije, već za mesec-dva, neće na taj način biti, već će se knjiga odvojiti, počeće da pripada samo čitaocima. Ja ću već duboko biti u novom rukopisu, tako da ovo pitanje, u stvari, dolazi u pravom trenutku.

U poslednja 2 meseca vrlo aktivno obnavljam 2 godine života u Emiratima, obnavljam stare dobre navike, posete bibliotekama van Beograda (Aranđelovac, Požarevac, Šid...). Svuda je interesovanje za ovu pustinjsku avanturu savremenog čoveka. Naglašavam savremenog jer „Središnja pustinja“ nije nekakva fikcija, isključiva, daleka od njegovog autora, dosta je roman sa autobiografskim momentima. Glavni junak je pomalo ja, ali nije potpuno ja, tako da je očigledno i ta potreba da se zaviri u neki drugi meridijan ljudima odavde vrlo interesantna, kao što je bila i meni.

U romanu sam se bavio čulnim nanosima koji su se meni desili posle mesec dana života u Emiratima, tako da sam „Središnju pustinju“ počeo da pišem vrlo divlje i vrlo grubo odmah, bez onog profesorskog, što jesam, čitanja, vraćanja unazad, peglanja teksta. Ovo je jedan, u čulnom smislu, vrlo iskren proizvod i, samim tim, draže mi je što je interesovanje za „Središnju pustinju“ relativno veliko.

Šta misliš, na koji način je mlađim čitaocima moguće približiti i tvoja književna dela, kao i drugih savremenih pisaca?

Pisanje je sumnjiv posao, a čitanje – svi su pisci više čitali nego što su pisali. Čitanje je još sumnjiviji posao. Ta sumnjivost je veoma pozitivna u ovom našem civilizacijskom potrošačkom momentu, gde Srbija, nažalost, 1. put ne zaostaje za svetom. Kažem nažalost jer ovaj pravac u kome taj korporativni fašizam sveta, taj merkantilizam, zatim ovo sa kovidom, uzima toliko maha, to je nešto čega, zapravo, možemo da se plašimo. Književnost vam pomaže da prebolite, prebrodite, razumete. Svojim studentima godinama sam predavao Kreativno pisanje, predavao sam i studentkinjama u ženskom kampusu u Emiratima, govorim da ne piše onaj koji može da napiše i koji može da ispriča priču. Veliki broj pismenih ljudi danas, pomoću kompjutera i tastature, može da napiše nešto što je dobro ispričana priča. Pravi pisac je onaj koji ne može da ćuti, koji ne može da ne ispriča priču. Ako na taj način mlad čovek može da prepozna sve svoje unutarnje nemire, kao jedan zdrav materijal, glinu od koje može nešto da vaja, onda će, nadam se, uvek izabrati književnost, a ne psihozu. Književnost, bar ja, svih ovih godina shvatam i malo kao egzorcizam, malo i isterivanje đavola iz sebe.

Kada sam počeo da se preispitujem šta je to zapravo ne šta ja ne želim od svog života već šta želim, ispisivanje „Središnje pustinje“ je i meni pomoglo da definišem ako ne mogu da rešim. Ono pravo što može da zainteresuje mladog čoveka da se bavi aktivnim čitanjem ili aktivnim pisanjem jeste pomoć u sagledavanju ludačkog kosmosa u kome živimo, koji mi ne razumemo, ali nisu ni naši roditelji, ni naši preci, niti će naša deca razumeti mnogo bolje od nas. Ta magična stvar zvana život se kroz književnost može definisati. Čovek se može suočiti sa magičnom stvari života – to je preporuka ljudima i da čitaju i da pišu.

Pomenuo si svoje studentkinje. Šta bi rekao da je najkreativnije pitanje koje si dobio?

Najkreativnije pitanje koje sam dobio jeste upravo i ovo na šta sam dao odgovor: „A zašto se, profesore, u 21. veku bavite tim stvarima?“ Moj odgovor je uvek jedinstven: Zato što je pre 2.500 godina, najmanje, na području Evrope čovek koji nije imao nijedno tehničko pomagalo, nijednu civilizacijsku potvrdu života koji mi danas imamo, čim je zasitio svoje delo hranom, počeo da se bavi umetnošću. Znači da je to neka univerzalna potreba duhovnom čoveku. Možda ćemo za 3.000 godina svi živeti u svemirskim brodovima, ali sam siguran da umetnost neće prestati da proganja tog savremenog čoveka koga mi danas ne možemo ni da zamislimo, a bogami ni njegove gledaoce, čitaoce, konzumente, jer je u savremenom svetu u kome živimo sve namešteno, sve se tiče profita. Jedine 2 stvari, koje su poslednja polja slobode i demokratije, jesu amaterski sport, dakle ne profesionalni, i umetnost.

Da li se ti baviš amaterskim sportom? Ako da, kojim?

Bavio sam se profesionalnim sportom, biciklizmom. Već 35 godina se bavim rekreativno ali vrlo frekventno. Čak sam bio jedan od malobrojnih entuzijasta Evropljana koji su i u pustinji vozili bicikl. U doba srednje škole sam tome posvetio ozbiljan deo svog života, koji me je naučio mnogim stvarima koje su primenljive i u životu i u umetnosti: strpljenju, taktici, neodlivanju energije, reagovanju kao vozač, jer kao biciklista morate reagovati u pravom trenutku ako hoćete nešto da postignete. To su neke od stvari koje me je biciklizam naučio.

Šta misliš, koliko su društvene mreže u savremenom dobu pomogle a koliko odmogle književnosti?

Savremeno doba je odmoglo književnosti, donekle. Društvene mreže su same po sebi koliko odmogle toliko i pomogle. Pomogle su zato što stvaraoci širom sveta bez mnogo posrednika, bez velikih budžeta mogu da makar u jednom jednostavnom smislu komuniciraju svoje misli i ideje, da reklamiraju. A da li će neko čitati, to govorim kao otac maloletnog deteta, to ne zavisi od društvenih mreža, one ne mogu tu strast da unište u čoveku. Možemo samo da razmišljamo kako će pomoći.

Koja bi bila tvoja poruka za čitaoce?

Čitajte ono što podseća na problem koji vas privatno muči. Pokušajte da saznate koliko ima vas u tome što je pisac na neku sličnu temu ispisao.

Izvor: redportal.rs