Pisac Miomir Petrović izjavio je da je napisao roman o prećutanom glumcu Ivanu Petroviću, fasciniran njegovom ličnošću, da živimo u vremenu surovog konzumerizma i da su pisanje i čitanje terapija.

Petrović je rekao za Tanjug da je za Ivana Petrovića (1894–1962) čuo pre nekoliko godina kada je Jugoslovenska kinoteka počela da pravi tematske podsetnike na ljude u Holivudu sa ovih prostora.

„Počnem, zaintrigiran, da pretražujem i dođem do fantastičnog bogatstva. To je renesansna ličnost! Moja je davnašnja želja da napravim nešto o glumcu i glumčevoj umetnosti, o hemiji koja se dešava, pre svega i o egu“, naveo je pisac.

Nedavno objavljeni roman „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ (Laguna) govori o Srbinu iz Novog Sada Svetislavu Petroviću, koji je pod imenom Ivan Petrović postao svetski čuven glumac između dva svetska rata.

Petrović je istakao da je njegov prezimenjak bio „lep čovek, naočit, visok“, koji je tečno govorio nemački i mađarski jezik, a na Olimpijadi u Stokholmu 1912. godine je u plivanju predstavljao Austrougarsku.

„Na toj Olimpijadi upoznao se sa Mihaljom Kertesom, koji će se kasnije zvati Majkl Kertis (Michael Curtiz 1886–1962) i biće reditelj čuvenog filma ‘Kazablanka’“, naveo je pisac.

Postavši glumac nemih filmova, od kojih neke snima i u Holivudu, Ivan Petrović 1928. godine prvi put dolazi u Jugoslaviju, gde dobija Orden Svetog Save od kralja Aleksandra Karađorđevića, za doprinos svetskoj kinematografiji i srpskom imenu u kulturi.

„Žandarmi su čuvali u špaliru hotel Moskva gde je odseo. Beograđanke su želele da ga rastrgnu, poput fanova Bitlsa“, podsetio je Petrović.

Prema njegovim rečima, pod glumčev auto se čak bacila jedna mlada krojačica, kojoj su polomljene noge, pa je iz bolnice rekla novinarima: „Ne znam šta mi je bilo, želela sam da me ubije takav lepotan.“

Nakon smrti filmske zvezde Rudolfa Valentina, svetske novine, naročito nemačke, pisale su o srpskom glumcu kao njegovom nasledniku, a pisac je ocenio da je Ivan Petrović tada bio „neka vrsta Breda Pita, ako može da se napravi neko poređenje“.

Ivan Petrović je igrao obično u melodramama i romansama, dok u Nemačkoj snima najpre antiratne, ali i propagandne filmove, koji upozoravaju ostatak Evrope da ne treba da zarati sa nemačkim vođom Adolfom Hitlerom, podsetio je pisac.

„To je prva greška i klizav teren za njega. Tokom rata ostaje na relaciji Budimpešta i Minhen, snima najbolje svoje filmove, melodrame. To nisu nikakvi ratni ili nacistički propagandni filmovi, ali jesu u okviru nacističke produkcije“, naveo je Petrović.

Prema njegovim rečima, takvim filmovima je šef nacističke propagandne mašinerije Jozef Gebels pokušavao da napravi repertoarsku sliku kako je sve u redu, i da je rat nešto što će proći.

Petrović je istakao da glumac posle rata nije denacifikovan, pošto nije bio član Nacional-socijalističke partije.

„Čak je snimio sa Itom Rinom (1907–1979) dve koprodukcije posle rata u Dalmaciji, ali su ga Oznini agenti pratili da ne napušta hotel. Pokušavao je da se vrati u Jugoslaviju i rečeno mu je od strane Titove nomenklature da je to nemoguće“, naveo je Petrović.

Prema njegovim rečima, u romanu se nalazi poluanegdota da je možda veći greh što je dobio Orden kralja Aleksandra nego što je glumio u nacističkim filmovima.

„On je prećutan. Mnogo je gore da niko ne napiše i objavi kritiku o vašem romanu, nego da napiše lošu. Ne iz trivijalnog ‘svaka reklama je dobra reklama’, nego ego funkcioniše na nivou da li ste dovoljno primećeni“, rekao je pisac.

Petrović je rekao da su tačni i mogu se proveriti sve činjenice i biografski podaci navedeni u „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“, dok pisac u paraistorijskom romanu „u sve ono između utka ne samo sebe lično nego i ono što želi da kaže“.

Govoreći o nazivu romana, Petrović je naveo da je „svaki glumac Dioniz pomalo“, a Ivana Petrovića je predstavio kao „ovisnog o ljubavi, kome je obožavanje smisao života, da bi postao bog sam sebi“.

„Velika i tužna istina kod glumaca i scenskih umetnika je što sve to rade da bi prihvatili sebe. Da je umetnik zadovoljan primanjem plate, radom na šalteru, on se nikad ne bi bavio umetnošću. Umetnik je uvek nezadovoljan“, ocenio je Petrović.

Prema njegovim rečima, u romanu glumac Ivan Petrović traži sopstveni idealni lik kroz obožavanje.

Podsetivši da su bile poznate Petrovićeve ljubavne avanture, iako je bio oženjen glumicom Fridel Šuster (1903–1983), pisac je primetio da i danas holivudski glumci izbegavaju da se javno prikažu u srećnom braku, jer se time gubi aura poželjnog ljubavnika.

„To pokazuje da se čovek nije mnogo promenio, i da se on, na tome počiva cela književnost, ne menja uopšte“, ocenio je pisac.

Petrović je dodao da se menjaju tehnike, tehnologije, imena, ali se ne menja esencija – osveta, ljubav, potreba za uspehom, političkom, ratnom, muškom i ženskom erotskom dominacijom.

Petrović je naglasio da „živimo u eri stravičnog konzumerizma“, u kome smo „potrošači i jedino postojimo, nažalost većina, ako trošimo“.

„Nesvesno, to većina ljudi radi, takmičimo se u uspehu. Preziremo siromašne, a nismo ni mi bogati. Što siromašnija sredina, kao što je naša, a globalni je uzus – to su posledice smešnije i gore. One su paradoksalnije“, naveo je Petrović.

Prema njegovim rečima, na društvenim mrežama ljudi prikazujući kako uživaju u nečemu, zapravo govore kako nešto imaju, dok to drugi nemaju.

Ocenivši da danas ne postojimo bez mobilnog telefona, Petrović je istakao kao opasnost što „sve manje uživamo u svakodnevnom“.

„Ubeđen sam da će uskoro Beograđani gledati da ne upadnu u rupu u trotoaru kroz kameru telefona, kao da zdrave oči nisu tu. I nema komunikacije. Mi nikad više nismo komunicirali, a nikad manje nismo komunicirali“, rekao je pisac.

Prema njegovim rečima, danas gornje granice nemoralnosti ne postoje, za šta je odgovorna globalna politika i agenda, dok je Beograd postao propulzivan grad u kome više nema umetničke čaršije kao nekad.

„Baulja anonimni svet, potrošačkog karaktera. Svi su tetovirani, imaju patike, vuku kofere sa točkićima. Sve je to larma, to je jedan galimatijas, to postaje kao srednjovekovni Damask. Ko će tu da primeti umetnost?“, naveo je pisac.

Petrović je ocenio da čitamo da bismo pronašli sebe u likovima koje su stvorili pisci, odnosno „da bismo se stavili u cipele fiktivnih ljudi i pronašli rešenje za svoju reakciju“.

Kao pisac, Petrović traži definiciju užasa koji se zove život, odnosno ko je, čemu služi i kuda se kreće.

„Pisanje je i terapija, kao što je i čitanje“, naglasio je pisac.

Prema njegovim rečima, danas „svako ko je funkcionalno pismen i ima laptop pomisli da je pisac“.

Istakavši da prvi govori da nema umetnosti koja nije angažovana, Petrović je dodao da ga je uvek zabavljalo kada je čitao u novinama, kroz tumačenje njegovih romana, da je levičar, liberal, ali i fašista.

„I ja se pitam ko sam, jer smo svi mi, ako govorimo o politici, pomalo levičari, desničari i konzervativni. Zato što je život složena stvar. Voleo bih da se rešava identitet dresom Zvezde ili Partizana, ali to nije jednostavno“, ocenio je Petrović.

Naglasivši da „u umetnosti ne postoji mogu, u umetnosti postoji samo moram“, Petrović je ocenio i da živimo u sredini u kojoj su važni ime i prezime, a ne naslov umetničkog dela.

„Kad se dodeljuju književne nagrade, ljudi uopšte ne čitaju naslov, već ime i prezime, i onda se rade kalkulacije. Ovaj nam treba, ovaj je dobar, ovaj je građanski, ovaj je nacionalan, ovaj je dobar sa ovima. I tu se tako nešto nagrađuje“, naveo je pisac.

Kao redovni profesor na Institutu za umetničku igru u Beogradu, Petrović je dodao da svojim studentima govori da to ne treba da ih zabrinjava, pošto su i kritika ili nedobijanje nagrade odgovor na njihovo delo.

Prema njegovim rečima, „da li ćete biti nagrađeni ili ne, to je velika kocka“.

„Ali šta morate? Da okrećete pedale. Stalno morate da radite. A to pokazuje još jednu stvar – da volim umetnost. Da li sam dobar umetnik? Ne znam. Ja sam najbolji što umem da budem. Uživam u tom činu“, istakao je Petrović.

Izvor: Telegraf/Tanjug