Raskoš i lepota ogledaju se u knjizi „Ornamenti Srbije“, koju je slikarka Milica Živadinović napisala i priredila sa znanjem i ljubavlju kako bi nastavila da širi reč o tradiciji svojih predaka.

Milica Živadinović još od 1999. godine živi i stvara između Beograda i Pariza. Diplomirala je na katedri za slikarstvo na Akademiji lepih umetnosti u Versaju, a doktorirala na Univerzitetu Pariz 8. Kao likovni umetnik ostvarila je brojne samostalne izložbe i u Parizu i u Beogradu, ali i širom Srbije, i učestvovala na mnogim kolektivnim izložbama u gradovima Evrope.

U Parizu je počela da stvara ciklus slika i unikatnog nakita, koji je bio ispunjen geometrijskim formama koje su sve više ukazivale na vezu sa ornamentikom pirotskog ćilima, pa je u jednom trenutku odlučila da bolje istraži svoju prošlost.

Tako je u potrazi za objašnjenjem porekla i mogućih značenja ornamenata na pirotskom ćilimu došlo i do knjige „Ornamenti Srbije“, koja pruža temeljan uvid u tradiciju ženskog zanata. Specijalno za ovo luksuzno izdanje sakupljene su retke i pažljivo odabrane fotografije.

Kako ste se osećali kada ste prvi put kročili u kuću svog pradede Bore Stankovića i da li se odmah u Vama rodila ideja da svoje misli i osećanja pretočite u knjigu?

Oduvek sam poštovala kulturno nasleđe Srbije. Moje interesovanje je svakako raslo s obzirom na to da sam preko dvadeset godina živela u Parizu i da sam od toga dvanaest posvetila promociji naše kulturne baštine i naših umetnika radeći u Kulturnom centru Srbije u Parizu, gde sam bila zadužena za likovni program. Ideja za knjigu je postepeno sazrevala. Gotovo nesvesno sam tokom boravka u Francuskoj počela da crtam geometrijske forme koji su sve više ličile na šare sa pirotskog ćilima. Ubrzo sam ozbiljnije istraživala ovu interesantnu ornamentiku. U leto 2020. godine prvi put sam kročila u Vranje u spomen-kuću svog pradede Bore Stankovića, u kojoj sam otkrivala odgovore na pitanja koja sam sebi postavljala dugi niz godina. Bila sam više nego iznenađena kad sam na dovratku ugledala ćilim na kome se nalazi šara gotovo identična u formi i u bojama kao na jednoj od mojih slika. U baba Zlatinoj sobi naišla sam na njen gvozdeni krevet pored koga se nalaze razboj i preslica. Minderluci, stočići, tronošci, kao i sama stolica mog pradede, zastrti su tkanjem sa gotovo identičnim ornamentima koji su naizgled spontano ispunili moja platna i nakit. Pitala sam se da li je moguće da sam ih stvarala, nesvesna postojanja svih ovih detalja u kući mojih predaka. Da li je to koincidencija ili je takozvano arhetipsko proradilo u meni? U to vreme već sam bila sakupila mnogo materijala o pirotskom ćilimu. Sve češće sam odlazila u Pirot, gde sam na izvoru ulazila sve dublje u tajne stvaranja i značenja samog ćilima. Trebalo je obraditi sve podatke, klasifikovati ih, napraviti selekciju i pretočiti u formu koja bi bila zanimljiva i pre svega razumljiva svakom čitaocu. Važan, sastavni deo rada je bilo fotografisanje, kao i sakupljanje arhivskih fotografija za ovu bogato ilustrovanu knjigu.

Zašto su u našoj tradiciji važni pirotski ćilimi, šta simbolišu?

S obzirom na samu vrednost ručnog rada, njegovu lepotu i dejstvo, pirotski ćilim je od davnina bio vrednovan kao skupocen predmet, porodično blago koje se čuvalo kroz vekove i ostavljalo u amanet potomcima. Po njihovom broju procenjivalo se bogatstvo porodice. Bili su nezaobilazni i najvredniji deo miraza, a kaže se i da devojka koja nije znala da tka nije mogla da se uda. Pirotski ćilim je nešto sveto, nalazi se pred oltarom u crkvama i manastirima (u knjizi su reprodukovane veličanstvene fotografije iz manastira Hilandar i Sukovo), služi za molitvu, centralna je tačka okupljanja porodice u domu, ukrašavao je vladarske rezidencije, oplemenjivao govornice i skupštinska zasedanja, dočekivao kraljeve, vojsku i oslobodioce… Skupocen je poklon koji se daruje povodom rođenja, krštenja, udaje, odlaska u vojsku, početka novog posla, ali je takođe i diplomatski i protokolaran poklon. Kroz istoriju postao je sastavni deo nacionalnog identiteta našeg naroda i kao takav predstavljao je Srbiju i osvojio brojna prestižna priznanja na mnogim svetskim izložbama. I u XXI veku šare pirotskog ćilima su ostale inspiracija za paviljon Srbije na Svetskoj izložbi u Šangaju 2010, potom u Dubaiju 2020.

Šta za Vas simbolišu pirotski ćilimi?

Pirotski ćilim je nešto zaista magično i posebno, čudesna energija koja me ispunjava mirom i radošću. U njegovom prisustvu osećam se veoma dobro i u stanju sam da ga satima gledam i da neprestano otkrivam nove detalje. Ćilim poseduje izuzetno duboku meditativnu dimenziju. Pirotski ćilim je za mene nešto mnogo više od umetničkog zanata, on jeste prava umetnost.

Koliko je za Vas bio uzbudljiv i zanimljiv put praćenja istorije pirotskog ćilima? Gde Vas je sve vodilo to putovanje, odnosno traganje za podacima koji su sada deo ove jedinstvene knjige?

Stvaranje ove knjige je bila prava avantura sa povremenim, čak mogu reći detektivskim uplivima. Pored dugogodišnjeg istraživanja obimne literature o ćilimu i istoriji pirotskog kraja, važan deo je bio rad na terenu. Ćilim mi je doneo divna nova, ali osvežio i stara poznanstva, otvorio vrata mnogih muzeja, institucija, privatnih domova, nezamislivih prostora… Izdvojila bih možda potragu za kraljevskim ćilimom koji predstavlja najveću zabeleženu narudžbinu u istoriji pirotskog ćilima. Bio je pravi poduhvat ući u trag ovom velelepnom ćilimu u čijem stvaranju je, s obzirom na njegove dimenzije od preko 100 kvadratnih metara, učestvovalo deset najdarovitijih tkalja. Ćilim je podove Saborne crkve u Beogradu odenuo u kraljevsku plavu boju tokom ceremonije venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije 1922. godine, zatim krštenja njihovog sina prestolonaslednika Petra II 1923. god, potom venčanja princa Filipa i princeze Danice Karađorđević 2017. godine. Ove godine, povodom stogodišnjice od kraljevskog venčanja, jedan deo ćilima je bio izložen u Kući kralja Petra na Oplencu.

Ova knjiga pruža čitaocima i temeljan uvid u tradiciju ženskog zanata. Do kakvih ste zanimljivih otkrića došli i šta za Vas ta otkrića znače, koliko su Vam rekla o Vašim korenima, posebno o baba Zlati, koja je, tkajući ćilime, othranila svog unuka Boru Stankovića?

Umetnički zanati su neverovatno bogatstvo koje treba negovati i učiniti sve da ne izumru. Tkanje pirotskog ćilima je prvenstveno ženski zanat, izuzetno precizan i težak. Zahteva mnogo pažnje, a posebno vremena. Potrebno je da osoba bude staložena i da poseduje umetničku nit. Baba Zlata je u tajnosti noći tkala kako bi obezbedila budućnost svom unuku i izvela ga na put, a da on nije imao uvid u njenu požrtvovanost i finansijske poteškoće. Ja sam od ranog detinjstva bila manuelna osoba i oprobala sam se u mnogim zanatima: pletenju, šivenju, tkanju, slikanju, izradi unikatnog nakita… Mnogo volim ručni rad, u njega su utkane misli, osećanja i stvaralačka energija. Izuzetan je podvig u današnje vreme stvarati umetničke rukotvorine, odupreti se industrijalizaciji i delokalizaciji proizvodnje. Zato je potrebno ženama koje su prave umetnice i riznice znanja sa potencijalom da ga prenesu budućim pokolenjima omogućiti da opstanu u ovom današnjem surovom svetu.

Hoćete li nastaviti sa istraživanjem srpske tradicije? Da li Vam je još neka oblast privlačna toliko kao pirotski ćilim?

Srpska tradicija je izuzetno bogata i inspirativna, svaki kutak naše zemlje je poseban. Moj ciklus slika i nakita koji trenutno stvaram nosi naziv Putujuće šare Srbije, i u poslednjih godinu dana sa izložbom sam gostovala u Novom Sadu, Loznici, Trebinju, Pirotu, Grockoj. To je tek početak turneje tokom koje upoznajem nove predele, ljude, običaje. Naša zemlja je neverovatno lepa, narod izuzetno topao, srdačan, gostoljubiv, a naša tradicija je neiscrpan izvor inspiracije koji oplemenjuje. Izazov mi je da nastavim istraživanje o ćilimu, ali i ornamentici u fresko-slikarstvu, kao i našem vezu.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 26