Roman Majka je samo jedna mađarskog pisca Mikloša Vamoša je vrsta polu-autobiografske priče o autorovom odnosu sa svojom majkom i o njegovoj porodici. Knjiga je sastavljena iz dve celine, u prvoj je pripovedač sam narator kroz lik sina Lada, a drugi deo, iz sopstvene vizure, govori nam njegova majka. Deo koji priča majka, namerno je napisan bez ikakve interpunkcije jer predstavlja njen neprekidni monolog, izlaganje koje ona govori u jednom dahu. Roman Majka je samo jedna je porodična storija o nerazumevanju među generacijama, tom nepremostivom jazu iz koga često izranjaju nepoznanice, sukobi i nerazumevanja. To je roman i o starosti kada se sabiraju svi životni uspesi i neuspesi i svodi konačni bilans. Vamoševo pripovedanje je originalno, humorno i lišeno dosadnih pasaža. Roman Majka je samo jedna u prevodu Marije Toth Ignjatović, objavila je beogradska Laguna.
Mikloš Vamoš je jedan od najuspešnijih mađarskih pisaca srednje generacije. Njegov roman Knjiga očeva, objavljen 2000. godine, do sada je u Mađarskoj imao 20 izdanja, a preveden je na 12 jezika i doživeo je odličan prijem kako kod kritike, tako i kod čitalačke publike. Knjiga očeva je istorijski roman u kome se prati 12 generacija mađarsko jevrejske porodice Štern/Čilag, istorija o vekovima i burnim događajima koji su se dešavali na prostoru srednje Evrope.
Mikloš Vamoš je rođen u Budimpešti 1950. godine. Diplomirao je prava 1975. Bio je dramski pisac za Filmski studio Objektiv u periodu 1975-1992, dopisnik iz istočne Evrope za američki The Nation magazine. Godinama je bio kolumnista poznatog mađarskog književnog lista Elet Es Irodalom (Život i književnost). Pored romana, pisao je pozorišne drame i scenarije za film. Kao Fulbrajtov stipendista, dve godine je proveo u Americi i na nekoliko univerziteta (između ostalih i na Jejlu) predavao dramu. Za naš list Mikloš Vamoš je govorio iz Budimpešte.

O nastanku svog romana Majka je samo jedna, na početku razgovora za Vijesti, Mikloš Vamoš je rekao:

- Oduvek sam želeo da napišem roman o mojoj majci. Nalazio sam da je ona interesantna i intrigantna. Ona je bila osoba koja me je u regularnim osnovama terala na plač i na smeh. Vrlo često se dešavalo da me je u isti mah zasmejavala i rasplakivala i ja sam smatrao da je to izuzetno. Kada sam imao 19 godina ja sam već tada počeo da pišem jednu, da kažem primitivnu verziju tog romana. Dok sam bio na odsluženju vojnog roka u Mađarskoj narodnoj armiji moja beležnica je bila pažljivo fotografisana od strane vojne tajne policije (tih godina fotokopiranje u Mađarskoj je bilo nepoznato) i imao sam dosta problema sa tekstom romana jer oni su nalazili da su neki delovi bili izrazito politički. Ja to nisam razumeo, ali ipak, oni su mi dali moje pisane zabeleške. Zahvaljujući tome, posle mog vojnog roka, nisam mogao nekoliko godina kasnije da dobijem pasoš. Taj intermeco me je razočarao i izgubio sam žudnju za okončanjem romana. Takođe sam znao da ga ne bih mogao štampati za života moje majke. Ona je umrla 1986. godine. Roman sam počeo ponovo da pišem u ranim devedesetim i on je izašao 1995. godine.

Koja je istorijska pozadina Vašeg romana Majka je samo jedna?
- Veliki deo radnje romana dešava se u godinama mekog socijalizma u Mađarskoj. Sadašnji deo radnje romana odvija se nakon pada socijalizma, dok monolozi majke pokrivaju poslednje dve decenije. Ali istorija je samo pozadina ovog romana i ona nema nekakvog jakog udela u životu majke i njenog sina. Mislim, kada bi neko odlučio da izvrši reviziju teksta i pomeri radnju u 21. vek, bilo bi samo nekoliko paragrafa koje bi bilo neophodno promeniti. Ja sam hroničar porodice, a u istoriji porodičnih sukoba može biti jakih sukoba, ali još uvek takav nije glavni junak.

U našem ranijem razgovoru napomenuli ste da ste prvi rukopis ovog romana napisali tokom osamdesetih i da ste majku u romanu poredili sa komunizmom.
- Kada sam razmatrao da pišem roman o majci, koja pati od sulude depresije, bio sam veoma mlad i poprilično sam se plašio cenzure. Mislio sam da knjiga o majci može da bude dobra prečica, jer u jednu ruku neko može pisati raznorazne stvari o sopstvenoj majci, a cenzorima to neće smetati, a u drugu ruku ličnost moje majke je bila veoma slična socijalizmu kao takvom. Ona je takođe bila: 1. diktator 2. ćudljiva 3. jaka 4. užasno nepodnošljiva, ali u isto vreme, ona je bila isto tako izuzetno humorna žena. I meki socijalizam tokom sedamdesetih i osamdesetih godina mogao se objasniti tim pridevima. Kada je ona umrla, ja sam bio zauzet svojim severnoameričkim avanturama, ja sam se preselio u Konektiket na nekoliko godina, radio sam u školi drame na Jejlu i radio sam još mnogo drugih stvari. Kada sam se vratio u Mađarsku, 1990. godine znao sam da moja knjiga o majci treba da ima drugačiji koncept. Na kraju je ispalo da moj roman jednostavno pripoveda priču o majci i sinu, ona je bolesna, stara i nije baš 100 posto normalna, siromašna i neuspešna. On je bogat, uspešan, poznat, pa ga društvo smatra kao nekog ko je dobro učinio u svom životu. Čitaoci polako shvataju da je majka imala mnogo bolji život, ispunjen emocijama, zabavama, ljubavlju i temperamentom, dok je njen sin u suštini gubitnik.

Rekoste da je majka u ovom romanu imala mnogo bolji život nego njen sin. Zašto takav paradoks?
- Sigurno je da je ona imala bolji život od sina. To je u osnovi poruka romana, ako mi dopustite da upotrebim ovu staromodnu reč. Živeti hrabro je jedna od najvažnijih vrednosti, i mi težimo da zaboravimo razne okolnosti takozvane civilizacije, gde se fizička i psihička odbrana nas samih smatra veoma važnom. Ja mislim da bi mi svim srcem trebalo da zavidimo liku majke iz romana.

Dve važne emocije u odnosima majke i sina koje pokreću radnju Vašeg romana su ljubav i mržnja. Zašto ljudi obično mrze nekoga ko ih istinski voli?
- Ne znam da li u prevodu na srpski postoji slavni Katulov distih, koji bi reč po reč, glasio ovako: Mrzim i volim, a zašto, upitaćeš možda - ja ne znam, tek osećanje to muči me, razdire grudi (prevod Radmile Šalabalić, prim. V.Og.). Mržnja i ljubav su blizanci. Možete samo mrzeti nekoga ako ga zaista i duboko volite. Kada nekoga mrzite, budite sumnjičavi: jer možda nju ili njega volite.

U romanu Majka je samo jedna obrađujete vrlo važnu temu, a to je starenje. Zašto mi, najčešće, ignorišemo starenje kada znamo da sve nas čeka starost?
- Ja smatram da su zrele godine strašne, jer mlađi ljudi veruju kako su te godine strašne. Uspešan život je druga najbolja stvar koja se nekom može desiti uspešna smrt je verovatno najbolja stvar. Smrt je prava i najbolja kada dođe u najboljem mogućem trenutku, to je onda kada je kvalitet vašeg života još uvek dobar, ali će se ubrzo pogoršati. Mi ne treba da umremo pre tog trenutka, ali svakako ne bi trebalo ni da umremo kasnije.

Ima li ikakvih veza između Vašeg romana Knjiga očeva i romana o majci Majka je samo jedna?
- Jedina veza je osećaj dubine: pošto sam završio knjigu o majci, osetio sam da dugujem takođe i roman ocu. Kako on skoro da nikada nije pričao, bio je ozbiljno bolestan i umro je kada je meni bilo 19 godina, meni je potom nedostajalo činjenica i priča. Pokušao sam da sakupim neke podatke o njemu i njegovoj familiji, otišao sam u Pečuj gde su on i njegova familija (većina članova je bila ubijena u holokaustu) živeli, ali nisam tu mnogo čega našao. To je bio i razlog što sam odlučio da pišem o svim mađarskim očevima, o dvanaestorici, koji predstavljaju sve njih.

Kako je kritika ocenila Vaš roman Majka je samo jedna?
- Pa, kako da se izrazim, knjiga im se veoma dopala, i to ne samo u Mađarskoj, već i u Nemačkoj. Iako mene više interesuju mišljenja regularnih čitalaca. Najsposobniji tumači i kritičari su ljudi koji to ne čine radi novca ili iz profesionalnih razloga, već zato što to jednostavno rade zbog radosti i apstraktne koristi čitanja.

Vaš poslednji objavljen roman ima naslov Markes i ja. Šta Vas u ovom romanu okupira?
- Pa, to je kratak roman u kome ja odslikavam šta bi se desilo kada bi Gabrijel Garsija Markes došao u Mađarsku meni u posetu i ostao kod mene. To je polu-autobiografska knjiga.

Koji su pisci uticali na Vaše stvaralaštvo?
- Oh, to bi bila veoma dugačka lista. Puno sam naučio od ruskih pisaca (Tolstoj, Čehov, Turgenjev), pa od severnoameričkih pisaca (Hemingvej, Fokner) i na kraju i od južnoameričkih pisaca (Gabrijel Garsija Markes, Mario Vargas Ljosa).

Šta nam možete reći o piscima i bestselerima koji su trenutno čitani u Mađarskoj?
- U ovom trenutku čini se da se postmoderna era privodi kraju u mađarskoj književnosti. Da staromodni pripovedač, kakav sam ja, biva sve više i više poštovan. Tako da se nadam da su moje najbolje godine sada došle i nadam se da u tome ne grešim.

Koja bi bila najvidljivija promena u književnosti i ulozi pisca u mađarskom post-komunizmu?
- Najvidljivija promena je ta da tržišna ekonomija takođe vodi i biznis sa knjigama. To bi značilo da pisci, koji su visoko uvažavani od strane kritike, ali ne i voljeni od strane čitalaca, imaju ozbiljnih finansijskih problema. Drugi, poput mene, uživaju u svim dobitima tržišne ekonomije. To ne znači da nemam saosećanja za one koji imaju manje sreće.

Koliko su danas u Mađarskoj jaki ostaci komunističke prošlosti?
- Pa, jedini ostatak komunističke prošlosti je taj da mnogi ljudi misle da su tih godina bili bogatiji. U šta ja ne verujem. Inače, Mađarska je kapitalistička zemlja koja je sada siromašna i u dugovima. Zato su mnogi ljudi izgubili posao i ne mogu sastavljati kraj s krajem.

Može li se Vaš roman Majka je samo jedna čitati kao kritika modernog mađarskog društva i veza između srodnika?
- Pa čak i ako roman ne čitate na taj način, ipak videćete da je to veoma kritički opis moderne porodice u kojoj stari članovi ne dobijaju niti poštovanje, niti zahvalnost od mlađih, a niko od mlađih se ne trudi da nauči i čuje ono što stariji znaju. Niko starima ne želi da pomogne da bolje prožive i da im pomognu da umru kada dođe čas za to. Nešto slično se dešava u odnosima svih porodica, mi jednostavno ne obraćamo dovoljno pažnje jedni na druge. Ali to nije specifično mađarski problem, takve stvari se dešavaju svuda širom sveta. U zemljama Trećeg sveta mnogi ljudi umiru od gladi, bolesti i siromaštva, ali čini se da su porodični odnosi tamo i dalje funkcionalniji.

Vujica OGNJENOVIĆ