Megi O´Farel: kako izgleda moj dan kada odlučim da pišem
„Ništa nije gore za pisanje kao višak vremena i višak slobode. Morate imati sistem filtriranja koji će vas naterati i da se katkad udaljite od posla…‟
Većina pisaca uspeva da piše tek pošto se udalji od svog radnog stola, kada skrenu pogled, ili kada ih zaokupe druge svakodnevne stvari kao što su: pranje suđa, slaganje veša, trka u školu, rasprava sa decom zašto jakna mora da se nosi usred decembra itd.
Ovo je, na kraju krajeva, nešto u šta pokašavam i sebe da ubedim. Ideja da postoji dan kada se bavite isključivo pisanjem me uvek grohotom nasmeje. Kad imate decu zaboravite na planiranje, rutinu i bilo kakvu vrstu predviđanja. Primera radi, kada sam prošle nedelje odlučila da ću pisati ujutru i počela zaista da pišem, naizmenično su me prekidali (nabrajam mimo hronologije događaja): mačka koja se obilato ispovraćala po krevetu i pod; moja kćerka je na papiru s mojim beleškama nacrtala morski pejzaž sa letećim lavovima; drugo dete se vratilo iz škole jer se razbolelo; i napokon, trećem detetu je bio potreban prevoz na probu za koncert i natrag.
Sve knjige koje su napisane, napisane su uprkos preprekama, samo što se prepreke s vremenom menjaju. Uvek pišem dok radim još nešto, i oduvek sam tako pisala. Prva dva romana sam napisala dok sam bila zaposlena na puno radno vreme; sledeći roman je izašao u periodu beznađa između davanja otkaza i stupanja u roditeljstvo. A onda sam dobila sina i razvila sam do savršenstva neke od sledećih sposobnosti: kako da držim olovku i papir dok u isto vreme dojim bebu, kako da pronađem sto u kafiću koji ima i mesto za kolica i napajanje za lap-top, kako da tiho i tajno zabavljam dete koje je tek prohodalo dok istovremeno obavljam važan telefonski poziv.
Takav način pisanja ide u moju korist. Zaista verujem da knjiga ima neki svoj mehanizam koji se odvija negde u zaleđu. Dok sam iščitavala finalnu verziju mog poslednjeg romana „Mora da je ovo to mesto‟, iznervirala me je činjenica da sam reč penumbra upotrebila čak dva puta. Penumbra je prelepa reč koju ne možete upotrebiti dva puta, čak ni u romanu od 130.000 reči, pa sam zato provela dane razmišljajući o sinonimu. „Oreol? Zapitala sma se. Ne odgovara baš najbolje. Nimbus, okvir, veo? Onda je jedno od moje dece povraćalo usred noći i dok sam ja u tri ujutru čistila tragove povraćanja sa poda, kroz glavu mi je prošla reč venac. Venac, pomislila sam s olakašanjem, s radošću, i strpala zamazanu posteljinu u veš mašinu.
Ništa nije gore za pisanje kao višak vremena i višak slobode. Potrebno vam je nešto što će filtirarti sve što vas razdvaja od pisanja. Morate da se dohvatite tastature i kada ste gladni ili očajni. Morate da sednete za svoj sto sa željom da se oslobodite svega kroz šta prolazite, svih rešenja, prekrajanja i permutacija.
Deca su sjajni urednici, ne u smislu da će vam proći kroz rukopis crvenom olovkom, već vam okupiraju vreme i misli u tolikoj meri da samo dobre stvari uspeju da dopru do papira. U trenucima razonode s decom u kući sve slepe ulice, preplavljeni prolazi i skretanja sa puta sa kojima se srećete u pisanju mogu biti razmatrani podrobnije – i odbačeni.
Deca mogu dobro da dođu i kada treba da se izvučete iz sveta mašte i da se suočite sa životom. Oni nisu zaokupljeni brojem reči, varljivim metaforama, leksičkim zagonetkama, likovima koji se ne ponašaju kako bi trebalo. „Napravi mi nešto od slamčica‟ – to je njihovo rešenje za životne probleme. „Nacrtaj mi gnezdo.‟ „Pomozi mi da nađem kostim zmaja.‟
Posvećeno uvežbavam radnju piši-briši. Ne planiram previše, ali zato volim da se prilagođavam i menjam dok traje sam proces. Sredinom devedestih, išla sam na časove poezije koje je držao irsko-američki pesnik Majkl Donagi. Dao nam je dva saveta kojih se još uvek držim. Prvi glasi: premeri svaku reč koju koristiš. Drugi glasi: trebaće vam skele da biste izgradili svoje pisanje, ali ne smete zaboraviti da ih uklonite kada završite s pisanjem.
Olakšavajuće je kada režete velikim potezima svoje pasuse, misleći o njima kao o neophodnim ali jednokratnim delovima izgradnje. Pomalo je nezgodno razlikovati šta je skela a šta građevina. Neko bi se mogao zbuniti šta je šta, ali u tu svrhe služe brojni nacrti priče.
Izvor: theguardian.com
Većina pisaca uspeva da piše tek pošto se udalji od svog radnog stola, kada skrenu pogled, ili kada ih zaokupe druge svakodnevne stvari kao što su: pranje suđa, slaganje veša, trka u školu, rasprava sa decom zašto jakna mora da se nosi usred decembra itd.
Ovo je, na kraju krajeva, nešto u šta pokašavam i sebe da ubedim. Ideja da postoji dan kada se bavite isključivo pisanjem me uvek grohotom nasmeje. Kad imate decu zaboravite na planiranje, rutinu i bilo kakvu vrstu predviđanja. Primera radi, kada sam prošle nedelje odlučila da ću pisati ujutru i počela zaista da pišem, naizmenično su me prekidali (nabrajam mimo hronologije događaja): mačka koja se obilato ispovraćala po krevetu i pod; moja kćerka je na papiru s mojim beleškama nacrtala morski pejzaž sa letećim lavovima; drugo dete se vratilo iz škole jer se razbolelo; i napokon, trećem detetu je bio potreban prevoz na probu za koncert i natrag.
Sve knjige koje su napisane, napisane su uprkos preprekama, samo što se prepreke s vremenom menjaju. Uvek pišem dok radim još nešto, i oduvek sam tako pisala. Prva dva romana sam napisala dok sam bila zaposlena na puno radno vreme; sledeći roman je izašao u periodu beznađa između davanja otkaza i stupanja u roditeljstvo. A onda sam dobila sina i razvila sam do savršenstva neke od sledećih sposobnosti: kako da držim olovku i papir dok u isto vreme dojim bebu, kako da pronađem sto u kafiću koji ima i mesto za kolica i napajanje za lap-top, kako da tiho i tajno zabavljam dete koje je tek prohodalo dok istovremeno obavljam važan telefonski poziv.
Takav način pisanja ide u moju korist. Zaista verujem da knjiga ima neki svoj mehanizam koji se odvija negde u zaleđu. Dok sam iščitavala finalnu verziju mog poslednjeg romana „Mora da je ovo to mesto‟, iznervirala me je činjenica da sam reč penumbra upotrebila čak dva puta. Penumbra je prelepa reč koju ne možete upotrebiti dva puta, čak ni u romanu od 130.000 reči, pa sam zato provela dane razmišljajući o sinonimu. „Oreol? Zapitala sma se. Ne odgovara baš najbolje. Nimbus, okvir, veo? Onda je jedno od moje dece povraćalo usred noći i dok sam ja u tri ujutru čistila tragove povraćanja sa poda, kroz glavu mi je prošla reč venac. Venac, pomislila sam s olakašanjem, s radošću, i strpala zamazanu posteljinu u veš mašinu.
Ništa nije gore za pisanje kao višak vremena i višak slobode. Potrebno vam je nešto što će filtirarti sve što vas razdvaja od pisanja. Morate da se dohvatite tastature i kada ste gladni ili očajni. Morate da sednete za svoj sto sa željom da se oslobodite svega kroz šta prolazite, svih rešenja, prekrajanja i permutacija.
Deca su sjajni urednici, ne u smislu da će vam proći kroz rukopis crvenom olovkom, već vam okupiraju vreme i misli u tolikoj meri da samo dobre stvari uspeju da dopru do papira. U trenucima razonode s decom u kući sve slepe ulice, preplavljeni prolazi i skretanja sa puta sa kojima se srećete u pisanju mogu biti razmatrani podrobnije – i odbačeni.
Deca mogu dobro da dođu i kada treba da se izvučete iz sveta mašte i da se suočite sa životom. Oni nisu zaokupljeni brojem reči, varljivim metaforama, leksičkim zagonetkama, likovima koji se ne ponašaju kako bi trebalo. „Napravi mi nešto od slamčica‟ – to je njihovo rešenje za životne probleme. „Nacrtaj mi gnezdo.‟ „Pomozi mi da nađem kostim zmaja.‟
Posvećeno uvežbavam radnju piši-briši. Ne planiram previše, ali zato volim da se prilagođavam i menjam dok traje sam proces. Sredinom devedestih, išla sam na časove poezije koje je držao irsko-američki pesnik Majkl Donagi. Dao nam je dva saveta kojih se još uvek držim. Prvi glasi: premeri svaku reč koju koristiš. Drugi glasi: trebaće vam skele da biste izgradili svoje pisanje, ali ne smete zaboraviti da ih uklonite kada završite s pisanjem.
Olakšavajuće je kada režete velikim potezima svoje pasuse, misleći o njima kao o neophodnim ali jednokratnim delovima izgradnje. Pomalo je nezgodno razlikovati šta je skela a šta građevina. Neko bi se mogao zbuniti šta je šta, ali u tu svrhe služe brojni nacrti priče.
Izvor: theguardian.com
Autor: Megi O’Farel
