Marko Popović: Najvažnije je da se maksimalno posvetite pisanju
Marko Popović je završio dramaturgiju na FDU i školu filmske režije u Njujorku. Snimao je kratke filmove, radio kao scenarista na televiziji i kao kopirajter u marketinškim agencijama. Tekstove je objavljivao u časopisu Vreme i na sajtu b92.net. Autor je romana „Jedan pogrešan korak“, a scenarista je filma i serije (i autor knjige) „Jedini izlaz“, kao i serije „Tajna vinove loze“.
Želeli smo da od Popovića čujemo kako su izgledali njegovi književni počeci i koje bi savete mogao da pruži mladim autorima. Evo šta nam je ispričao.
Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?
Najveći problem mi je bio da li ću je uopšte napisati. Kad sam shvatio da ipak hoću, na trećini romana ostalo je još samo pitanje: kad? Vrlo sporo pišem, pa mi je vreme uvek najveći problem i najveći neprijatelj.
Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?
Nije pitanje šta, nego ko mi je pomogao. U mom slučaju to je bio tadašnji urednik u Laguni Igor Marojević, koji je vrlo brzo pročitao moj roman i odmah mi odgovorio da želi da ga objavi. Dakle, dugo sam pisao, ali sam brzo objavio, pa se to nekako kompenzovalo.
U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?
Kad sam ugledao svoju knjigu u Laguninom izlogu.
Postoji li razlika između pisca i književnika?
Književnik je neko ko piše knjige, a pisac može da bude i dramski pisac, scenarista, kopirajter, pisac PR tekstova itd. Tako bar ja to vidim.
Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?
Ja sam u konstantnoj blokadi, a pobeđujem je tako što sednem i radim.
Koliko je istraživanje o temi o kojoj želite da pišete važno? Da li je?
Za dokumentarističko pisanje jeste. Za fikciju ne toliko. Na istraživanje uglavnom gledam kao na gubljenje vremena. Kad pisac sedne da piše, onda treba da piše, a ne da luta po netu.
Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?
Previše istražuju.
Da li možete da ponudite neki savet mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?
Najvažnije je da svoje pisanje shvatite ozbiljno i da mu se maksimalno posvetite.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?
Najveći problem mi je bio da li ću je uopšte napisati. Kad sam shvatio da ipak hoću, na trećini romana ostalo je još samo pitanje: kad? Vrlo sporo pišem, pa mi je vreme uvek najveći problem i najveći neprijatelj.
Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?
Nije pitanje šta, nego ko mi je pomogao. U mom slučaju to je bio tadašnji urednik u Laguni Igor Marojević, koji je vrlo brzo pročitao moj roman i odmah mi odgovorio da želi da ga objavi. Dakle, dugo sam pisao, ali sam brzo objavio, pa se to nekako kompenzovalo.
U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?
Kad sam ugledao svoju knjigu u Laguninom izlogu.
Postoji li razlika između pisca i književnika?
Književnik je neko ko piše knjige, a pisac može da bude i dramski pisac, scenarista, kopirajter, pisac PR tekstova itd. Tako bar ja to vidim.
Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?
Ja sam u konstantnoj blokadi, a pobeđujem je tako što sednem i radim.
Koliko je istraživanje o temi o kojoj želite da pišete važno? Da li je?
Za dokumentarističko pisanje jeste. Za fikciju ne toliko. Na istraživanje uglavnom gledam kao na gubljenje vremena. Kad pisac sedne da piše, onda treba da piše, a ne da luta po netu.
Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?
Previše istražuju.
Da li možete da ponudite neki savet mladim ljudima koji žele da se bave pisanjem?
Najvažnije je da svoje pisanje shvatite ozbiljno i da mu se maksimalno posvetite.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Autor: Marko Popović
