Pisac i psihoanalitičar Marko Braković priča za Bukmarker zašto je „Balada dekadenta“ jedan od retkih muških ljubavnih romana u Srbiji i kako je i čitaocima, ali i njemu samom pomogao da bolje razumeju muško-ženske odnose.

Nakon knjiga „Fejsbuk predator“, „Tablet“ i „Ljudski aparat“, u književnoj karijeri Marka Brakovića, pisca i psihoanalitičara, došao je trenutak za ljubavni roman, i to najličniji do sada. „Balada dekadenta“, knjiga koja čitaocima pruža mogućnost da shvate seksualnost, strast, dileme i unutrašnji svet muškarca, nije autobiografija, jer ima i fiktivnih elemenata, a piscu je pomogla da na zanimljiv način preispita svoj ljubavni život.

Zašto je došao trenutak za pisanje lične priče?

Ovo je moj četvrti roman ispovedne proze, tako da meni ova forma nije strana. Zapravo je moj život od samog početka glavna osnova i inspiracija na koju kasnije nadograđujem fikciju ili autofikciju. Ipak, „Balada dekadenta“ je moj najličniji roman, bez ikakve sumnje. Želeo sam da napišem muški ljubavni roman, i to tokom lične ljubavne krize, pa je to bio okidač da sednem da pišem.

Knjiga ipak nije autobiografija. Koliko je teško razdvojiti to prilikom pisanja? Kako u Vašem slučaju izgleda proces stvaranja knjige?

Ovo je autobiografija sa autofiktivnim delovima, koji su zastupljeni u manjoj meri. Zabavno i zanimljivo je da, kada danas pročitam, ili na internetu naletim na delove iz svojih starih romana, nisam odmah siguran da li se to zaista desilo ili ne. Ovo se najviše odnosi na ženske likove kojih je uvek mnogo (smeh).

„Balada dekadenta“ je ljubavni roman. Ali nije običan ljubavni roman, već ljubavna priča iz muškog ugla, kakvih kod nas nema mnogo. Zašto je tako, zašto muškarci ređe pišu ljubavne romane?

Verovatno zbog toga što su muškarci vaspitavani da manje pokazuju emocije i slabost. Uz to, muške pisce više okupiraju druge teme i žanrovi. To je bio jedan od razloga što sam odabrao ovaj žanr, uz to sam stručan u toj oblasti, pa sam u romanu analizirao i samoga sebe, što sam smatrao poštenim i zanimljivim.

Do čega ste došli u toj analizi? Koliko Vam je pomoglo pisanje ove knjige?

Svaki roman je i lična katarza, pa se osećam rasterećeno kada ga napišem. Pisanje je za mene neka vrsta abreakcije.

Do kakvih ste novih spoznaja došli pišući ovaj roman, kada su u pitanju muško-ženski odnosi?

Ovaj roman je u manjem delu i filozofski esej, pa sam u deset zaključaka sumirao sva nova saznanja o sebi i svetu oko mene.

U čemu se sve ogleda dekadencija u Vašem romanu?

U samom ponašanju (ne razmišljanju) mog alter ega, ali i u fenomenima savremenog društva. Ipak, čini mi se da sam bio dekadentniji od ukupne kulture današnjice.

Ovo je i road roman koji čitaoca „vozi“ ne samo od tačke A do tačke B na geografskoj karti već i na emocionalnoj mapi. Šta je na kraju puta? Ima li uopšte kraja taj put koji glavni junak ove knjige prolazi?

Mislim da je kraj puta i sam kraj života. Put traje dokle god smo živi ili bi bar tako trebalo da bude.

Vaš roman nema happy end. Da li je priča bez srećnog kraja odraz sveta u kome živimo, produkt modernog života?

Nije. Happy end je izostao zbog sugestije urednika i recenzenta, a ja sam želeo da
„Balada“ ima srećan kraj. Mada, ovako je verovatno ispalo bolje.

Postoji li nova tema koja Vas okupira, o kojoj biste pisali?

Na umu mi je zbirka zanimljivih priča, ali i nastavak „Balade“. Međutim, neću skoro sesti za laptop. Napraviću pauzu od godinu dana.

Koje je, po Vašem mišljenju, najintrigantnije delo domaće ili svetske literature, kad su u pitanju muško-ženski odnosi?

Odlično pitanje. Mnogo sam knjiga, što iz oblasti beletristike što iz publicistike, pročitao u karijeri. Ima tu mnogo toga dobrog, ali recimo da mi je roman „Žene“ velikog Bukovskog ostavio poseban utisak. Što se domaće literature tiče, Jovo Toševski je mnogo toga dobrog uradio, a ne smem zaboraviti i pomalo zapostavljenog Jovicu Stojanovića.

Koje knjige se nalaze na Vašoj listi „obavezno pročitati u 2022. godini“?

Uvek imam na lageru četiri ili pet knjiga. Čekaju me autobiografija Vudija Alena „Apropo ničega“, „Snovi“ Žarka Trebješanina, kao i zanimljiva studija „Zašto narodi propadaju“.

Za kraj, šta Marko psihoterapeut ima da poruči Marku piscu, i obrnuto?

Oni su dobro koordinisani pa nema mnogo neusaglašenosti.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 16