Mentalno zdravlje, tehnologija, politika... sve to menja naš pogled na život, ciljeve i svet. Autor bestselera Mark Manson ima novu knjigu, „Sve je sje*ano“, samopomoć za ljude koji ne vole samopomoć.

Zašto je sve sje*ano?

Pa, sve je sje*ano zato što je sve oduvek bilo sje*ano. Moj argument je da su ljudi problem: naša psihologija traži konflikte i probleme. Sa svetom je sve u redu.

Da li si mogao da napišeš ovu knjigu pre dve godine ili je ona odraz aktuelnog trenutka?

Prvo, statistike ukazuju na krizu mentalnog zdravlja čitave populacije, a naročito kod mladih ljudi. Drugo, ljudi su generalno pohisterisali.

Kada sam imao svetsku promotivnu turneju za knjigu „E, zabole me“, tokom 2017. i 2018. godine, primetio sam oba fenomena širom sveta, ne samo u SAD. Svako ko živi u SAD shvata da je javni diskurs otišao dođavola i da svi mrze jedni druge. Ali isto je svuda. Zaintrigiralo me je šta je to u tehnologiji 21. veka, samom životu 21. veka, što dovodi do toga.

Kada si počeo da ispituješ šta nije u redu, da li te je iznenadilo ili nateralo da promeniš mišljenje?

Očekivao sam da će mi istraživanja pokazati da su društvene mreže najveći krivac. A došao sam do zaključka da nisu – stvar je u nečemu mnogo običnijem.

Depresija i anksioznost nemaju veze sa društvenim mrežama, kao što mi to mislimo. Nije u pitanju samo vreme koje provodimo pred ekranom ili smartfonom. Došao sam do zaključka da to nije nužno do same tehnologije, već do načina na koji tehnologija iskrivljuje naše opažanje sveta i naše opažanje veze sa svetom.

Pišeš o samopomoći za ljude koji ne žele samopomoć. Kako se ti, kao autor, povezuješ sa ljudima koji misle da ne treba (ili ne žele) da čuju i nauče nešto od tebe?

Mislim da je ono što mnoge ljude odvraća od samopomoći idealistička samopomoć. Dugo sam pisao blog o psihologiji i vezama. Provodio sam mnogo vremena sprovodeći i analizirajući psihološka istraživanja. Jedan od prvih zaključaka koji mi se nametnuo jeste da su ljudi, generalno, sebični, ne umeju jasno da razmišljaju, veoma su samoživi i iracionalni. Tako da je moj cilj da napišem vrstu samopomoći koja se ne bazira na: „Hej, možeš sve da postigneš“, nego na: „Hej, hajde da pokušamo da ne budemo toliko užasni“. I mislim da to ljudima zvuči realističnije i iskrenije.

Šta čitaoci mogu da iskoriste iz tvoje knjige i počnu već danas da primenjuju u svom životu?

Postoje dve ključne stvari. Jedna je bolje razumevanje toga kako naše nade i opažanje sveta mogu lako da se iskrive i izopače. Takođe sam završio jakim argumentom da treba da budemo svesniji svojih obaveza i da biramo samoograničenja – da ograničimo ono čemu smo izloženi, u šta se upuštamo i sa kim se upuštamo.

Tokom većeg dela istorije, ljudima je bio cilj da više steknu, više postignu, više saznaju. U 21. veku, kada imamo pristup svemu, to kako ćemo da rastemo i unapređujemo sebe prvenstveno znači da treba da suzimo svoj fokus. Odnosno, treba pronaći nekoliko pouzdanih izvora informacija, ograničiti se na nekoliko veza i nekoliko ciljeva.

Pa, koja si to ograničenja postavio sebi?

Definitivno konzumiram mnogo manje medija ovih dana. Manje sam aktivan na društvenim mrežama. Manje putujem i cilj mi je da provodim vreme u užem krugu porodice ili prijatelja. Vodeći princip u mom životu tokom prethodnih nekoliko godina jeste kvalitet a ne kvantitet. Sve u našoj kulturi nas gura ka kvantitetu, ali kvantitet je veoma slaba zamena za smisao i zadovoljstvo koje proizilazi iz dobrih, kvalitetnih veza.

Jednom si otišao na petogodišnju ekspediciju. Da li ti je dilema o kvantitetu/kvalitetu sinula tokom te avanture?

Pri kraju sam počeo da primećujem da što sam više putovao, to sam više mesta želeo da posetim. Otišao bih u Hong Kong i ne bi mi bilo loše, ali onda bih na internetu video slike Hong Konga i pomislio da sam sve uradio pogrešno. Da treba da se vratim. Shvatio sam da mi je putovanje postalo prinuda, a da mi je cilj gomilanje iskustava.

To je suština onoga što nam se dešava u mnogim sferama života. Postoji prinudni nagon da se prikupi što više iskustva. Da se ide na više sastanaka, da se zaradi više novca, da se radi više stvari. I ta neprestana potraga za „više nečega“ samo vodi ka sve većim željama. Nikada ne dođete do tačke kada je dosta. Treba da odaberete trenutak i da kažete da to mora da je to, i da odustanete od potrage.

Šta sprečava ljude da ne govore samo da žele da budu bolji i uspešniji, već da to stvarno i rade?

Po mom mišljenju, uspeh se postiže kad smo opsesivno fokusirani na unapređenje u datom trenutku. Jedan od mojih argumenata u knjizi je da nada, u stvari, može da postane destruktivna u određenom kontekstu. Ako se previše nadamo nečemu, psihološki se odvajamo od toga i idealizujemo ga i mislimo da će da nam to promeniti život. A na mnogo načina to stvara više anksioznosti, otpora i frustracije.

Samo se fokusirajte. U čemu god želite da uspete samo ga radite bolje nego što ste to radili pre. Ne bavite se vizijama, onim „šta bi bilo kad bi bilo“ scenarijima: da sam osnovao tu firmu, i imao tu kuću, i poznavao te ljude, sve bi bilo sjajno. Zato što takve vizije više ograničavaju nego što omogućavaju.

Da li koristimo premalo psovki u svakodnevnom životu?

Ne nužno, ali mislim da ih preozbiljno shvatamo. To su samo reči.

Izvor: morningbrew.com
Prevod: Đorđe Radusin