Mark Levi: Pisanje je izvor slobode

Jedan od najpopularnijih francuskih pisaca Mark Levi otkriva kako je došao na ideju za roman „Sedam godina za večnost“, priču o prevlasti dobra ili zla.

Zapisivali ste priče koje ste izmišljali za svog sina, a zatim ste odlučili da napišete roman za čoveka u koga će Vaš sin da izraste. Kako sada gledate na svoju prvu knjigu „A ako je to ipak istina“?

Najčudnije je što osećam kao da sam tu knjigu napisao juče. Prošle su godine, ali moj pristup pisanju ostaje isti. Uvek pišem bez ikakvog razmišljanja o objavljivanju. Ulazim u imaginarni svet, provodim vreme sa svojim junacima i to me čini srećnim. Nastavljam da pišem sinu Luiju koji je sada mladić, a naravno pišem i Žoržu i Klei, svojoj mlađoj deci, koji su još mali i možda će me čitati kasnije.

Osim tog prvog, koji Vaš roman još ima za Vas posebno značenje i zašto?

Kao što je slučaj i sa decom, nemoguće je izabrati, pa ću vam reći da je to onaj koji u tom trenutku pišem, ili koji ću tek napisati, onaj koji me plaši, animira i vodi niz staze pisanja.

Poslednja Vaša knjiga objavljena u Srbiji je roman „Sedam godina za večnost“. Po čemu je za Vas ta knjiga posebna? Kako ste došli na ideju za priču o prevlasti dobra ili zla, o ljubavi između đavolski neodoljivog i šarmantnog muškarca i žene sa snagom anđela?

Verujem da definicija dobra i zla, njihovo božansko ili đavolsko otelotvorenje, može biti način da izbegnemo suočavanje sa svojim sopstvenim naklonostima. Želeo sam da napišem ovu komediju koja govori o čovečanstvu, sa svom svojom magijom i manama, i koja pokazuje da kada se dobro i zlo pomešaju… na kraju nastane ljudsko biće. Mnogo sam se zabavljao provodeći vreme sa ovim junacima koji su potpune suprotnosti od onoga ko bi trebalo da budu, i koji se, kada otkriju šta znači voleti, nađu na nepoznatoj teritoriji i ne znaju šta da rade. Među njima postoji saučesništvo i humor koji su me zabavljali tokom pisanja.

Kako vidite svoj razvoj kao pisca?

Važno mi je da nikad ne pišem istu knjigu. Želim da se otisnem u svetove koje nisam istražio ranije. Preuzimanje rizika, izlazak iz zone komfora su najbolji način da evoluiram i napredujem u svom radu. Menjanje žanra me tera da priđem svakom novom romanu kao da mi je prvi, a to je u isto vreme i zastrašujuće i uzbudljivo.

Uspeli ste pisanjem da postignete svetsku slavu. Šta Vam to lično znači? Kako definišete uspeh?

Nikada nisam mnogo pažnje posvećivao slavi. Kod kuće, kad perem sudove, ili kuvam, čak i uveče dok čitam deci pred spavanje, uopšte nisam poznat. Slava pisca nema nikakve veze sa slavom glumca ili pevača, i što se mene tiče, to je veliko olakšanje – iznad svega su mi važni diskrecija i skromnost. Što se tiče definicije uspeha, ako mi na kraju života deca kažu da sam bio dobar otac, a supruga da sam bio dobar partner, smatraću da sam uspeo u životu.

Ako je, kako ste više puta izjavili, čitanje izvor slobode, šta je, u tom slučaju, za Vas pisanje?

I pisanje je izuzetan izvor slobode, jer možete da izmislite sve, izmaštate sve, koegzistirate sa izmišljenim likovima, i iznad svega da stavite na papir reči i osećanja koja ne možete da izrazite naglas.

Pisanje jednog romana godišnje zvuči zahtevno. Kako izgleda Vaša svakodnevica tokom nastajanja romana?

Divna je, mada priznajem da je ponekad iscrpljujuća. Da ne spominjem da kad završim pisanje kasno uveče moj pas insistira da idemo u šetnju.

Gde pronalazite inspiraciju za pisanje?

Nalazim inspiraciju u malim životnim stvarima, koje i nisu tako male kao što biste pomislili. Suštinski, mašta se rađa u posmatranju, slušanju i obraćanju pažnje na druge. Svaki život je sam po sebi biblioteka.

Osim pisanja, koja su još Vaša interesovanja?

Zaista volim da kuvam, sviram klavir, gledam filmove, čitam. Gajim strast prema starim automobilima i avionima, volim da putujem. Ukratko, volim previše toga da bih sve postigao.

U kojim književnim delima uživate kao čitalac?

Eklektičan sam čitalac. Nikada nisam zadovoljan samo jednim žanrom. Volim da šetam kroz knjižare, razgledam knjige, prevrćem ih, mirišem papir i biram ih instinktom, željom.

Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28
Foto: David Ken