Nagli napredak tehnologije i komunikacija krajem 20. veka doveo je do otvaranja kulturnih granica u svakoj umetnosti, no japanski strip i animacija ostaju neprikosnoveni u svom pokoravanju Zapadnog sveta. Iako termin manga na japanskom znači strip ili ilustracija, u svetu je opšteprihvaćen za svako izdanje poreklom iz Japana (za razliku od korejske manhve, kineske manhue, a odskora i francuske manfre). Iako su zvanični podaci sve ređi, slobodno možemo pretpostaviti da danas predstavljaju više od polovine svetskog tržišta stripa, uprkos brojnim stigmama koje se vezuju uz njihovu tematiku i stilizaciju.

Upravo je taj stil dinamičnog kadriranja, britkih i nemnogih dijaloga i konstantnosti u likovima doprineo da mange zagospodare svetom, čak i u zemljama gde strip predstavlja pitanje nacionalne baštine i identiteta poput Francuske ili u Sjedinjenim državama, gde je kult ličnosti superheroja neprikosnoven još od Drugog svetskog rata. A upravo tada i kreće moderna istorija mange.

Ratom razoreni Japan nakon 1945. godine bio je pod velikim uticajem SAD-a, naročito stripova i filmova Volta Diznija, koji su u kombinaciji sa pričama iz meiđi perioda svetu podarili oca mangi i jednog od najvećih svetskih umetnika – Osamu Tezuku. Njegovi stripovi i za decu i odrasle predstavljaju prekretnicu u istoriji stripa, budući da su njegovi radovi uticali na neke od najvećih legendi devete umetnosti, od Mebijusa, preko Frenka Milera, do Mijazakija. Po struci lekar, a po srcu mangaka, Tezuka je stvorio Blek Džeka, strip o najboljem svetskom hirurgu koji ne poseduje dozvolu za rad, strip koji savršeno predstavlja jednu od najvažnijih odlika japanskog stripa – dobro i zlo su nepromenljivi pojmovi, dok heroji i negativci to nisu. Vrhunski autori uspevaju da stvore horde obožavalaca harizmatičnih zločinaca, ali i da navuku gnev čitalaštva na svoje heroje.

Ipak, možda i glavni razlog za ovoliku popularnost mangi danas, posebno kod mlađe publike, jeste neverovatno brz tempo izlaženja. Serijali u Francuskoj uglavnom imaju tempo od 50-ak strana godišnje, u Americi je to 20-ak strana mesečno, dok Italijani prednjače sa gotovo 100 strana mesečno – i svi zajedno na godišnjem nivou ne mogu da priđu japanskoj produkciji. Dok je na Zapadu crtač često kompletan autor vizuelnog dela stripa, u Japanu je sistem takav da nekolicina autora ima različita zaduženja na crtežu. Kada na to dodamo i bogatu tradiciju i brojnost strip-revija, ne čudi što je manga postala ono što je oduvek i bila – sinonim za strip!

Autor: Aleksandar Nešić