„Male uspomene“ nežnog memoariste Žozea Saramaga
Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost samo je izbor Marija Vargasa Ljose i portugalskog romanopisca Žozea Saramaga izazvao nepodeljeno oduševljenje. Saramagove najbolje knjige su kao uzbudljiva priviđenja. Tople su na dodir i skoro da pulsiraju u rukama.
Saramago je preminuo 2010, u svojoj 87. godini. Knjiga „Male uspomene“ jedno je od njegovih poslednjih dela ‒ kolekcija nekih od najvažnijih sećanja iz Saramagovog detinjstva, uključujući smrt njegovog četvorogodišnjeg, tada starijeg brata Fransiska. Ipak, u ovoj knjizi češće deli sa čitaocem uspomene koje su male, kao što naslov kaže, ali značajne.
Saramago se priseća kako je njegova majka morala da ostavlja porodičnu ćebad posle svake zime u zalagaonici. Seća se kako je pecao i kako su mu ukrali upecanu ribu. Seća se gledanja nemih filmova.
Liže stare rane koje nisu zarasle. Još uvek žali jer mu nisu dali da jaše jednog konja: „A ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina.“
Može se reći da je ova knjiga studija o sećanju. Ali koja knjiga, posebno memoari, nije studija o sećanju? Uostalom, Saramago je u ovoj knjizi opsednut nesigurnim trepetom svog unutrašnjeg filma.
Stariji čovek koji se priseća događaja od pre osamdeset godina sa pravom sumnja i preispituje svoja sećanja. Ali redovno koristeći fraze poput „ne izmišljam“ i opisujući živopisni zalazak sunca rečima poput „to se zaista desilo, to nije neka književna naknadna misao“, sadi sumnju i onda kada smo spremni da mu poverujemo.
Saramago nas podseća i da je njegovo pravo prezime de Souza, dok je Saramago nadimak koji mu je dala porodica i znači „divlja rotkvica“. Taj nadimak je nekako završio na njegovom matičnom listu, možda krivicom pijanog sveštenika. Zanimljivo je da se Saramago zabavljao sa ženom koja se prezivala Bakalau, što znači bakalar.
Kao i divlja rotkvica, Saramagov život je bio sočan. Veliki deo „Malih uspomena” posvećuje svojim prvim seksualnim doživljajima. Kao da namerno baca veo mita preko nekih od ovih sećanja, opisujući kako angažuje čamdžiju da ga prevede preko reke do devojke s kojom želi da se vidi ili kako merka debelu prostitutku na putu do bioskopa.
Neka od sećanja su još uzbudljivija. Saramago i jedna od njegovih mladih devojaka su bili „starmali grešnici“, kaže on. Imao je oko 11 godina „uhvatili su nas, jednog dana, nju i mene, kako ležimo u krevetu i igramo se mlade i mladoženje, kako pomno i znatiželjno istražujemo sve što se na telu može dotaći, u šta se može nešto zavući i po čemu se može čeprkati.“
Kada je otkriven, isprašen je po turu. Ali ne znamo da li je da je Saramago uživao i u ovom prustovskom prisećanju.
Ne okreće glavu od fikcije „sedla koje mu se češalo o međunožje“ i zajedničkom lupanju srdaca „ispod pokrivača i ćebeta“ kada mora da deli krevet sa starijom rođakom. Seks je izvor sa koga se napaja Saramagova proza, voda od koje ključa krv i igraju damari.
Njegova najbolja dela podsećaju u mnogo čemu na aforizme, što i ovde nalazimo. „Mnogi kradu i mnogo vrednije stvari nego što su telefonske žice i zečevi“, piše on, „a u očima sveta su ostali čestiti i pošteni.“
„Dečja surovost nema granice (to je upravo i osnovni razlog zašto granice nema ni surovost odraslih)“, beleži on. Nesumnjivo je da Saramago brine o književnoj stvarnosti kada piše, i zbog toga mi je ova rečenica najdraža u knjizi: „ Ma koliko se čovek naprezao, nikada nema dovoljno reči da opiše seoski kokošinjac.“
„Male uspomene“ imaju elegičan ton koji osećamo u rečima piščeve bake, koja mu na samrti kaže: „Svet je toliko lep, a meni je žao da umrem.“
Autor: Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com
Saramago je preminuo 2010, u svojoj 87. godini. Knjiga „Male uspomene“ jedno je od njegovih poslednjih dela ‒ kolekcija nekih od najvažnijih sećanja iz Saramagovog detinjstva, uključujući smrt njegovog četvorogodišnjeg, tada starijeg brata Fransiska. Ipak, u ovoj knjizi češće deli sa čitaocem uspomene koje su male, kao što naslov kaže, ali značajne.
Saramago se priseća kako je njegova majka morala da ostavlja porodičnu ćebad posle svake zime u zalagaonici. Seća se kako je pecao i kako su mu ukrali upecanu ribu. Seća se gledanja nemih filmova.
Liže stare rane koje nisu zarasle. Još uvek žali jer mu nisu dali da jaše jednog konja: „A ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina.“
Može se reći da je ova knjiga studija o sećanju. Ali koja knjiga, posebno memoari, nije studija o sećanju? Uostalom, Saramago je u ovoj knjizi opsednut nesigurnim trepetom svog unutrašnjeg filma.
Stariji čovek koji se priseća događaja od pre osamdeset godina sa pravom sumnja i preispituje svoja sećanja. Ali redovno koristeći fraze poput „ne izmišljam“ i opisujući živopisni zalazak sunca rečima poput „to se zaista desilo, to nije neka književna naknadna misao“, sadi sumnju i onda kada smo spremni da mu poverujemo.
Saramago nas podseća i da je njegovo pravo prezime de Souza, dok je Saramago nadimak koji mu je dala porodica i znači „divlja rotkvica“. Taj nadimak je nekako završio na njegovom matičnom listu, možda krivicom pijanog sveštenika. Zanimljivo je da se Saramago zabavljao sa ženom koja se prezivala Bakalau, što znači bakalar.
Kao i divlja rotkvica, Saramagov život je bio sočan. Veliki deo „Malih uspomena” posvećuje svojim prvim seksualnim doživljajima. Kao da namerno baca veo mita preko nekih od ovih sećanja, opisujući kako angažuje čamdžiju da ga prevede preko reke do devojke s kojom želi da se vidi ili kako merka debelu prostitutku na putu do bioskopa.
Neka od sećanja su još uzbudljivija. Saramago i jedna od njegovih mladih devojaka su bili „starmali grešnici“, kaže on. Imao je oko 11 godina „uhvatili su nas, jednog dana, nju i mene, kako ležimo u krevetu i igramo se mlade i mladoženje, kako pomno i znatiželjno istražujemo sve što se na telu može dotaći, u šta se može nešto zavući i po čemu se može čeprkati.“
Kada je otkriven, isprašen je po turu. Ali ne znamo da li je da je Saramago uživao i u ovom prustovskom prisećanju.
Ne okreće glavu od fikcije „sedla koje mu se češalo o međunožje“ i zajedničkom lupanju srdaca „ispod pokrivača i ćebeta“ kada mora da deli krevet sa starijom rođakom. Seks je izvor sa koga se napaja Saramagova proza, voda od koje ključa krv i igraju damari.
Njegova najbolja dela podsećaju u mnogo čemu na aforizme, što i ovde nalazimo. „Mnogi kradu i mnogo vrednije stvari nego što su telefonske žice i zečevi“, piše on, „a u očima sveta su ostali čestiti i pošteni.“
„Dečja surovost nema granice (to je upravo i osnovni razlog zašto granice nema ni surovost odraslih)“, beleži on. Nesumnjivo je da Saramago brine o književnoj stvarnosti kada piše, i zbog toga mi je ova rečenica najdraža u knjizi: „ Ma koliko se čovek naprezao, nikada nema dovoljno reči da opiše seoski kokošinjac.“
„Male uspomene“ imaju elegičan ton koji osećamo u rečima piščeve bake, koja mu na samrti kaže: „Svet je toliko lep, a meni je žao da umrem.“
Autor: Dvajt Garner
Izvor: nytimes.com
Autor: Žoze Saramago
