„Majka Hrabrost i njena deca“ po prvi put među Berlincima ili O velikoj odvažnosti
Epska hronika „Majka Hrabrost i njena deca“ Bertolta Brehta berlinskoj publici je premijerno predstavljena na sceni čuvenog Nemačkog teatra 1949. godine. Drama, nastala 1939. u Sjedinjenim Državama, bila je Brehtovo upozorenje svetu na opasnost koja je pretila od Hitlerove Nemačke. Svetsku premijeru je doživela u Švajcarskoj 1941, gde su je na daske Ciriškog pozorišta postavili nemački emigranti. Međutim, kada je došlo vreme da se izvede pred berlinskom publikom, režije su se prihvatili Erih Engel i sâm Breht, a glavnu ulogu igrala je piščeva supruga Helena Vajgl. Breht je 11. januara 1949. u svom dnevniku zadovoljno zapisao: „Lik Hrabrosti u Helinom izvođenju je nešto zaista posebno. Kakva odvažnost!“
Nekoliko dana ranije, 6. januara 1949, Breht na stranicama dnevnika izražava frustraciju: „Sa probe su me odvukli u kancelariju novog gradonačelnika, gde je trebalo da u prisustvu Langhofa i Vistena, upravnika Šifbauerdama, razgovaramo o mom pozorišnom projektu. Gradonačelnik se sa mnom nije ni pozdravio. Nije me čak ni pogledao, samo je promrmljao skeptičnu rečenicu o neizvesnoj budućnosti nekih projekata. Prvi put sam na ovom mestu osetio odvratni zadah provincije.“
Volfgang Langhof je tom prilikom izneo predlog da Berlinski ansambl, pozorišna trupa koju je Breht osnovao sa suprugom, gostuje u njegovom Nemačkom teatru. Posle velikog uspeha Brehtovog komada, nastavili su da nastupaju u istom pozorištu sve do 1954. Te godine Fric Visten je prešao u rekonstruisani Folksbine, a Berlinski ansambl se preselio u Šifbauerdam. Njihova predstava je u međuvremenu doživela svetsku slavu, a karakteristični nedostatak inscenacije ogolio je gorku istinu o nemoći pozorišta kao takvog.
„Proklet bio rat!“ – uzvik Hrabrosti, koja u ratu gubi troje dece, predstavljao je neprikosnoveni moto Berlinskog ansambla. Breht 1. maja 1950. ponosno piše o svojoj supruzi: „Pozorište novog doba rodilo se u trenutku kada su se kola Hrabrosti iskotrljala na pozornicu razrušenog Berlina. Godinu i po dana kasnije, tokom demonstracija organizovanih povodom 1. maja, majke su pokazivale deci Helenu Vajgl i klicale miru.“ Novo doba? Mir?
Mir je u tom periodu ponovo bio doveden u pitanje. Konrad Adenauer je u septembru 1949. utemeljenjem Savezne Republike Nemačke podelio državu i Istočne Nemce ostavio na milost i nemilost pobedničkih sila. Na proces naoružavanja Zapada odgovorilo se naoružavanjem Istoka. Breht 1955. konstatuje: „Moj komad danas više nije onaj komad koji je stigao sa zakašnjenjem, naime po završetku jednog rata. Novi rat nam ozbiljno preti. Niko o tome ne priča, ali svi dobro znaju. Većina se protivi ratu. Voleo bih da znam koliko gledalaca 'Majke Hrabrosti' danas razume njeno upozorenje.“
Na njegovo pitanje nije lako naći odgovor. Predstava je ostala na programu do aprila 1961. godine i imala 405 repriza. Prilikom stotog izvođenja, u septembru 1951, u nju su unete izvesne izmene, a pažnju javnosti privlačila je estetska polemika između autora i pozorišnih kritičara. Naime, nakon praizvedbe u Cirihu, prikazi u štampi bili su puni komentara o „Niobinoj tragediji“ i „zapanjujućoj snazi majčinske ljubavi“, a Brehtova namera je bila da u Berlinu spreči tu vrstu nekritičkog uosećavanja. Razlog: Hrabrost proklinje rat, ali do samog kraja veruje u njega. Breht piše: „Ona nije svesna koliko se u ratu mora dati da bi se nešto dobilo zauzvrat.“ Kritičari su mu prebacivali da nije u stanju da vidi njenu hrabrost, na šta je on odgovorio da je mu je jedino važno „šta gledalac vidi“.
Da li su Nemci „videli“ i razumeli Brehtovo upozorenje? Da li još uvek, recimo prodajom oružja, nešto „daju“ ratovima ovog sveta? Ova nacija od 1945. živi u miru, prilikom čega je preživela i neprijatni proces prevazilaženja podela. Da li je Majka Hrabrost, taj rezultat velike umetničke odvažnosti, Nemce učinila miroljubivim? U to nije nimalo lako poverovati, ali hajde da pokušamo. Bar na kratko.
Izvor: berliner-schauspielschule.de
Prevod: Jelena Tanasković
Nekoliko dana ranije, 6. januara 1949, Breht na stranicama dnevnika izražava frustraciju: „Sa probe su me odvukli u kancelariju novog gradonačelnika, gde je trebalo da u prisustvu Langhofa i Vistena, upravnika Šifbauerdama, razgovaramo o mom pozorišnom projektu. Gradonačelnik se sa mnom nije ni pozdravio. Nije me čak ni pogledao, samo je promrmljao skeptičnu rečenicu o neizvesnoj budućnosti nekih projekata. Prvi put sam na ovom mestu osetio odvratni zadah provincije.“
Volfgang Langhof je tom prilikom izneo predlog da Berlinski ansambl, pozorišna trupa koju je Breht osnovao sa suprugom, gostuje u njegovom Nemačkom teatru. Posle velikog uspeha Brehtovog komada, nastavili su da nastupaju u istom pozorištu sve do 1954. Te godine Fric Visten je prešao u rekonstruisani Folksbine, a Berlinski ansambl se preselio u Šifbauerdam. Njihova predstava je u međuvremenu doživela svetsku slavu, a karakteristični nedostatak inscenacije ogolio je gorku istinu o nemoći pozorišta kao takvog.
„Proklet bio rat!“ – uzvik Hrabrosti, koja u ratu gubi troje dece, predstavljao je neprikosnoveni moto Berlinskog ansambla. Breht 1. maja 1950. ponosno piše o svojoj supruzi: „Pozorište novog doba rodilo se u trenutku kada su se kola Hrabrosti iskotrljala na pozornicu razrušenog Berlina. Godinu i po dana kasnije, tokom demonstracija organizovanih povodom 1. maja, majke su pokazivale deci Helenu Vajgl i klicale miru.“ Novo doba? Mir?
Mir je u tom periodu ponovo bio doveden u pitanje. Konrad Adenauer je u septembru 1949. utemeljenjem Savezne Republike Nemačke podelio državu i Istočne Nemce ostavio na milost i nemilost pobedničkih sila. Na proces naoružavanja Zapada odgovorilo se naoružavanjem Istoka. Breht 1955. konstatuje: „Moj komad danas više nije onaj komad koji je stigao sa zakašnjenjem, naime po završetku jednog rata. Novi rat nam ozbiljno preti. Niko o tome ne priča, ali svi dobro znaju. Većina se protivi ratu. Voleo bih da znam koliko gledalaca 'Majke Hrabrosti' danas razume njeno upozorenje.“
Na njegovo pitanje nije lako naći odgovor. Predstava je ostala na programu do aprila 1961. godine i imala 405 repriza. Prilikom stotog izvođenja, u septembru 1951, u nju su unete izvesne izmene, a pažnju javnosti privlačila je estetska polemika između autora i pozorišnih kritičara. Naime, nakon praizvedbe u Cirihu, prikazi u štampi bili su puni komentara o „Niobinoj tragediji“ i „zapanjujućoj snazi majčinske ljubavi“, a Brehtova namera je bila da u Berlinu spreči tu vrstu nekritičkog uosećavanja. Razlog: Hrabrost proklinje rat, ali do samog kraja veruje u njega. Breht piše: „Ona nije svesna koliko se u ratu mora dati da bi se nešto dobilo zauzvrat.“ Kritičari su mu prebacivali da nije u stanju da vidi njenu hrabrost, na šta je on odgovorio da je mu je jedino važno „šta gledalac vidi“.
Da li su Nemci „videli“ i razumeli Brehtovo upozorenje? Da li još uvek, recimo prodajom oružja, nešto „daju“ ratovima ovog sveta? Ova nacija od 1945. živi u miru, prilikom čega je preživela i neprijatni proces prevazilaženja podela. Da li je Majka Hrabrost, taj rezultat velike umetničke odvažnosti, Nemce učinila miroljubivim? U to nije nimalo lako poverovati, ali hajde da pokušamo. Bar na kratko.
Izvor: berliner-schauspielschule.de
Prevod: Jelena Tanasković
