Ljiljana Šarac: Sve tajne gospođe Milanke
Ljiljana Šarac jedna je od najpopularnijih književnica srednje generacije koja je svojim romanima osvojila publiku svih uzrasta. Među čitaocima odmah je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo, pokazalo se da upravo to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu. Njen novi roman „Buket žutih ruža“ je suptilan, na trenutke lirski, uzbudljiv i pun obrta poput odličnog trilera.
Kako biste opisali svoj najnoviji roman i u čemu se razlikuje od prethodnih?
Kada se zagledam u svoj najnoviji roman, pouzdano mogu da tvrdim da je on moje najzrelije, najromantičnije i najlirskije delo. Ušla sam u drugu deceniju pisanja i objavljivanja romana. „Buket žutih ruža“ je jedanaesti. To je stvarno impozantan broj. Zadovoljna sam i ponosna. Stvaralačka radost i strast iste su kao i sa prvim romanom („Opet sam te sanjao“). Uspela sam da inspiracija bukti istim plamenom kao i na samom početku. Da bih to mogla da održim, igrala sam se epohama, žanrovima, pa i uzrastom čitalaca kojima romane namenjujem.
Ovaj najnoviji je porodična drama zasnovana na krimi-zapletu. Glavna junakinja je nestala. Treba je pronaći. U filmu koji sam davno gledala „Trči, Lola, trči“ glumica čitavih osamdeset minuta trči. U mojoj knjizi radnja se ne svodi samo na traganje za Milankom. To jeste glavni tok, ali u tu reku se ulivaju brojne druge rečice koje oplemenjuju i boje priču.
Na taj način sam pokrenula brojne važne teme: koliko preseljenje može čoveku da promeni život, kada se pokrećemo na akciju, da li se pre pobrinemo da pomognemo drugome ili se prvo usredsredimo na sebe, kako ljudi u zrelim godinama grade prijateljstva, zašto su biblioteke riznice mudrosti, zašto su prijateljstva iz osnovne škole večna, da li se poveravamo najbližim osobama ili onima koji nas ne poznaju baš „u dušu“…
Jedna divna čitateljka se fotografisala sa romanom i napisala da je pronašla Milanku. Posle tog komentara shvatila sam da je ceo koncept romana urodio plodom.
Šta za Vas simbolizuju žute ruže?
Žute ruže su postale porodični mit još u mom ranom detinjstvu. Beskrajno sam bila vezana za selo u kome su mi živele obe bake i deka po majci. Izgleda da sam njihove osobine pripisala glavnoj junakinji „Buketa žutih ruža“ i na taj način stvorila jednu od najvećih heroina u svom opusu! Pri povratku iz jedne od poseta baki plakala sam zbog žutih ruža koje sam ja ubrala, a mama ih je iscepkala i bacila njihove latice kao konfete.
Od tada do dana današnjeg je ostalo da su žute ruže – Ljiljine. Kad god ih vidim, kao Prust kada okusi kolač i krene u potragu za izgubljenim vremenom, setim se dragih ljudi kojih više nema, srećnih dana mog detinjstva, porodičnih okupljanja, opojnog vazduha koji samo u mom selu na ljubav miriše…
Ruže žute boje simbolizuju prijateljstvo, pa su postale savršen simbol novog romana i motiv vredan njegovog naslova.
Kada se zagledam u svoj najnoviji roman, pouzdano mogu da tvrdim da je on moje najzrelije, najromantičnije i najlirskije delo. Ušla sam u drugu deceniju pisanja i objavljivanja romana. „Buket žutih ruža“ je jedanaesti. To je stvarno impozantan broj. Zadovoljna sam i ponosna. Stvaralačka radost i strast iste su kao i sa prvim romanom („Opet sam te sanjao“). Uspela sam da inspiracija bukti istim plamenom kao i na samom početku. Da bih to mogla da održim, igrala sam se epohama, žanrovima, pa i uzrastom čitalaca kojima romane namenjujem.
Ovaj najnoviji je porodična drama zasnovana na krimi-zapletu. Glavna junakinja je nestala. Treba je pronaći. U filmu koji sam davno gledala „Trči, Lola, trči“ glumica čitavih osamdeset minuta trči. U mojoj knjizi radnja se ne svodi samo na traganje za Milankom. To jeste glavni tok, ali u tu reku se ulivaju brojne druge rečice koje oplemenjuju i boje priču.
Na taj način sam pokrenula brojne važne teme: koliko preseljenje može čoveku da promeni život, kada se pokrećemo na akciju, da li se pre pobrinemo da pomognemo drugome ili se prvo usredsredimo na sebe, kako ljudi u zrelim godinama grade prijateljstva, zašto su biblioteke riznice mudrosti, zašto su prijateljstva iz osnovne škole večna, da li se poveravamo najbližim osobama ili onima koji nas ne poznaju baš „u dušu“…
Jedna divna čitateljka se fotografisala sa romanom i napisala da je pronašla Milanku. Posle tog komentara shvatila sam da je ceo koncept romana urodio plodom.
Šta za Vas simbolizuju žute ruže?
Žute ruže su postale porodični mit još u mom ranom detinjstvu. Beskrajno sam bila vezana za selo u kome su mi živele obe bake i deka po majci. Izgleda da sam njihove osobine pripisala glavnoj junakinji „Buketa žutih ruža“ i na taj način stvorila jednu od najvećih heroina u svom opusu! Pri povratku iz jedne od poseta baki plakala sam zbog žutih ruža koje sam ja ubrala, a mama ih je iscepkala i bacila njihove latice kao konfete.
Od tada do dana današnjeg je ostalo da su žute ruže – Ljiljine. Kad god ih vidim, kao Prust kada okusi kolač i krene u potragu za izgubljenim vremenom, setim se dragih ljudi kojih više nema, srećnih dana mog detinjstva, porodičnih okupljanja, opojnog vazduha koji samo u mom selu na ljubav miriše…
Ruže žute boje simbolizuju prijateljstvo, pa su postale savršen simbol novog romana i motiv vredan njegovog naslova.
Ko su junaci Vašeg novog romana?
Stožer romana su članovi porodice Ivanović. Unuk Mihajlo je ostao da živi u Beogradu nakon završenih studija. Kada se oženio Jovanom, i dobio ćerkicu Nevenu, majka Branka i njegova baka (po ocu) Milanka, dolaze u glavni grad da mu budu od pomoći pri podizanju deteta.
Kao u još nekim mojim romanima („Opet sam te sanajo“, „Zid tajni“, „Đurđevim stopama“) postoji i druga paralelna i ravnopravna radnja. Ako je u prethodnim romanima dolazilo do ukrštanja narativnih tokova iz sadašnjosti i prošlosti, ovde se ukrštaju životne priče glavne junakinje Milanke sa sudbinom glavnog junaka Veljka, čuvenog beogradskog advokata koji živi u njenom komšiluku…
Uopšte je komšiluk dobio izuzetno mesto u ovoj priči. Komšije svedoče kada su poslednji put videli ženu koja je nestala. Kroz te priče mi na poseban način upoznajemo našu heroinu. Ona nadrasta čak i ono što o njoj kažu i znaju članovi njene porodice. I oni će biti iznenađeni koliko je Milanka pustila korenje na beogradskom asfaltu!
Koliko se naš odnos prema najstarima promenio u poslednjih sto godina?
Za sto godina došlo je do potpune inverzije. Nekada su stariji bili epicentar jedne porodice (familije), a sada su to postala deca. Za stolom se slušala reč najstarijeg člana porodice, sada su u fokusu želje i potrebe najmlađih. Séde glave koje imaju šta da kažu, sada se povlače kako „ne bi smetali“, a oni koji se odvaže da posavetuju, kritikuju, obično smetaju…
Da li će nas gospođa Milanka naterati da preispitamo uvrežene stavove i predrasude o starijim ljudima?
Bezrezervno, beskrajno volela sam svoju baba Ružu i nanu Nataliju. Tu privrženost prenosim i na svoje komšinice, čitateljke, pa i junakinje. Milanka je spoj više prototipova. Podarila sam joj živahnost, preduzimljivost, mudrost… žena koje znam. Ona je šarmantna i upečatljiva. Svaka njena reč pogađa u centar. Ona je direktna i neposredna. Kod nje nema uvijanja. Ona svojoj snaji kaže da je spremna da se njih dve dogovore, ali da bude kako ona kaže. S obzirom na to da je živela u unutrašnjosti Srbije, spremna je da pomogne, da podmetne leđa za druge. Neposredna je u komunikaciji. Ljubazna je prema svima koje sretne, pa ljudi (poprilično otuđeni u velikom gradu) ne mogu da se ogluše o njene pozdrave, ljubazna zapitkivnja, vedra dobacivanja sa terase…
Ona je dama, ona je heroina, ona je žena u zrelim godinama koja je uspela (uprkos svim životnim nedaćama) da ostane mlada duhom.
Nakom upoznavanja s njom čitaoci će na potpuno novi način gledati na starije ljude u svom okruženju. Mislim da će početi da ih slušaju!
Ko su ružokradice?
U mojoj priči ružokradice su ljudi koji misle samo na sebe. Njihova samoživost podriva celu porodicu. Trenutak kada podignu ruku na ženu koja trpi i ćuti, sve njih vodi u sunovrat…
Promociju romana ste započeli na neobičan način?
Da bi roman našao put do čitalaca, za njega treba da se čuje, sazna. Okružena sam mladim i kreativnim ljudima. Bezrezervno verujem u njihove ideje i predloge. Stoga sam odlučila da osavremenim pristup predstavljanju novog romana.
Uoči njegovog izlaska grad smo oblepili plakatima na kojima piše: GDE JE MILANKA? Ispod natpisa odštampan je krupan QR kod koji vodi do mog Instagrama, a na nekima do Laguninog sajta. Zainteresovani su njegovim očitavanjem dobijali odgovor da se radi o novom romanu!
Takođe smo na dan izlaska knjige delile žute ruže u Laguninoj knjižari i Knez Mihailovoj ulici. Recitovana je pesma „Ružokradice“ Vaska Pope koja se spominje u romanu… Niz zanimljivih akcija i priloga tek sledi!
Da li je lako danas u Srbiji baviti se književnim stvaralaštvom?
Mislim da nije lako ni uzgajati paradajz, koke, držati pčele… Svaki posao traži rad, zalaganje, posvećenost, a umetničko delovanje posebno. Mnogo se knjiga štampa i novi naslovi „gutaju“ stare. Zato treba neprekidno održavati „radnu temperaturu“. Činim to tako što se odazivam na poziv svake biblioteke da organizujemo književno veče. Radujem se gostovanjima na radiju i televiziji. Svakom intervjuu posvećujem punu pažnju. Rado pišem prikaze romana koji su mi se dopali. Svoj sajt stalno obogaćujem novim sadržajima. Aktivna sam na društvenim mrežama. Volim da se družim sa drugim književnicama i književnicima. Jasno je da nije lako kvalitetno i postojano se baviti književnim radom, ali tvrdim da je beskrajno lepo!
Autor: Gordana Radisavljević Jočić
Izvor: MediaSfera.rs
Stožer romana su članovi porodice Ivanović. Unuk Mihajlo je ostao da živi u Beogradu nakon završenih studija. Kada se oženio Jovanom, i dobio ćerkicu Nevenu, majka Branka i njegova baka (po ocu) Milanka, dolaze u glavni grad da mu budu od pomoći pri podizanju deteta.
Kao u još nekim mojim romanima („Opet sam te sanajo“, „Zid tajni“, „Đurđevim stopama“) postoji i druga paralelna i ravnopravna radnja. Ako je u prethodnim romanima dolazilo do ukrštanja narativnih tokova iz sadašnjosti i prošlosti, ovde se ukrštaju životne priče glavne junakinje Milanke sa sudbinom glavnog junaka Veljka, čuvenog beogradskog advokata koji živi u njenom komšiluku…
Uopšte je komšiluk dobio izuzetno mesto u ovoj priči. Komšije svedoče kada su poslednji put videli ženu koja je nestala. Kroz te priče mi na poseban način upoznajemo našu heroinu. Ona nadrasta čak i ono što o njoj kažu i znaju članovi njene porodice. I oni će biti iznenađeni koliko je Milanka pustila korenje na beogradskom asfaltu!
Koliko se naš odnos prema najstarima promenio u poslednjih sto godina?
Za sto godina došlo je do potpune inverzije. Nekada su stariji bili epicentar jedne porodice (familije), a sada su to postala deca. Za stolom se slušala reč najstarijeg člana porodice, sada su u fokusu želje i potrebe najmlađih. Séde glave koje imaju šta da kažu, sada se povlače kako „ne bi smetali“, a oni koji se odvaže da posavetuju, kritikuju, obično smetaju…
Da li će nas gospođa Milanka naterati da preispitamo uvrežene stavove i predrasude o starijim ljudima?
Bezrezervno, beskrajno volela sam svoju baba Ružu i nanu Nataliju. Tu privrženost prenosim i na svoje komšinice, čitateljke, pa i junakinje. Milanka je spoj više prototipova. Podarila sam joj živahnost, preduzimljivost, mudrost… žena koje znam. Ona je šarmantna i upečatljiva. Svaka njena reč pogađa u centar. Ona je direktna i neposredna. Kod nje nema uvijanja. Ona svojoj snaji kaže da je spremna da se njih dve dogovore, ali da bude kako ona kaže. S obzirom na to da je živela u unutrašnjosti Srbije, spremna je da pomogne, da podmetne leđa za druge. Neposredna je u komunikaciji. Ljubazna je prema svima koje sretne, pa ljudi (poprilično otuđeni u velikom gradu) ne mogu da se ogluše o njene pozdrave, ljubazna zapitkivnja, vedra dobacivanja sa terase…
Ona je dama, ona je heroina, ona je žena u zrelim godinama koja je uspela (uprkos svim životnim nedaćama) da ostane mlada duhom.
Nakom upoznavanja s njom čitaoci će na potpuno novi način gledati na starije ljude u svom okruženju. Mislim da će početi da ih slušaju!
Ko su ružokradice?
U mojoj priči ružokradice su ljudi koji misle samo na sebe. Njihova samoživost podriva celu porodicu. Trenutak kada podignu ruku na ženu koja trpi i ćuti, sve njih vodi u sunovrat…
Promociju romana ste započeli na neobičan način?
Da bi roman našao put do čitalaca, za njega treba da se čuje, sazna. Okružena sam mladim i kreativnim ljudima. Bezrezervno verujem u njihove ideje i predloge. Stoga sam odlučila da osavremenim pristup predstavljanju novog romana.
Uoči njegovog izlaska grad smo oblepili plakatima na kojima piše: GDE JE MILANKA? Ispod natpisa odštampan je krupan QR kod koji vodi do mog Instagrama, a na nekima do Laguninog sajta. Zainteresovani su njegovim očitavanjem dobijali odgovor da se radi o novom romanu!
Takođe smo na dan izlaska knjige delile žute ruže u Laguninoj knjižari i Knez Mihailovoj ulici. Recitovana je pesma „Ružokradice“ Vaska Pope koja se spominje u romanu… Niz zanimljivih akcija i priloga tek sledi!
Da li je lako danas u Srbiji baviti se književnim stvaralaštvom?
Mislim da nije lako ni uzgajati paradajz, koke, držati pčele… Svaki posao traži rad, zalaganje, posvećenost, a umetničko delovanje posebno. Mnogo se knjiga štampa i novi naslovi „gutaju“ stare. Zato treba neprekidno održavati „radnu temperaturu“. Činim to tako što se odazivam na poziv svake biblioteke da organizujemo književno veče. Radujem se gostovanjima na radiju i televiziji. Svakom intervjuu posvećujem punu pažnju. Rado pišem prikaze romana koji su mi se dopali. Svoj sajt stalno obogaćujem novim sadržajima. Aktivna sam na društvenim mrežama. Volim da se družim sa drugim književnicama i književnicima. Jasno je da nije lako kvalitetno i postojano se baviti književnim radom, ali tvrdim da je beskrajno lepo!
Autor: Gordana Radisavljević Jočić
Izvor: MediaSfera.rs
Autor: Ljiljana Šarac
