Ljiljana Šarac: Ovom društvu treba i svetlosti i smeha i optimizma
Od kada je stupila na književnu scenu, naša sagovornica Ljiljana Šarac neumorno piše, objavljuje romane mahom na temu istorije, ljubavnih, porodičnih odnosa. Njen poslednji roman namenjen mladima pod nazivom „Anđeo sa jednim krilom“ (Laguna, Beograd) s podjednakom pažnjom primila je čitalačka publika svih generacija. Reč je, kako je navedeno i u recenziji romana, o „knjizi o isceljenju i iskupljenju“. O tome kako je odlučila da napravi svojevrstan književni iskorak i počne da piše za decu i mlade, o problemima mladih koje je literarno obradila, o važnosti podrške koja je deci i mladima nužna tokom odrastanja, a nadasve u času kada dožive gubitke i odlazak bližnjih, kao što su to ponekad i roditelji, Ljiljana Šarac govori u intervjuu za Dan.
Kako je došlo do toga da napustite svojevrsnu zonu književnog komfora i uobičajene Vaše teme kao što su istorija, ljubavni, porodični odnosi i odlučite se na pisanje romana za decu i mlade?
Već godinama pišem ljubavne, istorijske romane. Osetila sam se u jednom času kao glumac koji stalno igra jednu istu ulogu. Postalo mi je malo dosadno, a treba da, pre svega, meni bude zanimljivo da bi moglo da bude zanimljivo mojim čitaocima. Bilo je pitanje šta pisati sledeće, a mene inače ne drži mesto i ne umem dugo da budem slobodna. Brzo se odmaram, pa onda brzo i napunim baterije. Pitala sam se šta pisati sledeće, i to je uvek imperativ pisca. Nekako su na red došli moji đaci koji su vrlo često govorilli da je lepo što sam napisala toliko romana za odrasle, ali su me pitali i gde su tu oni i šta pripremam za njih. Jednom prilikom sam im obećala da ću napisati knjigu za njih. I tek nakon datog obećenja shvatila sam da je to vrlo ozbiljan posao i nimalo lak. Čak mi se učinilo i da je u jednom trenutku i neostvariv. Čak mi se učinilo, kad zaronite u svet dečje književnosti, da je sve veliko i dobro već napisano i da su se najbolji pisci dečje književnosti u zemlji već profilisali i postavili na pijedestale i sad se treba naći među njima romanom dostojnog tog društva i njegovih čitalaca. Činilo mi se da je bolje i da ne uradim taj posao nego da ga uradim površno i neuspešno. A onda, nekako, stvari dođu na svoje mesto kada dugo promišljate, kada dugo maštate i kada žarko želite da uradite to što hoćete i, zapravo, mislim da je moja velika prednost u tom trenutku bila što sa mladim čitaocima radim. Razmišljajući o tome kakvi su oni i šta ih zanima, pošla sam od jedne dobre pretpostavke da uzimam njihov svet, njihov primer i učionicu koju imam pred sobom, a ne svoje iskustvo, jer u učionici volim da se šalim da sam iz doba dinosaurusa, iz prošlog veka za razliku od njih, jer naše školstvo, naše fore, naš rečnik, naš tempo su potpuno drugačiji od njihovog. Moja prednost kao predavača u osnovnoj školi je da sam jednom nogom u njihovom svetu, i to sam iskoristila za svoj prvi dečji roman. Imala sam protagoniste koji su ubedljivi, imala sam rečnik koji je aktuelan i imala sam temu za koju sam znala kada sam je dodirnula i prepoznala da će je osetiti i stariji čitaoci, oni koji su čitali moje ranije romane, ali i deca kojoj je tema i namenjena. Razlog je jednostavan: priča je potresna. Roman „Anđeo sa jednim krilom“ je tužan i zahtevan, ali to je borba da se iscelimo. Tema romana govori o jednom velikom gubitku. Mlada junakinja Ružica, koja je učenica sedmog razreda, treba da se nosi sa situacijom sa kojom i odrasli ne znaju da se nose, a ni da nađu utehu i smiraj. Ova knjiga je pomalo i priručnik za decu kako da zacele svoje rane, kako da se suoče sa temom gubitka, prolaznosti i smrti. Mi odrasli smo emotivno zreli i imamo mahom jedno stabilno okruženje koje nam pruža utehu i zaštitu, a deca su nespremna. Ona su ranjiva. Mi ih kroz život štitimo od tih tema i sklanjamo ih kad god je nešto ružno, kad god je nešto teško i zato su oni utoliko nespremniji kad ih sam život suoči sa takvim problemima. Zato je ova knjiga za decu kucanje njima u rame. Oni treba da čuju poruku da je život i siv i žut, i donosi i radost i tugu, ali da treba da znate kome da se obratite kad dođu ti teški trenuci. Ovo je priča o prijateljstvu, priča o porodici, priča o zaštiti, o školi koja je prirodna sredina da leči naše rane. Zato je i moto ove knjige da je to roman o iskupljenju i isceljenju.
Već godinama pišem ljubavne, istorijske romane. Osetila sam se u jednom času kao glumac koji stalno igra jednu istu ulogu. Postalo mi je malo dosadno, a treba da, pre svega, meni bude zanimljivo da bi moglo da bude zanimljivo mojim čitaocima. Bilo je pitanje šta pisati sledeće, a mene inače ne drži mesto i ne umem dugo da budem slobodna. Brzo se odmaram, pa onda brzo i napunim baterije. Pitala sam se šta pisati sledeće, i to je uvek imperativ pisca. Nekako su na red došli moji đaci koji su vrlo često govorilli da je lepo što sam napisala toliko romana za odrasle, ali su me pitali i gde su tu oni i šta pripremam za njih. Jednom prilikom sam im obećala da ću napisati knjigu za njih. I tek nakon datog obećenja shvatila sam da je to vrlo ozbiljan posao i nimalo lak. Čak mi se učinilo i da je u jednom trenutku i neostvariv. Čak mi se učinilo, kad zaronite u svet dečje književnosti, da je sve veliko i dobro već napisano i da su se najbolji pisci dečje književnosti u zemlji već profilisali i postavili na pijedestale i sad se treba naći među njima romanom dostojnog tog društva i njegovih čitalaca. Činilo mi se da je bolje i da ne uradim taj posao nego da ga uradim površno i neuspešno. A onda, nekako, stvari dođu na svoje mesto kada dugo promišljate, kada dugo maštate i kada žarko želite da uradite to što hoćete i, zapravo, mislim da je moja velika prednost u tom trenutku bila što sa mladim čitaocima radim. Razmišljajući o tome kakvi su oni i šta ih zanima, pošla sam od jedne dobre pretpostavke da uzimam njihov svet, njihov primer i učionicu koju imam pred sobom, a ne svoje iskustvo, jer u učionici volim da se šalim da sam iz doba dinosaurusa, iz prošlog veka za razliku od njih, jer naše školstvo, naše fore, naš rečnik, naš tempo su potpuno drugačiji od njihovog. Moja prednost kao predavača u osnovnoj školi je da sam jednom nogom u njihovom svetu, i to sam iskoristila za svoj prvi dečji roman. Imala sam protagoniste koji su ubedljivi, imala sam rečnik koji je aktuelan i imala sam temu za koju sam znala kada sam je dodirnula i prepoznala da će je osetiti i stariji čitaoci, oni koji su čitali moje ranije romane, ali i deca kojoj je tema i namenjena. Razlog je jednostavan: priča je potresna. Roman „Anđeo sa jednim krilom“ je tužan i zahtevan, ali to je borba da se iscelimo. Tema romana govori o jednom velikom gubitku. Mlada junakinja Ružica, koja je učenica sedmog razreda, treba da se nosi sa situacijom sa kojom i odrasli ne znaju da se nose, a ni da nađu utehu i smiraj. Ova knjiga je pomalo i priručnik za decu kako da zacele svoje rane, kako da se suoče sa temom gubitka, prolaznosti i smrti. Mi odrasli smo emotivno zreli i imamo mahom jedno stabilno okruženje koje nam pruža utehu i zaštitu, a deca su nespremna. Ona su ranjiva. Mi ih kroz život štitimo od tih tema i sklanjamo ih kad god je nešto ružno, kad god je nešto teško i zato su oni utoliko nespremniji kad ih sam život suoči sa takvim problemima. Zato je ova knjiga za decu kucanje njima u rame. Oni treba da čuju poruku da je život i siv i žut, i donosi i radost i tugu, ali da treba da znate kome da se obratite kad dođu ti teški trenuci. Ovo je priča o prijateljstvu, priča o porodici, priča o zaštiti, o školi koja je prirodna sredina da leči naše rane. Zato je i moto ove knjige da je to roman o iskupljenju i isceljenju.
Knjiga nosi veoma neobičan naslov – „Anđeo sa jednim krilom“. Koju simboliku ima?
Vrlo je slikovit i prosto uvodi u priču koju sam želela da ispričam zato što kada izgubimo nekoga, mi više nikada nismo celi. Mi smo za čitav život okrnjeni, i to jedno krilo pokušavamo da nadomestimo nekim vidom proteze. To mogu da budu prijatelji, to može da bude pisanje, to može da bude traganje za samim sobom i onim što možemo da budemo u budućnosti. Tako Ružica, glavna junakinja ovog romana, kreće u potragu za svojim korenima. Ona živi u Beogradu, u jednoj finoj, harmoničnoj porodici. U času kada je ostala bez roditelja, shvata da joj čitava jedna polovina porodičnog stabla nedostaje, a to je priča o očevim roditeljima iz Crne Gore, sa Cetinja, i tu kreće jedan pomalo detektivski zaplet. Ona, da bi se sabrala i smirila, da bi našla utehu u najtežim trenucima, kreće put Crne Gore i Cetinja u potragu za tetkom i dedom i tako nastaje uzbudljiva i neobična priča.
Kako su na roman odreagovali upravo oni koji su Vas na pisanje i potakli – Vaši đaci?
Najpre sam bila iznenađena njihovom voljom da knjigu pročitaju. Mi se stalno žalimo kako deca ne čitaju i kako nam mnogo treba da ih na čitanje privolimo. Mislim pak da je mnogo važno i koliko je knjiga dobra i ko knjigu preporučuje. Ako knjigu preporučuje neko ko je vrstan čitalac ili neko ko je od autoriteta u njihovom svetu, oni njemu veruju. Pa ako zbog njega krenu da čitaju i ako to privuče njihovu pažnju, kao što je slučaj sa romanom „Anđeo sa jednim krilom“, onda je to stvarno pun pogodak – da ne izneverite dečje poverenje. Tako da su i moji đaci i moji rođaci i deca mojih prijatelja, najpre zbog mene, pročitali roman, a onda su ga čitali zbog romana samog jer im se dopala i tema i Ružica kao glavna junakinja. I ta uzbudljiva priča i ta tuga i ta seta koje su u kontekstu čitavog romana, i taj obrt na kraju i sunce koje na kraju mora da grane na nebu su ono što deca očekuju od savremene, moderne knjige. Oni žele snažne emocije, oni žele dobru priču, oni žele uzbudljiv zaplet, oni žele junaka ili junakinju koja je njima slična, bliska, koju će razumeti, koja neće da propoveda, propagira, zanoveta i pametuje, već da živi život koji je njima sličan i poznat, ali i da onda kraj ne izneveri njihova očekivanja, nego da razgali, podstakne, da ulije optimizam, jer ja verujem da ovom društvu treba i svetlosti i smeha i optimizma, jer smo mnogo postali ozbiljni i preozbiljni, a deca to ne vole.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: podgorički Dan
Vrlo je slikovit i prosto uvodi u priču koju sam želela da ispričam zato što kada izgubimo nekoga, mi više nikada nismo celi. Mi smo za čitav život okrnjeni, i to jedno krilo pokušavamo da nadomestimo nekim vidom proteze. To mogu da budu prijatelji, to može da bude pisanje, to može da bude traganje za samim sobom i onim što možemo da budemo u budućnosti. Tako Ružica, glavna junakinja ovog romana, kreće u potragu za svojim korenima. Ona živi u Beogradu, u jednoj finoj, harmoničnoj porodici. U času kada je ostala bez roditelja, shvata da joj čitava jedna polovina porodičnog stabla nedostaje, a to je priča o očevim roditeljima iz Crne Gore, sa Cetinja, i tu kreće jedan pomalo detektivski zaplet. Ona, da bi se sabrala i smirila, da bi našla utehu u najtežim trenucima, kreće put Crne Gore i Cetinja u potragu za tetkom i dedom i tako nastaje uzbudljiva i neobična priča.
Kako su na roman odreagovali upravo oni koji su Vas na pisanje i potakli – Vaši đaci?
Najpre sam bila iznenađena njihovom voljom da knjigu pročitaju. Mi se stalno žalimo kako deca ne čitaju i kako nam mnogo treba da ih na čitanje privolimo. Mislim pak da je mnogo važno i koliko je knjiga dobra i ko knjigu preporučuje. Ako knjigu preporučuje neko ko je vrstan čitalac ili neko ko je od autoriteta u njihovom svetu, oni njemu veruju. Pa ako zbog njega krenu da čitaju i ako to privuče njihovu pažnju, kao što je slučaj sa romanom „Anđeo sa jednim krilom“, onda je to stvarno pun pogodak – da ne izneverite dečje poverenje. Tako da su i moji đaci i moji rođaci i deca mojih prijatelja, najpre zbog mene, pročitali roman, a onda su ga čitali zbog romana samog jer im se dopala i tema i Ružica kao glavna junakinja. I ta uzbudljiva priča i ta tuga i ta seta koje su u kontekstu čitavog romana, i taj obrt na kraju i sunce koje na kraju mora da grane na nebu su ono što deca očekuju od savremene, moderne knjige. Oni žele snažne emocije, oni žele dobru priču, oni žele uzbudljiv zaplet, oni žele junaka ili junakinju koja je njima slična, bliska, koju će razumeti, koja neće da propoveda, propagira, zanoveta i pametuje, već da živi život koji je njima sličan i poznat, ali i da onda kraj ne izneveri njihova očekivanja, nego da razgali, podstakne, da ulije optimizam, jer ja verujem da ovom društvu treba i svetlosti i smeha i optimizma, jer smo mnogo postali ozbiljni i preozbiljni, a deca to ne vole.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: podgorički Dan
