Debitantski roman Eme Klajn „Devojke“ delimično je zasnovan na Mensonovim ubistvima, ali u njemu nije reč o Mensonu već o ženama oko njega, onim koje je privlačio život na ivici sveta. Pre svega, pratimo četrnaestogodišnju Evi Bojd koja se našla u tom krugu žena.

Iako je roman „Devojke“ dočekan sjajnim kritikama, autorka se klonila javnosti. „Navikla sam se na samotnjačku prirodu posla, kada većinu stvari obavljate izolovani, sami“, rekla nam je na početku intervjua.

Rekli ste da ste mnogo čitali o porodici Menson pre nego što ste počeli sa pisanjem „Devojaka“. Kakva su istraživanja pored toga bila neophodna?

Ima mnogo memoara o kultu i komuni pa sam čitala sve to kako bih došla do pojedinosti o svakodnevnom životu, da bih stekla utisak kakvo je to vreme moglo biti, kako je proticao dan. „Devojke“ su istorijski roman u smislu da jeste smešten u prošlosti, ali na njega ne gledam tako jer zaista nisam bila u potrazi za apsolutnom istorijskom istinom. Više se tu radilo o želji da pogodim određeno raspoloženje ili ton nego da se direktnije fokusiram na grupu.

Kada ste počeli sa radom na rukopisu od koga će kasnije nastati „Devojke“?

Nekoliko godina sam radila na romanu smeštenom u ouklandskoj komuni u Kaliforniji – ista oblast u kojoj se i ovaj roman odvija – i onda sam samo promenila smer i počela sa radom na ovoj verziji. Naravno da sam bila svesna ubistava i dok sam pisala roman o komuni. Ti događaji su bili mitologija oko koje sam kružila, ali nisam direktno govorila o njima.

Evi Bojd je veoma mlada junakinja.

Zanima me taj trenutak prelaska u odraslo doba – kada shvatamo kako se svet odnosi prema ženama i devojkama – i šta to znači biti devojka u ovom svetu. To životno doba u sebi ima i nevinost i svesnost koja pupi.

Počinjete da primećujete pravu tamu koju niste viđali ranije.

Da, počinjete da svodite račune sa svetom oko sebe, van udobnosti porodice, prvi put. Mislim da je to period kada ljudi počinju da traže druge modele po kojima bi se moglo živeti. Takođe sam mnogo razmišljala o muškom zurenju pa sam pomislila na ženske poglede i šta se iza njih krije – kakva vrsta objektifikacije i samoobjektifikacije se dešava u tom dobu, posebno jer se tada javlja hipersvesnost o tuđem izgledu – kada sve spolja deluje da je u redu.

Čitaoci su primetili da iako je roman smešten u šezdesete, ne sadrži reference na pop kulturu te ere – gotovo obavezno pozivanje na vesti, filmove, televiziju.

Takve knjige i filmovi (poput „Foresta Gampa“) obično su uključivale svaku poznatu stvar koja se ikada dogodila. Za mene je bilo važno da „Devojke“ deluju kao bezvremena priča ili da jednostavno možete da dođete do istine u središtu romana, a da ne budete zakucani za ideju o šezdesetim.

To nas dovodi do Evine majke koja je sveže razvedena i pokušava da se oslobodi, ali je i dalje zarobljena u trenutku u kojem se nalazi. Kao da je feminizam još uvek nije dotakao.

Zanimljivo je to. Pitali su me da li sam čitala mnogo o feminističkom pokretu tog vremena. Ali za mene je lik majke poznat iz svakodnevnog života – ne, nije kao moja majka, ali sam sretala mnogo takvih žena čak i u današnje vreme. Zanimljivo je da njen lik može da bude povezan sa prefeminističkim pokretom.

Nakon kratkog uvoda, roman počinje prikazom Evi kao odrasle osobe dok boravi u prijateljičinoj kući na moru, a njena sećanja na 1969. godinu polako preplavljuju priču. Zašto ste se odlučili da knjiga tako počne?

Zar ne počinje svaka knjiga nekim okidačem? Mislim da uvek mora da postoji neki incident. Takođe mi se dopala ideja o otvaranju romana shvaćenim nasiljem za koje se ispostavlja da je benigno.

Mlada Evi nije mogla da bude neko ko govori briljantno i sa reflektivnošću, ali odrasla Evi je u stanju da četrnaestogodišnjakinju prožme dubinom.

Da, četrnaestogodišnjaci ne mogu da vide dalje od svojih emocija. Toliko su monstruozno klaustofobični, sećam se da sam takva bila i sama kao tinejdžerka. Nemaju sposobnost da uoče razliku između nečega malog, nebitnog, i nečega zaista velikog što može da ima daleko veće posledice. Emocionalno je iscrpljujuće kada su vam osećanja non-stop toliko uzavrela. Starija naratorka zato može da kontekstualizuje i komentariše ono što se dešava.

Velika centralna tema romana je žensko prijateljstvo – kako se razvija i šta znači mladim ženama. U jednom trenutku u romanu Evi konstatuje da je počela da posmatra žene sa brutalnom osudom. Zašto mislite da se žene međusobno procenjuju na takav način? Je li tu reč samo o konkurenciji ili je povezano sa osećanjima ljubavi i moći?

Nemam dobar i jednostavan odgovor. Mislim da je mene najviše zanimalo kako se menja ženska požuda. Koliko različitih oblika promeni, posebno kada se odnosi na druge devojke. Momci se uvek tako ponašaju, kao da se sve vrti oko njih. Mislim da su devojke zavarane da svet gledaju kroz simbole i markere ljubavi i značenja, dok dečaci nisu indoktrinisani na isti način. Zbog toga se devojke prepoznaju i razumeju kada razgovaraju o „ženskim temama“.

Od detinjstva smo okruženi crtanim filmovima o prelepim princezama. Spavala sam u posteljini sa motivima iz crtanog filma „Mala sirena“ i sada mi je sve to smešno, ali shvatam da sam kao devojčica mnoge stvari upijala nesvesno.

Što se ženskih prijateljstava tiče, dopalo mi se kako je Elena Ferante pisala o tome, to je zanimljivo jer prikazuje koliko mračno prijateljstvo može da bude. A i mene je to privuklo, nijedan drugi odnos nema toliko nijansi kao žensko prijateljstvo, niti postoji kulturni jezik i kodeks ponašanja kakav je tradicionalno propisan u svim drugim odnosima.

Izvor: theparisreview.org
Prevod: Dragan Matković