Leni Kravic: Još sam mlad
Novopečeni autor memoara „Neka ljubav vlada“ govori o suočavanju sa ocem koji je varao njegovu majku, održavanju optimizma u moru očaja i o razlozima zbog kojih će nastaviti da nastupa još dugo.
Ubrzo nakon što je pandemija počela da se širi, Leni Kravic je napustio svoj dom u Parizu i povukao se na Eljuteru, malo ostrvo na Bahamima. Umesto da obilazi svet i promoviše svoje memoare koje je nazvao „Neka ljubav vlada“, Kravic živi jednostavnim životom, sam uzgaja hranu i redovno vežba.
„Shvatio sam da sam ceo život bio u karantinu, jer kada nismo bili u ovakvoj situaciji, dolazio sam na ovo ostrvo da stvaram muziku“, rekao je Kravic za Roling stoun. „Ovako otprilike inače živim.“
Kravic je u poslednje vreme mnogo zamišljen kada razgovara o svojoj knjizi – prvoj od planirane dve – koja pokriva njegov život sve do objavljivanja njegovog debi albuma Let Love Rule (Neka ljubav vlada) iz 1989. godine. Dozvoljeno vam je da budete pomalo skeptični zbog toga što će o maloj dozi hedonizma jedne rok zvezde i (stereo)tipskoj priči o neumerenosti više biti reči u sledećoj knjizi. Međutim, ovi memoari su fascinantan uvid u Kravicovu dualnost, jer govore o klincu mešovitog rasnog porekla koji je trčkarao od kuće na Menhetnu do kuće u Bruklinu i nazad, pre nego što se preselio u Los Anđeles, gde se podjednako dobro osećao i u vili na Beverli hilsu i među supkulturnim grupama novog talasa, gotičara i stonera/skejtera u koje je uronio.
U veoma bitnom delu knjige opisan je momenat kada je Kravic uhvatio oca sa ljubavnicom, što je dovelo do toga da njegova majka izbaci oca iz kuće. Pre nego što je otišao, hladnokrvno mu je rekao: „I ti ćeš uraditi isto“, i to je trenutak koji je ostavio neizbrisiv trag na rokeru koji sada ima 57 godina.
„Bila je to prilično teška izjava u trenutku kada je moja majka očekivala da će otac reći nešto što bi mi bilo od koristi. 'Slušaj, sine, ovo je bilo pogrešno. Želim da razumeš to. Žao mi je.' A on je izrekao ono“, kaže Kravic. „U tom trenutku to je bila veoma gruba izjava, i nisam shvatao koliko je duboko prodrla u moje biće… Ali kada se osvrnem unatrag, sa ovim iskustvom i bez osuđivanja, shvatam da je tada mislio kako je to njegovo viđenje istine... U tom momentu nisam gledao na njega kao na vlastitog oca i nisam razmišljao o posledicama njegovog postupka, već je za mene bio kao neki lik iz narativa. Gledao sam na njega kao na čoveka koji pokušava da pronađe svoj put.“
Kada je pandemija dostizala svoj vrhunac u Americi, Kravic je na društvenim mrežama objavio video-klip u kome je rekao: „Svi smo jedno; Svi smo jedna ljudska rasa.“ Čak i kada piše veoma lične pesme o nepravdi, rasnim nemirima i sistemskom rasizmu, uvek održava sveobuhvatni osećaj utopizma. Da li mu je tokom ovog perioda bilo teže da održava taj osećaj?
„Postaje sve intenzivnije i izazovnije, ali znam da imamo sposobnost da budemo jedna složna celina. Sputani smo svojim užasnim načinima ponašanja“, kaže on. „Ima dana kada me to baš pogodi i moram da se borim sa depresijom, pa budem tužan zbog toga kako se ponašamo prema sebi i našoj planeti, i vidim kako sve ide u pogrešnom smeru. Da je moj deda živ i da vidi šta se dešava [sa rasnom nepravdom], ne bi mogao da se nosi s tim. I dalje verujem da imamo tu sposobnost, ali moramo da se iskobeljamo iz te duboke provalije. Ceo sistem treba potpuno rasturiti i ponovo izgraditi.“
U intervjuu koji pokriva celu njegovu dosadašnju karijeru Kravic je govorio i o svom omiljenom (i najmanje omiljenom) albumu, objasnio kako je zamalo otpevao Rokvelovu pesmu „Somebody's Watching Me“ i o prvoj pesmi koju je ikada napisao („I Love You, Baby“) koju je napisao sa 6 godina.
„Uzori su mi Djuk Elington i B. B. King, a u današnje vreme Mik Džeger… on i dalje može da podigne stadion na noge, bolje od većine dvadesetogodišnjaka“, odgovara Kravic, na pitanje da li predviđa da će još dugo nastupati. „Sada sam negde na pola puta. Još sam mlad. Kada nakon dvadeset i kusur godina stignem tamo gde je Mik sada, i dalje ću se time baviti, ako Bog da, i ako budemo živeli u svetu u kome možemo time da se bavimo.“
Autor: Džejson Njumen
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Kristijan Vekonj
„Shvatio sam da sam ceo život bio u karantinu, jer kada nismo bili u ovakvoj situaciji, dolazio sam na ovo ostrvo da stvaram muziku“, rekao je Kravic za Roling stoun. „Ovako otprilike inače živim.“
Kravic je u poslednje vreme mnogo zamišljen kada razgovara o svojoj knjizi – prvoj od planirane dve – koja pokriva njegov život sve do objavljivanja njegovog debi albuma Let Love Rule (Neka ljubav vlada) iz 1989. godine. Dozvoljeno vam je da budete pomalo skeptični zbog toga što će o maloj dozi hedonizma jedne rok zvezde i (stereo)tipskoj priči o neumerenosti više biti reči u sledećoj knjizi. Međutim, ovi memoari su fascinantan uvid u Kravicovu dualnost, jer govore o klincu mešovitog rasnog porekla koji je trčkarao od kuće na Menhetnu do kuće u Bruklinu i nazad, pre nego što se preselio u Los Anđeles, gde se podjednako dobro osećao i u vili na Beverli hilsu i među supkulturnim grupama novog talasa, gotičara i stonera/skejtera u koje je uronio.
U veoma bitnom delu knjige opisan je momenat kada je Kravic uhvatio oca sa ljubavnicom, što je dovelo do toga da njegova majka izbaci oca iz kuće. Pre nego što je otišao, hladnokrvno mu je rekao: „I ti ćeš uraditi isto“, i to je trenutak koji je ostavio neizbrisiv trag na rokeru koji sada ima 57 godina.
„Bila je to prilično teška izjava u trenutku kada je moja majka očekivala da će otac reći nešto što bi mi bilo od koristi. 'Slušaj, sine, ovo je bilo pogrešno. Želim da razumeš to. Žao mi je.' A on je izrekao ono“, kaže Kravic. „U tom trenutku to je bila veoma gruba izjava, i nisam shvatao koliko je duboko prodrla u moje biće… Ali kada se osvrnem unatrag, sa ovim iskustvom i bez osuđivanja, shvatam da je tada mislio kako je to njegovo viđenje istine... U tom momentu nisam gledao na njega kao na vlastitog oca i nisam razmišljao o posledicama njegovog postupka, već je za mene bio kao neki lik iz narativa. Gledao sam na njega kao na čoveka koji pokušava da pronađe svoj put.“
Kada je pandemija dostizala svoj vrhunac u Americi, Kravic je na društvenim mrežama objavio video-klip u kome je rekao: „Svi smo jedno; Svi smo jedna ljudska rasa.“ Čak i kada piše veoma lične pesme o nepravdi, rasnim nemirima i sistemskom rasizmu, uvek održava sveobuhvatni osećaj utopizma. Da li mu je tokom ovog perioda bilo teže da održava taj osećaj?
„Postaje sve intenzivnije i izazovnije, ali znam da imamo sposobnost da budemo jedna složna celina. Sputani smo svojim užasnim načinima ponašanja“, kaže on. „Ima dana kada me to baš pogodi i moram da se borim sa depresijom, pa budem tužan zbog toga kako se ponašamo prema sebi i našoj planeti, i vidim kako sve ide u pogrešnom smeru. Da je moj deda živ i da vidi šta se dešava [sa rasnom nepravdom], ne bi mogao da se nosi s tim. I dalje verujem da imamo tu sposobnost, ali moramo da se iskobeljamo iz te duboke provalije. Ceo sistem treba potpuno rasturiti i ponovo izgraditi.“
U intervjuu koji pokriva celu njegovu dosadašnju karijeru Kravic je govorio i o svom omiljenom (i najmanje omiljenom) albumu, objasnio kako je zamalo otpevao Rokvelovu pesmu „Somebody's Watching Me“ i o prvoj pesmi koju je ikada napisao („I Love You, Baby“) koju je napisao sa 6 godina.
„Uzori su mi Djuk Elington i B. B. King, a u današnje vreme Mik Džeger… on i dalje može da podigne stadion na noge, bolje od većine dvadesetogodišnjaka“, odgovara Kravic, na pitanje da li predviđa da će još dugo nastupati. „Sada sam negde na pola puta. Još sam mlad. Kada nakon dvadeset i kusur godina stignem tamo gde je Mik sada, i dalje ću se time baviti, ako Bog da, i ako budemo živeli u svetu u kome možemo time da se bavimo.“
Autor: Džejson Njumen
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Autor: Leni Kravic
