eke moderne bajke i otvorene laži slušamo toliko često da ih smatramo istinom: „Civilizacija je najveće dostignuće ljudskog roda. Napredak je neporeciv. Imate sreće što živite upravo ovde i sada.“ Možda zbilja i imamo sreće. Možda i nemamo. Kristofer Rajan se protivi shvatanju da je napredak sam po sebi dobar i u knjizi „Civilizovani do bola“ tvrdi da je „napredak“ koji obeležava naše doba nešto slično bolesti koja se razvija.

Preistorijski život, naravno, nije bio pošteđen ni nedostataka ni opasnosti. Mnogo novorođenčadi je umiralo. Polomljena kost, inficirana rana, zmijski ujed – sve je to ugrožavalo život, ali postavlja se pitanje da li su zaista sve te opasnosti smrtonosnije od saobraćajnih nesreća, raka ili epidemije kardiovaskularnih bolesti. Budući da su naša ekologija i društvo sve ugroženiji, postavlja se pitanje o konačnom vrednovanju civilizacije – i ceni koju za nju plaćamo. Da li zaista želimo i možemo li nešto da promenimo?

Šta Vas je najviše motivisalo da napišete „Civilizovani do bola“?

Obe moje knjige (druga je „Seks u zoru“) je motivisala želja da umanjim količinu nepotrebne patnje. Živimo u vremenu u kojem su depresija, anksioznost, očaj i samoubistva u stalnom porastu, a opet stalno i iznova nam govore da je ovo najbolje doba u kojem možemo živeti! Stoga, ne samo da ljudi pate već i krive same sebe.

Koje su najčešće zablude koje imamo o svojim preistorijskim rođacima?

Najčešće zablude sumira čuvena Hobsova izjava da je pre uspona države ljudski život bio „samotan, jadan, grozan, brutalan i kratak“. U stvarnosti nije bio ništa od toga. Naši preci sakupljači su živeli u blisko povezanim zajednicama, imali su sve što im je potrebno, vodili su intelektualno i emocionalno bogate živote, bili su izuzetno zdravi, i ako bi preživeli detinjstvo, živeli bi do sedamdesetih godina.

Koliko važnu ulogu je imala poljoprivreda u stvaranju struktura moći i nejednakosti?

Poljoprivreda je ključna za pojavu hijerarhijskih, ratujućih društava zato što nagomilani višak resursa (žitarica, zemlje u privatnom vlasništvu, stoke itd.) stvara potrebu za specijalizovanim klasama rada (Ko će saditi? Ko će žnjeti? Ko će čuvati skladištene žitarice? Ko će ih raspodeliti? Ko odlučuje kako će se raspodeliti?). Jednom kad su društva postala zavisna od ovog žetva/raspodela sistema, ako bi žetva propala (kao što se često dešavalo), ljudi su bivali primorani da pustoše komšijske zajednice kako bi preživeli. Bez nagomilanih resursa postoji malo razlika da se napadne bilo ko drugi.

Jesu li čuda i postignuća našeg doba vredna neverovatno visoke cene koju plaćamo za njih?

Kao što kažem u knjizi, to je veoma ličan proračun. Ako vašem detetu urade transplantaciju srca, verovatno ćete misliti da čuda našeg vremena vrede svake cene. Ali ako vam dete umre od predoziranja drogom ili samoubistva, možda ćete stići do drugačijeg zaključka.

Šta bi preistorijski čovek rekao o stanju u kojem se nalazi moderno društvo i pravcu u kojem se kreće?

Mnogi sakupljači su tokom vekova posećivali takozvana „civilizovana“ društva, i skoro uvek su bili željni da se vrate što pre svojim „necivilizovanim“ životima. Nekoliko ovakvih priča spominjem u knjizi. Oni smatraju da je suludo što mi prihvatamo uslove civilizovanog života: nejednakost, siromaštvo, prljavštinu, izolaciju, očaj.

Šta biste onda Vi smatrali najvećim napretkom čovečanstva? Kako bi to izgledalo?

Svet u kojem je sreća ljudi važnija od profita korporacija. Gde se ljubav više vrednuje od zlata. Gde smo shvatili da je najbolje mesto za čuvanje viška hrane u stomaku prijatelja.

Klimatske promene su najveća egzistencijalna pretnja po čovečanstvo još od poslednjeg ledenog doba. Da li smo zakasnili da išta promenimo?

Jesmo, jer bavljenje ovim problemom iziskuje radikalne promene u načinu na koji razmišljamo i odnosimo se prema prirodnom svetu. Ne postoji tehnološki način na koji bi se obradila situacija.

Koji je cilj knjige „Civilizovani do bola“?

Nadam se da će knjiga pomoći ljudima da razumeju malo bolje svoje živote, jer će malo bolje razumeti kontekst. To jest razumeće prirodna očekivanja i potrebe homosapijensa i kako su potrebe modernog sveta često u raskoraku sa njima. Razumeće da zbog ovog raskoraka osećaju kao da nešto nedostaje, i da očaj koji osećaju nije zbog ličnog neuspeha.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29