Kralj koji je sanjao Jugoslovene
„Aleksandar od Jugoslavije“ najnoviji je roman Vuka Draškovića, koji je objavljen na stogodišnjicu od oslobođenja Otadžbine i pobede u Prvom svetskom ratu, što je istovremeno i godina u kojoj se navršava 130 godina od rođenja Aleksandra Karađorđevića.
Preispitujući, pred sobom i pred čitaocima, istorijsku ulogu koju je ova ličnost imala u stvaranju nove države Južnih Slovena, autor nam predstavlja jedno ambiciozno delo na kojem je godinama radio, sakupljao podatke, o kojima je dugo razmišljao i pisao.
Ovog puta Drašković u romanu progovara ponajviše glasom istoričara, koji se mogao čuti i u prethodnim romanima, u kojima se ova tema odavno pojavljivala i najavljivala.
Već na samom početku priče vešto pero pisca zaokuplja pažnju čitaoca koji se prepušta vrtoglavom putovanju u jedno turbulentno vreme posleratne Srbije.
Čitalac će veoma brzo uroniti u vreme oslobođenja Otadžbine, koja na ruševinama spaljenog, opustošenog i u crno zavijenog ognjišta treba da sazida novu kuću, zajedničku, u kojoj bi živeo i pobednički i pobeđeni narod tog prostora.
Fabula romana započinje izgradnjom lika regenta Aleksandra Karađorđevića koji, jašući na konju, ulazi u Beograd, kao pobednik, „u već izbledeloj maslinastoj uniformi pešadijskog pukovnika“, sa starom i na nekoliko mesta iskrzanom šapkom, izgužvanim šinjelom, iznošenim i prašnjavim čizmama, lica stegnutog i potamnelog. Vidimo ga kako ide prema Sabornoj crkvi da zahvali Bogu „za srpsku pobedu u tom strašnom ratu“, okružen narodom koji mu se raduje u tišini...
Ta tišina i muk koji lebde nad postradalima u Velikom ratu prisutna je kroz celo delo, tužno odajući poštu svim palim junacima koji nisu dočekali da se u slobodi vrate svojim domovima i porodicama... O tragičnom broju postradalih i sam Aleksandar će često razmišljati i pitati se šta zapravo predstavlja pobedu, a šta poraz jednog naroda.
Uplovivši u priču, pred čitaocem se otvara širok istorijski i psihološki prostor, vođen oštrim tempom pripovedača koji ima nameru da bude istoriografski tačan i ima mnogo toga da ispriča, pa čitalac povremeno ima utisak da pred sobom ima istorijski udžbenik, nimalo lako štivo za čitanje.
Probijajući se kroz mnoge istorijske podatke, povezujući događaje, uzroke i posledice, stremljenja i unutrašnje i spoljašnje bitke koje su i dalje potresale sve strane posleratnih država, čitalac postepeno gradi lik ovog velikog vojskovođe, čijim podvizima se poklonio čitav svet.
Piščevo divljenje regentu i kralju Aleksandru ‒ Vitezu nije nametnuto čitaocima. Autor predstavlja pregršt dijaloga, situacija, opisa, na osnovu kojih sami zaključujemo i stvaramo mišljenje o tom palom borcu za Jugoslaviju. On se pred nama ukazuje kao vojnik u srcu, a vizionar po intelektualnoj suštini, pravedan pred slabijima, a nepokolebljiv i nemilosrdan pri ratnim manevrima. Fanatičan u istrajnosti, nemaran prema svom zdravlju i životu, a ranjiv pred ljudskom glupošću i nemoćan pred ljudskom mržnjom.
Naposletku, Aleksandar od Jugoslavije se ukazuje kao personifikacija jednog sna i ideje ili ideala koji je pozivao na Jevanđelje, a pao je pred mačem zla i mržnje.
Sa kojim ratom se to susreo Aleksandar nakon samog rata?
Kralj Aleksandar, videćemo, uspeo je da stvori veliku državu, ali se sukobio sa mnoštvom surovih problema na putu stvaranja jedinstva i zajedništva raznolikosti. Da li je uspeo da stvori Jugoslovene? Kralj je maštao o Jugoslovenima ugledajući se na stvaranje američke nacije, gde je nastupila amerikanizacija svih ljudi koji su u nju došli sa različitih krajeva sveta, ipak zadržavajući svoj nacionalni identitet. Taj proces je slikovito prikazan u američkoj metaforičkoj kovanici „kotao pretapanja“ (melting pot) iz drame pisca Izraela Sangvila. Kraljevina Jugoslavija se u doba Aleksandra nije prekalila i obogatila u takvom susretu različitih (ili istog?) naroda i veroispovesti.
Proslavljeni vojskovođa Aleksandar uspeo je da oslobodi veliku teritoriju, ali je imao mnogo poteškoća da osvoji duhovnu teritoriju naroda sa ovih prostora Južnih Slovena, čije su grupacije, nepokolebljive u svojoj gluposti, nezajažljivosti, pohlepi ili kratkovidosti postavljale mine na putu jednog takvog sna. Samo duhovna aristokratija tog vremena mogla je da pogleda na tu ideju očima vizionara.
Postići red i harmoniju u procesu jednog takvog političkog haotičnog suživota pokazalo se kao Sizifov posao nad kojim je Kralj patio i naposletku i stradao. Nije uspeo u nameri da nadvlada one koji su bili glasniji i snažniji u zahtevima da vladaju teritorijom, a prethodno nisu ovladali sobom.
U takvom poretku događaja i sam Aleksandar, kako se čini čitaocu, nije uspevao da pronađe put. U želji za nacionalnom homogenizacijom, mnogima se činilo da ide u smeru cenzure individualnog i stvaranja jednoobraznosti.
Pred zlokobnim grupacijama koje su birale separaciju kao sredstvo samoodbrane i samoodržanja, naspram mogućnosti da se narodi ujedine i prigrle različitost, mržnja je pobedila.
Aleksandar je izgubio svoj život u atentatu u Marselju 1934, u zemlji koja mu je odala najveće počasti. Svoj kraj je predosećao i kao da mu se nije protivio.
Na Jugoslaviju se obrušio mrak, onako kao što je i najavljeno u opisu sadržanom u uvodnoj rečenici romana, gde je pozna jesen „pred zalazak sunca“... Baš kao i u romanu „Ko je ubio Katarinu“?
Najavljeni mrak će progutati i urušiti „kuću“ velikog Aleksandra, obrušujući je upravo na onog ko ju je i izgradio.
U ovom romanu ima i misterioznih zaokreta i iznenađenja, naročito pred sam kraj. Drašković, kao i uvek do sada, pred čitaoce postavlja zagonetke koje nisu razumljive prilikom prvog čitanja i koje golicaju maštu.
I još mnogo toga zanimljivog se opisuje u delu. Koje su to ličnosti i savremenici Aleksandra od Jugoslavije? Kome je mogao da veruje, u čemu je video svoju krivicu... Pismo iz budućnosti, snovi, uvid u magnovenja njegovog ljubavnog života, crni gavran i duhovi koji opominju i nagoveštavaju zlo... Monolog Josipa Broza pred portretom Aleksandra od Jugoslavije... Neka ostane čitaocima da otkrivaju.
Ovaj roman, pored istorijske, ima i duboku psihološku konotaciju i vrednost. Pred nama je ozbiljno delo koje predstavlja pokušaj razumevanja naše kolektivne svesti i pred kojim razmišljamo o sebi samima.
Nesumnjivo je da će roman biti veoma čitan i da će izazvati brojne polemike. Svako će imati svoje viđenje različitih pitanja. Baš kao što to kaže narodna poslovica koju je odavno zapisao Vuk Karadžić: „Oči svašta vide, a sebe ne vide“.
A Vuk Drašković nam postavlja glavno i suštinsko pitanje: da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda? Da li je u pitanju bio uzaludan pokušaj da se ugasi mržnja među srodnim narodima?
Na prednjoj korici romana, sa pravom, nalazi se i odgovor na to pitanje. Kralj Aleksandar progovara, ali i pisac kroz njega: „Nije Jugoslavija greška. Greška smo mi svi, onakvi kakvi smo sada...“
Očigledno je da ni onda, a ni sada, takvi kakvi jesmo, nismo naučili da živimo na zajedničkom prostoru, ma kako se taj prostor zvao. Niti smo dorasli onoj duhovnoj tački u kojoj možemo da oprostimo drugima, a samim tim i sebi.
Ovaj roman toplo preporučujem kao obavezno štivo koje obogaćuje naše saznanje o nekad i sad.
Piše: Ana Todorović Radetić
Izvor: samoobrazovanje.rs
Preispitujući, pred sobom i pred čitaocima, istorijsku ulogu koju je ova ličnost imala u stvaranju nove države Južnih Slovena, autor nam predstavlja jedno ambiciozno delo na kojem je godinama radio, sakupljao podatke, o kojima je dugo razmišljao i pisao.
Ovog puta Drašković u romanu progovara ponajviše glasom istoričara, koji se mogao čuti i u prethodnim romanima, u kojima se ova tema odavno pojavljivala i najavljivala.
Već na samom početku priče vešto pero pisca zaokuplja pažnju čitaoca koji se prepušta vrtoglavom putovanju u jedno turbulentno vreme posleratne Srbije.
Čitalac će veoma brzo uroniti u vreme oslobođenja Otadžbine, koja na ruševinama spaljenog, opustošenog i u crno zavijenog ognjišta treba da sazida novu kuću, zajedničku, u kojoj bi živeo i pobednički i pobeđeni narod tog prostora.
Fabula romana započinje izgradnjom lika regenta Aleksandra Karađorđevića koji, jašući na konju, ulazi u Beograd, kao pobednik, „u već izbledeloj maslinastoj uniformi pešadijskog pukovnika“, sa starom i na nekoliko mesta iskrzanom šapkom, izgužvanim šinjelom, iznošenim i prašnjavim čizmama, lica stegnutog i potamnelog. Vidimo ga kako ide prema Sabornoj crkvi da zahvali Bogu „za srpsku pobedu u tom strašnom ratu“, okružen narodom koji mu se raduje u tišini...
Ta tišina i muk koji lebde nad postradalima u Velikom ratu prisutna je kroz celo delo, tužno odajući poštu svim palim junacima koji nisu dočekali da se u slobodi vrate svojim domovima i porodicama... O tragičnom broju postradalih i sam Aleksandar će često razmišljati i pitati se šta zapravo predstavlja pobedu, a šta poraz jednog naroda.
Uplovivši u priču, pred čitaocem se otvara širok istorijski i psihološki prostor, vođen oštrim tempom pripovedača koji ima nameru da bude istoriografski tačan i ima mnogo toga da ispriča, pa čitalac povremeno ima utisak da pred sobom ima istorijski udžbenik, nimalo lako štivo za čitanje.
Probijajući se kroz mnoge istorijske podatke, povezujući događaje, uzroke i posledice, stremljenja i unutrašnje i spoljašnje bitke koje su i dalje potresale sve strane posleratnih država, čitalac postepeno gradi lik ovog velikog vojskovođe, čijim podvizima se poklonio čitav svet.
Piščevo divljenje regentu i kralju Aleksandru ‒ Vitezu nije nametnuto čitaocima. Autor predstavlja pregršt dijaloga, situacija, opisa, na osnovu kojih sami zaključujemo i stvaramo mišljenje o tom palom borcu za Jugoslaviju. On se pred nama ukazuje kao vojnik u srcu, a vizionar po intelektualnoj suštini, pravedan pred slabijima, a nepokolebljiv i nemilosrdan pri ratnim manevrima. Fanatičan u istrajnosti, nemaran prema svom zdravlju i životu, a ranjiv pred ljudskom glupošću i nemoćan pred ljudskom mržnjom.
Naposletku, Aleksandar od Jugoslavije se ukazuje kao personifikacija jednog sna i ideje ili ideala koji je pozivao na Jevanđelje, a pao je pred mačem zla i mržnje.
Sa kojim ratom se to susreo Aleksandar nakon samog rata?
Kralj Aleksandar, videćemo, uspeo je da stvori veliku državu, ali se sukobio sa mnoštvom surovih problema na putu stvaranja jedinstva i zajedništva raznolikosti. Da li je uspeo da stvori Jugoslovene? Kralj je maštao o Jugoslovenima ugledajući se na stvaranje američke nacije, gde je nastupila amerikanizacija svih ljudi koji su u nju došli sa različitih krajeva sveta, ipak zadržavajući svoj nacionalni identitet. Taj proces je slikovito prikazan u američkoj metaforičkoj kovanici „kotao pretapanja“ (melting pot) iz drame pisca Izraela Sangvila. Kraljevina Jugoslavija se u doba Aleksandra nije prekalila i obogatila u takvom susretu različitih (ili istog?) naroda i veroispovesti.
Proslavljeni vojskovođa Aleksandar uspeo je da oslobodi veliku teritoriju, ali je imao mnogo poteškoća da osvoji duhovnu teritoriju naroda sa ovih prostora Južnih Slovena, čije su grupacije, nepokolebljive u svojoj gluposti, nezajažljivosti, pohlepi ili kratkovidosti postavljale mine na putu jednog takvog sna. Samo duhovna aristokratija tog vremena mogla je da pogleda na tu ideju očima vizionara.
Postići red i harmoniju u procesu jednog takvog političkog haotičnog suživota pokazalo se kao Sizifov posao nad kojim je Kralj patio i naposletku i stradao. Nije uspeo u nameri da nadvlada one koji su bili glasniji i snažniji u zahtevima da vladaju teritorijom, a prethodno nisu ovladali sobom.
U takvom poretku događaja i sam Aleksandar, kako se čini čitaocu, nije uspevao da pronađe put. U želji za nacionalnom homogenizacijom, mnogima se činilo da ide u smeru cenzure individualnog i stvaranja jednoobraznosti.
Pred zlokobnim grupacijama koje su birale separaciju kao sredstvo samoodbrane i samoodržanja, naspram mogućnosti da se narodi ujedine i prigrle različitost, mržnja je pobedila.
Aleksandar je izgubio svoj život u atentatu u Marselju 1934, u zemlji koja mu je odala najveće počasti. Svoj kraj je predosećao i kao da mu se nije protivio.
Na Jugoslaviju se obrušio mrak, onako kao što je i najavljeno u opisu sadržanom u uvodnoj rečenici romana, gde je pozna jesen „pred zalazak sunca“... Baš kao i u romanu „Ko je ubio Katarinu“?
Najavljeni mrak će progutati i urušiti „kuću“ velikog Aleksandra, obrušujući je upravo na onog ko ju je i izgradio.
U ovom romanu ima i misterioznih zaokreta i iznenađenja, naročito pred sam kraj. Drašković, kao i uvek do sada, pred čitaoce postavlja zagonetke koje nisu razumljive prilikom prvog čitanja i koje golicaju maštu.
I još mnogo toga zanimljivog se opisuje u delu. Koje su to ličnosti i savremenici Aleksandra od Jugoslavije? Kome je mogao da veruje, u čemu je video svoju krivicu... Pismo iz budućnosti, snovi, uvid u magnovenja njegovog ljubavnog života, crni gavran i duhovi koji opominju i nagoveštavaju zlo... Monolog Josipa Broza pred portretom Aleksandra od Jugoslavije... Neka ostane čitaocima da otkrivaju.
Ovaj roman, pored istorijske, ima i duboku psihološku konotaciju i vrednost. Pred nama je ozbiljno delo koje predstavlja pokušaj razumevanja naše kolektivne svesti i pred kojim razmišljamo o sebi samima.
Nesumnjivo je da će roman biti veoma čitan i da će izazvati brojne polemike. Svako će imati svoje viđenje različitih pitanja. Baš kao što to kaže narodna poslovica koju je odavno zapisao Vuk Karadžić: „Oči svašta vide, a sebe ne vide“.
A Vuk Drašković nam postavlja glavno i suštinsko pitanje: da li je stvaranje Jugoslavije bilo veliko delo ili tragična zabluda? Da li je u pitanju bio uzaludan pokušaj da se ugasi mržnja među srodnim narodima?
Na prednjoj korici romana, sa pravom, nalazi se i odgovor na to pitanje. Kralj Aleksandar progovara, ali i pisac kroz njega: „Nije Jugoslavija greška. Greška smo mi svi, onakvi kakvi smo sada...“
Očigledno je da ni onda, a ni sada, takvi kakvi jesmo, nismo naučili da živimo na zajedničkom prostoru, ma kako se taj prostor zvao. Niti smo dorasli onoj duhovnoj tački u kojoj možemo da oprostimo drugima, a samim tim i sebi.
Ovaj roman toplo preporučujem kao obavezno štivo koje obogaćuje naše saznanje o nekad i sad.
Piše: Ana Todorović Radetić
Izvor: samoobrazovanje.rs
