Ko je pomenuo Nemanju Lukića? – Povodom zbirke „Neonski bluz“ Dejana Stojiljkovića

Kratke priče, pripovetke, novele još uvek su nezaobilazno merilo za kvalitet jednog pisca, bez obzira na to što je široj publici prijemčiviji roman kao žanr i što zbirka priča ne može uvek u prvi mah privući pažnju čitaoca kao što to može romaneskno delo.

Kad se sastavlja zbirka priča, pisac ima tu slobodu da odabere da li će u knjigu uneti tematski srodna dela, sa identičnim likovima i motivima koji se prepliću i ponavljaju – ili će uneti raznorodne priče koje zaista nemaju međusobnih dodirnih tačaka osim što su potekle iz pera istog autora.

A kad se izabere druga po redu varijanta, pisac ima bar još jedan zadatak: da svaku priču učini podjednako kvalitetnom i dovoljno upečatljivom, a opet da priče međusobno ne smetaju jedna drugoj, te da na kraju deluje kao da bi bila suvišna svaka priča preko broja onih koje se u zbirci nalaze.

Bez obzira na to da li je Dejan Stojiljković za svoju zbirku priča pod nazivom „Neonski bluz“ svesno odabrao drugu varijantu ili se ona sama od sebe nametnula, tvorac romana „Konstantinovo raskršće“ i zbirke „Kišni psi“ još jedanput je pokazao ono što ga, može se reći, karakteriše kao pisca, a to je – neverovatna i ponekad začuđujuća raznovrsnost tema i motiva koje unosi u svoja dela.

I kad su već zbirke to mesto gde se pisac može predstaviti publici u pravom i potpunom svetlu, odnosno gde kroz više umetničkih tekstova može provući gotovo sva svoja interesovanja i izvore inspiracija, Stojiljković je to iskoristio da još jedanput podseti svoje čitaoce koje ga istorijske epohe i događaji podstiču na novu umetničku obradu, u kojoj vrsti muzike i među kojim muzičkim zvezdama pronalazi ideje za svoja dela, kojim je urbanim legendama i lokalnim misterijama podario nov život tako što je od njih načinio priče koje se čitaju u jednom dahu – i to u onom dahu bez kojeg se često ostaje tokom samog čitanja.

Vodeći svoje čitaoce od antičkog Rima, preko Beograda napadnutog u Prvom i Lenjingrada opsednutog u Drugom svetskom ratu, sve do međunarodne vojne misije na Kosovu – Stojiljković se zapravo bavi sudbinama neprimetnih, uslovno rečeno malih ljudi uspred epohalnih događaja koji su menjali istoriju sveta, ali i ostavljali neizbrisive i neizlečive rane svojim akterima čak i onda kad su ti događaji predstavljali progres i pozitivnu stranu razvoja čovečanstva.

Stoga istorijske napomene uz pojedine priče predstavljaju veoma jak kontrast samoj priči i njenim junacima, jer nakon što je prodro u dušu svojih likova i za njih stvorio ogromnu empatiju kod čitalaca, pisac odjednom donosi nekoliko suvoparnih, zašto ne reći i bezdušnih rečenica – ali, to je u ovom slučaju najefektniji način da se razume koliko je istorija kao fenomen zapravo bacila u zasenak, pa i u zaborav, one bez čijeg delanja i (samo)žrtvovanja ne bi ni postojala.

I tu nije reč samo o svetitelju iz perioda Rimske imperije niti o heroju odbrane Beograda ili o glumcu usred Lenjingrada zahvaćenog glađu, nego i o vrsnim muzičkim stvaraocima čija imena ponekad nisu poznata čak ni onima koji uz njihove stihove odrastaju i bez kojih ne mogu zamisliti svoju mladost.

Iako u pojedinim pričama centralno mesto pripada legendarnim i fanstastičnim bićima, čini se da istorijski, pa i stvarnosni kontekst nimalo nije narušen, tim pre što se i iz sudbine čudotvorca i vampira može izvući pouka koja bi bila primenljiva u svakodnevnom životu, a dubina i hladnoća smrtonosnog jezera ponekad ni izbliza nije tako opasna u poređenju sa onim mrakom kojim je čovek na kopnu okružen.

Autor: Dušan Milijić