Književni klub o romanu „Beži, Zeko, beži”: Maestralno delo o američkom društvu XX veka

Četrdeset peta tribina Laguninog književnog kluba održana je 2. novembra u knjižari Delfi SKC, gde smo ovaj put razgovarali o kultnom romanu Džona Apdajka „Beži, Zeko, beži“, sa izuzetnim poznavaocima američke književnosti: dr Biljanom Dojčinović, profesorkom na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu i Vasom Pavkovićem, književnim kritičarem.

Nekada košarkaški as u srednjoj školi, Hari Zeka Angstrom je 1959. napunio 26 godina i zaposlen je kao demonstrator „magičnih kuhinjskih noževa“. Zarobljen u drugorazrednim životnim okolnostima, sa trudnom ženom alkoholičarkom i malim detetom, u kući prepunoj pepeljara i neopranih čaša, izgubio je svaku nadu da bi stvari mogle da krenu nabolje. U jednom trenutku impulsivno beži iz svog doma u Pensilvaniji, u bezumnom pokušaju da se oslobodi svog osrednjeg života.

Apdajk čitaoce izvodi iz ušuškanosti srednje klase u Americi krajem pedesetih godina i uvodi ih u svet želje, neprilagođenosti, zebnje i traganja za nečim neizrecivim.

U junu ove godine na Filološkom fakultetu u Beogradu je sa uspehom održana prva konferencija Društva Džon Apdajk izvan SAD.

Biljana Dojčinović smatra da je roman „Beži, Zeko, beži“ veoma važan, kao i da je bitno posmatrati ga kao celinu. „Citiraću Sašu Petrovića, najboljeg prevodioca Apdajka kod nas, koji je rekao da Apdajk piše kao vanbračno dete Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa. On je naslednik modernizma i modernističkog načina pisanja, iako ga u nekim američkim katalogizacijama nazivaju realistom. Hari Zeka Angstrom je antijunak, kome se i u samom imenu ogleda taj strah od života, odnosno strah od prosečnosti (angst – strah, panika). Mi na neki način možemo i da se poistovetimo sa njim, u njegovoj potrazi za nečim nedokučivim, što će ga izvući iz takvog prosečnog života.“

Objavljen sredinom prošlog veka, roman „Beži, Zeko, beži“ u velikoj meri oslikava i američko društvo tog doba. Za Vasu Pavkovića, Džon Apdajk je jedan od najznačajnijih pisaca koje je čitao. „Ne bih složio sa Biljanom. Za mene Zeka jeste junak, jedan kontroverzni muški junak, koji pokušava da promeni svoj celokupan život, jer se našao u svetu koji mu ne odgovara. On je jedan od najzanimljivijih likova koje je neki američki pisac stvorio tokom XX veka. Kroz tetralogiju o Zeki, mi vidimo koliko se on menja, a uporedo sa njim i američko društvo.“ „Kod Apdajka mi se dopada“, kaže Pavković, „što on spaja dve vrste romana, socijalni i psihološki, i pravi svoju verziju romana egzistencije, na majstorski način. Uz Foknera i Hemingveja, smatram da je Apdajk najbolji američki pisac.“

Zeka je bio nadimak i samog pisca, Džona Apdajka pa se postavlja pitanje koliko ima pisca u književnom liku. „Sigurno je da lik u romanu ima mnogo težnji koje su mučile i Apdajka. On oseća da je u zamci. Mnogi Zekini strahovi su i njegovi strahovi. Apdajk je pisac detalja, oni dovode do velike istine, do moralne dvojnosti o kojoj on piše“, kaže Dojčinovićeva. „Apdajk je velemajstor opisa, ali i dijaloga“, nadovezao se Pavković. „On uspeva detalje u svojim opisima da pretvori u simbole.“

Zeku mnogi doživljavaju kao mizogin lik. „Apdajk u svojim romanima prati ono što se i zaista dešava u američkom društvu, pa tako možemo videti i emancipaciju ženskih likova u svakom narednom romanu“, rekla je Biljana. „Možemo reći za Zeku da je mizogin, ali to je duh onog doba, koji Apdajk verno prenosi.“

Naredna tribina Laguninog književnog kluba zakazana je za 7. decembar, a tema će biti roman Majkla Ondačija „Engleski pacijent“, ovenčan Zlatnim Bukerom. Ovaj roman je na popustu 30% do 7. decembra u svim knjižarama Delfi i Laguninom klubu čitalaca u Resavskoj 33.