Od osam zbirki kratkih priča izraelskog autora Etgara Kereta (Ramat Gan je njegovo ime na hebrejskom), kod nas su prevedene tri, i sudeći po onome što od njega dobijamo kao čitaoci, malo je, ali hvala i na tome. Lepo bi bilo da prevedu sve. To će biti moja čitalačka molitva, kojom sam se uspešno molila dosad za prevode mnogih književnih klasika i autsajdera.

Knjige Etgara Kereta se, kako navode njegovi izraelski izdavači, najviše kradu u knjižarama i pomamno čitaju u zatvorima. Ili je to urbana legenda. Raritet je i ovaj: jedini je izraelski autor koji je prevođen u Palestini.

Po njegovim knjigama snimljeno je pedesetak filmova, a on je osim kao pisac, u svojoj domovini prepoznat i kao filmski i TV scenarista.

Dvadeset i dve priče, lucidne, urnebesne, ubojite po izboru tema, u knjizi „Poleti već jednom!“ problematizuju otuđenje čoveka od čoveka, usamljenost, pitanje držanja kućnih ljubimaca, kloniranje ljudi, ljudska prava klonova, njihov tretman koji je gori od Holokausta, masovnih ubistava u Kongu, ili istrebljenja Indijanaca, udomljavanje životinja, nerazumevanje između polova, roditelja i dece, koji u istoj pojavi vide različite stvari, tretman osoba ometenih u razvoju, sa specijalnim potrebama, gojaznih i zbog toga prezrenih od bližnjih i od društva, golubova – urbanih pacova, ljubavnih parova koji se upoznaju preko društvenih mreža, ili onih koji vrište prilikom vođenja ljubavi, toliko da hipnotišu ne samo stanare u visokoj zgradi od prvog do poslednjeg sprata nego stanovnike celog kvarta, kao zaglušujući pisak brodske sirene. Šta se događa s pravom na privatnost tih seksualnih drekavaca, predatora? Zar ne bi trebalo da odu na neko pusto ostrvo, na selo, daleko od ljudi, ili da budu kažnjeni gluvom sobom duševne bolnice za svoj ljubavničko-agresivni urlik, nalik alarmu, koji sve u radijusu od petsto metara budi?

Kako momak na lakim drogama, koji je godinama pretežno haj, može da dopre do devojke s kojom ga život spaja, kada živi u kapsuli svoje halucinogene uranilovke?

Generacijski i egzistencijalni raskorak između oca i sina izaziva čovek na ivici višespratnice koji skokom u prazninu pokušava da sebi oduzme život, i koji je od oca, slučajnog prolaznika u podnožju zgrade, ispravno shvaćen kao samoubica. Ubrzo će se fatalni incident dokazati smrskanim telom sa udovima u neprirodnom položaju, lokvom prosute krvi, brutalnošću pada tela sa velike visine, zbog koje, sledeći zakon ubrzanja i dejstva gravitacione sile čovečji organizam deluje kao krpena lutka – kao da skeleta, koštanog sistema, lobanje nema – umesto toga sluz, krv i mozak su na asfaltu. Srećom, hitna pomoć pokrila je leš izlomljen do neprepoznatljivosti belim čaršavom. Posmatračev šestogodišnji sin, čiji je dečji svet ispunjen izmaštanim materijalizacijama junaka crtanih i dečjih igranih filmova, superheroja, isti prizor vidi različito od oca, za njega je očajni samoubica izgubljenog dostojanstva – Supermen koji i treba da poleti, prvi put uživo, prošavši kroz Berlinski zid nepostojećeg sveta, koga njegov otac svojim vapajima bezuspešno sprečava. Da li intuitivno ili iz drugih namera, odrastao čovek grčevito držeći svog navijački nastrojenog naslednika, uleće u utrobu zgrade, i tako svoje dete lišava traumatičnog prizora – pogibije Supermena.

U kom pravcu plovi ovaj svet? Zar samouništenje već nije započelo iznutra? Zar se ne krećemo ka ambisu? Ka kolektivnom skoku u prazninu.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres