Književna kritika romana „Recept za savršenu suprugu“: Prestanite da ispunjavate tuđa očekivanja
Roman kanadske autorke Karme Braun „Recept za savršenu suprugu“ sjajna je priča o tome kako je patrijarhalnost oblikovala život žena pedesetih godina prošlog veka i kako nastavlja isto da čini do dana današnjeg.
Ovaj roman autorke Karme Braun još jedan je, ponadajmo se, u što dužem i dugovečnijem nizu dela koji, povrh svega drugog mogu da posluže i kao ilustracija teze da je i dalje moguće izmiriti te, samo naoko, paralelne sfere kvalitetne proze evidentne literarne vrednosti i popularnog štiva. Na sve to, „Recept za savršenu suprugu“ (u prevodu Branislave Radević-Stojiljković) u isti mah funkcioniše i kao uverenje da valjane književnosti ima i unutar zabata onog što se neretko pežorativno označava kovanicom čiklit, a koja sugeriše na književnost koja se ponajpre obraća čitateljkama; pomenuti roman, pritom, baštini ono ponajbolje što čiklit u svojim najboljim izdanjima ima i može da ponudi – tananost u izradi, brigu za likove, empatiju kao svojevrstan idejni natkoncept i svest o potencijalnim čitaocima i njihovim potrebama, a da roman ne izgubi ništa od svoje književne vrednosti.
Karma Braun navedeno postiže posežući za davnih dana rabljenim postupkom dvostrukog narativa – radnja se odvija naporedo, u manje-više istom prostoru, a u dve hronološke dimenzije. U „Receptu za savršenu suprugu“ pratimo zgode i burne intimne, duševne, pa onda i identitetske prevrate u slučaju mlađe dame iz našeg doba, koja se na nagovor supruga seli u isprva oronulu kuću u dalekom predgrađu, a gde pronalazi dnevnik svoje „parnjakinje“ sa iste adrese od pre nekih pola veka. Istina, taj zahvat je mnogo puta viđen „trik“, koji u ovom konkretnom slučaju, pak, služi da nas uveri u pripovedačko i šire, literarno umeće Karme Braun, koja kreće od oprobanog oruđa, da bi brzo, već nekoliko desetina stranica po početku romana, stigla do upečatljivog štiva koje elegantno miri one dve, u prvom pasusu istaknute struje savremene književnosti.
Skladna je i rima koju autorka brižljivo i nenametljivo tka između svoje dve udarne junakinje iz oprečnih era; razdoblja u kojima se zbivaju radnja ovog romana i korenite drame u dušama dve „heroine“ svakodnevice jesu udaljene, barem na pojavnom nivou i oprečne, ali Karma Braun nam ovim svojim delom pokazuje da su neke stvari u suštinskom vidu zajedničke dobrom delu naraštaja, ma o kojoj epohi i kojim horizontima da govorimo. U tom pogledu, pravi je užitak pratiti emancipatorske metamorfoze put kojih su se isprva nesvesno zaputile i kroz koje pred našim očima prolaze Alis i Neli.
Lakih poduka u „Receptu za savršenu suprugu“ nimalo iznenađujuće nema, ali ima dosta saosećanja, nežnosti (prema junacima, ali i čitaocima koji daruju svoje vreme i pažnju ovom vrlo dobrom i vešto u delo sprovedenom romanu), kao i humora, bez koga, kako svi dobro već znamo, nema ni prave promene, ni boljitka. Kao, recimo, u ovom pasažu:
„Od trenutka kad ju je Ričard, jedanaest godina stariji od nje, izabrao iz gomile u klubu i izjavio da će mu biti žena, Neli je osećala da ima sreće. Možda i nije najprivlačniji u poređenju s muževima njenih prijateljica, niti naročito ispoljava privrženost, ali svakako ima šarma. Ričard ju je oborio s nogu te noći – gotovo bukvalno, jer ju je podigao u naručje i odneo do svog stola kad je čuo da joj je dvadeset prvi rođendan, zasuo je skupim šampanjcem i obožavanjem sve dok je nije malo napio i očarao. Za dve godine, koliko je od tada prošlo, Neli je otkrila da Ričard nije čovek bez mane (da li tako nešto uopšte postoji?), ali odlično zarađuje i biće pažljiv otac. Šta više supruga može očekivati od muža?“
Međutim, samo nekolio stranica potom otkrivamo da sve što žiga u nekom trenutku zaboleće osetno jače, baš kao što i neke spoznaje u nama naprosto sporo pupe i potom sazrevaju, ali neizostavno vode do jasnije slike o tome ko smo, čemu težimo i šta nam je zbilja potrebno. A podsećanje na to je još jedna od diskretnih čari ove knjige.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31
Ovaj roman autorke Karme Braun još jedan je, ponadajmo se, u što dužem i dugovečnijem nizu dela koji, povrh svega drugog mogu da posluže i kao ilustracija teze da je i dalje moguće izmiriti te, samo naoko, paralelne sfere kvalitetne proze evidentne literarne vrednosti i popularnog štiva. Na sve to, „Recept za savršenu suprugu“ (u prevodu Branislave Radević-Stojiljković) u isti mah funkcioniše i kao uverenje da valjane književnosti ima i unutar zabata onog što se neretko pežorativno označava kovanicom čiklit, a koja sugeriše na književnost koja se ponajpre obraća čitateljkama; pomenuti roman, pritom, baštini ono ponajbolje što čiklit u svojim najboljim izdanjima ima i može da ponudi – tananost u izradi, brigu za likove, empatiju kao svojevrstan idejni natkoncept i svest o potencijalnim čitaocima i njihovim potrebama, a da roman ne izgubi ništa od svoje književne vrednosti.
Karma Braun navedeno postiže posežući za davnih dana rabljenim postupkom dvostrukog narativa – radnja se odvija naporedo, u manje-više istom prostoru, a u dve hronološke dimenzije. U „Receptu za savršenu suprugu“ pratimo zgode i burne intimne, duševne, pa onda i identitetske prevrate u slučaju mlađe dame iz našeg doba, koja se na nagovor supruga seli u isprva oronulu kuću u dalekom predgrađu, a gde pronalazi dnevnik svoje „parnjakinje“ sa iste adrese od pre nekih pola veka. Istina, taj zahvat je mnogo puta viđen „trik“, koji u ovom konkretnom slučaju, pak, služi da nas uveri u pripovedačko i šire, literarno umeće Karme Braun, koja kreće od oprobanog oruđa, da bi brzo, već nekoliko desetina stranica po početku romana, stigla do upečatljivog štiva koje elegantno miri one dve, u prvom pasusu istaknute struje savremene književnosti.
Skladna je i rima koju autorka brižljivo i nenametljivo tka između svoje dve udarne junakinje iz oprečnih era; razdoblja u kojima se zbivaju radnja ovog romana i korenite drame u dušama dve „heroine“ svakodnevice jesu udaljene, barem na pojavnom nivou i oprečne, ali Karma Braun nam ovim svojim delom pokazuje da su neke stvari u suštinskom vidu zajedničke dobrom delu naraštaja, ma o kojoj epohi i kojim horizontima da govorimo. U tom pogledu, pravi je užitak pratiti emancipatorske metamorfoze put kojih su se isprva nesvesno zaputile i kroz koje pred našim očima prolaze Alis i Neli.
Lakih poduka u „Receptu za savršenu suprugu“ nimalo iznenađujuće nema, ali ima dosta saosećanja, nežnosti (prema junacima, ali i čitaocima koji daruju svoje vreme i pažnju ovom vrlo dobrom i vešto u delo sprovedenom romanu), kao i humora, bez koga, kako svi dobro već znamo, nema ni prave promene, ni boljitka. Kao, recimo, u ovom pasažu:
„Od trenutka kad ju je Ričard, jedanaest godina stariji od nje, izabrao iz gomile u klubu i izjavio da će mu biti žena, Neli je osećala da ima sreće. Možda i nije najprivlačniji u poređenju s muževima njenih prijateljica, niti naročito ispoljava privrženost, ali svakako ima šarma. Ričard ju je oborio s nogu te noći – gotovo bukvalno, jer ju je podigao u naručje i odneo do svog stola kad je čuo da joj je dvadeset prvi rođendan, zasuo je skupim šampanjcem i obožavanjem sve dok je nije malo napio i očarao. Za dve godine, koliko je od tada prošlo, Neli je otkrila da Ričard nije čovek bez mane (da li tako nešto uopšte postoji?), ali odlično zarađuje i biće pažljiv otac. Šta više supruga može očekivati od muža?“
Međutim, samo nekolio stranica potom otkrivamo da sve što žiga u nekom trenutku zaboleće osetno jače, baš kao što i neke spoznaje u nama naprosto sporo pupe i potom sazrevaju, ali neizostavno vode do jasnije slike o tome ko smo, čemu težimo i šta nam je zbilja potrebno. A podsećanje na to je još jedna od diskretnih čari ove knjige.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31
