Đorđe Vasiljević Atila rođen je u Beogradu 1982. godine. U mladosti je bio aktivan sportista i odličan đak, pisao je poeziju. Ipak, život ga je naveo na put kriminala, zbog čega je trećinu života proveo u zatvoru. I tamo je nastavio da se obrazuje, piše pesme. Svojevremeno je proglašen najpametnijim srpskim osuđenikom, čiji količnik inteligencije iznosi 147. Dobitnik je većeg broja nagrada za poeziju: 2010, 2011, 2014. osvojio je prvo mesto na Međunarodnom festivalu osuđeničkog stvaralaštva „Desanka Maksimović“ u KPZ Valjevo.
Kao predstavnik Srbije učestvovao je na Međunarodnoj izložbi osuđeničkog stvaralaštva u Briselu 2015, gde je osvojio prvo mesto sa pesmom „Oče“:
Oče, ti koji si cepao moje pesme
Oče, ti koji si smatrao da si greška
znaš li dok si me surovo učio šta se ne sme
koliko ti je ruka bila teška?
Oče, tebi što mi uništi maštanja tolika
Oče, tebi što si mi iz obesti radio svašta
Oče, tebi čija sam hvala Bogu samo likom slika
moje sazrelo srce možda oprašta.
Oče, što si mi kandžijom slamao duh i leđa
Oče, što si se smejao mojim suzama malim
znaj i danas da me to vređa
al’ više te ne mrzim samo žalim.
Budi ponosan na sebe, oče
samo si ti u julu mogao da mi slediš srce i dah
i budi zahvalan mojim slabostima što me koče
jer ja danas više ne osećam strah.
I na kraju dok gledaš dno nove flaše
a ja te se retko setim s bolom
znaj više boli prokletstvo roda našeg
što unuče, sin i ti ne sedite za istim stolom.
Ovako počinje njegova knjiga „Dosije Atila“, potresna zatvorska ispovest čoveka koji je odrastao sa ocem alkoholičarem koji ga je fizički zlostavljao i koji je devedesetih godina kao dečak bio prepušten sam sebi i beogradskom asfaltu. Knjiga je predstavljena 22. marta u knjižari Delfi SKC. Pored autora, govorili su: dr Ratomir Antonović, docent na Fakultetu za pravo, bezbednost i menadžment „Konstantin Veliki“, i Vanja Bulić, pisac i novinar.
„Knjigu sam pisao da bih mogao da plačem“, otpočeo je svoje izlaganje Đorđe Vasiljević i nastavio: „Negde pred kraj moje kazne, u poslednjoj godini, shvatio sam da neću izaći normalan iz zatvora, da mi je potrebno da se isplačem i sve to proživim. Onda sam sedeo uveče i pisao svoju priču da bih kao čovek svaku noć mogao da se isplačem. Tako je nastala knjiga.“
Na pitanje da li mu je bilo lakše kad je svoj život stavio na papir, odgovorio je: „Bilo mi je lakše u smislu da sam to ostavio iza sebe, kao oni ljudi koji su se, napuštajući Goli otok, brijali i zaboravljali da su bili tamo. Bio sam oduševljen što sam sve ostavio iza sebe, i da sam, sada čist, odslužio svoj dug društvu, da se vraćam porodici koja me je čekala, i društvu da pokažem kako mogu drugačije. Potom sam shvatio da je to bilo samo prvo poluvreme plakanja. I evo, već osam godina plačem napolju.“
Knjiga „Dosije Atila“ pokazuje koliko je jaka stigma društva koju trpe oni nakon izlaska iz zatvora, a ni društvo nema adekvatne mehanizme da ljudima pruži novu šansu.
Đorđe Vasiljević je stupio u kontakt sa dr Ratomirom Antonovićem nakon njegovog gostovanja u jednoj emisiji gde je govorio o problemu resocijalizacije zatvorenika. Antonović je izneo poražavajući podatak da je veliki broj povratnika iz zatvorskih institucija, odnosno da je uspešnost resocijalizacije veoma mala: „Knjigu sam sa velikim zadovoljstvom pročitao, i kao profesor fakulteta koji je doktorirao na temu krivičnog prava, ali i kao običan čitalac. Knjiga je na mene ostavila jak utisak i koristim je kao nastavno štivo i preporučujem studentima. Daje jednu kompletnu sliku o zatvorskom sistemu, i to ne samo iz jednog zatvora, na Đorđevu žalost.“
Vanja Bulić je istakao da se o Vasiljevićevoj knjizi može govoriti kao o „literarno uspelom delu, ali i o nečemu što može da bude dobro štivo za roditelje i mlade ljude. Vrlo je mali procenat onih koji uspeju da izađu iz ludila kriminala i uključe se u normalan život, ali on je to uspeo kao uporan i inteligentan čovek koji je umeo da pronađe sopstvene greške, ali i greške društva.“
„Kada sam izašao iz zatvora, odlučio sam da Atilu ostavim tamo, a onda su mi na svakom koraku vraćali taj nadimak. Zato sam rešio da ga upotrebim u knjizi, ali i kroz razgovor u medijima i edukaciju, kako bi što manje ljudi prolazilo ono kroz šta sam ja prošao“, zaključio je Vasiljević.
Đorđe ima i zapaženu ulogu u aktuelnom filmu Luke Mihailovića „Indigo kristal“.
Oče, ti koji si cepao moje pesme
Oče, ti koji si smatrao da si greška
znaš li dok si me surovo učio šta se ne sme
koliko ti je ruka bila teška?
Oče, tebi što mi uništi maštanja tolika
Oče, tebi što si mi iz obesti radio svašta
Oče, tebi čija sam hvala Bogu samo likom slika
moje sazrelo srce možda oprašta.
Oče, što si mi kandžijom slamao duh i leđa
Oče, što si se smejao mojim suzama malim
znaj i danas da me to vređa
al’ više te ne mrzim samo žalim.
Budi ponosan na sebe, oče
samo si ti u julu mogao da mi slediš srce i dah
i budi zahvalan mojim slabostima što me koče
jer ja danas više ne osećam strah.
I na kraju dok gledaš dno nove flaše
a ja te se retko setim s bolom
znaj više boli prokletstvo roda našeg
što unuče, sin i ti ne sedite za istim stolom.
Ovako počinje njegova knjiga „Dosije Atila“, potresna zatvorska ispovest čoveka koji je odrastao sa ocem alkoholičarem koji ga je fizički zlostavljao i koji je devedesetih godina kao dečak bio prepušten sam sebi i beogradskom asfaltu. Knjiga je predstavljena 22. marta u knjižari Delfi SKC. Pored autora, govorili su: dr Ratomir Antonović, docent na Fakultetu za pravo, bezbednost i menadžment „Konstantin Veliki“, i Vanja Bulić, pisac i novinar.
„Knjigu sam pisao da bih mogao da plačem“, otpočeo je svoje izlaganje Đorđe Vasiljević i nastavio: „Negde pred kraj moje kazne, u poslednjoj godini, shvatio sam da neću izaći normalan iz zatvora, da mi je potrebno da se isplačem i sve to proživim. Onda sam sedeo uveče i pisao svoju priču da bih kao čovek svaku noć mogao da se isplačem. Tako je nastala knjiga.“
Na pitanje da li mu je bilo lakše kad je svoj život stavio na papir, odgovorio je: „Bilo mi je lakše u smislu da sam to ostavio iza sebe, kao oni ljudi koji su se, napuštajući Goli otok, brijali i zaboravljali da su bili tamo. Bio sam oduševljen što sam sve ostavio iza sebe, i da sam, sada čist, odslužio svoj dug društvu, da se vraćam porodici koja me je čekala, i društvu da pokažem kako mogu drugačije. Potom sam shvatio da je to bilo samo prvo poluvreme plakanja. I evo, već osam godina plačem napolju.“
Knjiga „Dosije Atila“ pokazuje koliko je jaka stigma društva koju trpe oni nakon izlaska iz zatvora, a ni društvo nema adekvatne mehanizme da ljudima pruži novu šansu.
Đorđe Vasiljević je stupio u kontakt sa dr Ratomirom Antonovićem nakon njegovog gostovanja u jednoj emisiji gde je govorio o problemu resocijalizacije zatvorenika. Antonović je izneo poražavajući podatak da je veliki broj povratnika iz zatvorskih institucija, odnosno da je uspešnost resocijalizacije veoma mala: „Knjigu sam sa velikim zadovoljstvom pročitao, i kao profesor fakulteta koji je doktorirao na temu krivičnog prava, ali i kao običan čitalac. Knjiga je na mene ostavila jak utisak i koristim je kao nastavno štivo i preporučujem studentima. Daje jednu kompletnu sliku o zatvorskom sistemu, i to ne samo iz jednog zatvora, na Đorđevu žalost.“
Vanja Bulić je istakao da se o Vasiljevićevoj knjizi može govoriti kao o „literarno uspelom delu, ali i o nečemu što može da bude dobro štivo za roditelje i mlade ljude. Vrlo je mali procenat onih koji uspeju da izađu iz ludila kriminala i uključe se u normalan život, ali on je to uspeo kao uporan i inteligentan čovek koji je umeo da pronađe sopstvene greške, ali i greške društva.“
„Kada sam izašao iz zatvora, odlučio sam da Atilu ostavim tamo, a onda su mi na svakom koraku vraćali taj nadimak. Zato sam rešio da ga upotrebim u knjizi, ali i kroz razgovor u medijima i edukaciju, kako bi što manje ljudi prolazilo ono kroz šta sam ja prošao“, zaključio je Vasiljević.
Đorđe ima i zapaženu ulogu u aktuelnom filmu Luke Mihailovića „Indigo kristal“.
1/9
Knjigu „Dosije Atila“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
