Knjiga o novim počecima – održana tribina Laguninog književnog kluba o knjizi „Crno srce“ Silvije Avalone
Na 127. tribini Laguninog književnog kluba predstavili smo roman „Crno srce“ italijanske autorke Silvije Avalone.
O knjizi u kojoj se prožimaju teme poput maloletničkih zločina, kazne, rehabilitacije i surovih porodičnih gubitaka govorio je književni i filmski kritičar Zoran Janković, koji je na početku istakao da je roman „Crno srce“ za njega bilo veoma prijatno čitalačko iskustvo. Čitajući ga, mogao je nešto i da nauči.
„Ovde se može dosta toga naučiti o mogućnostima pisanja i o tome koliko je važno precizno odrediti glavni smer i duh priče. Roman ima sijaset motiva, podmotiva, krakova radnje, a priča nije nimalo digresivna. Veoma je konsenkventno ispripovedana, narativno je precizna, artikulisana, vidi se da se dugo radilo na rukopisu. Pritom, tu ne mislim na urednički deo, jer volim da verujem da je suština dobre proze u kvalitetu početnog rukopisa. Iz ove knjige se može naučiti kako da se napravi priča koja je krcata događajima, može se naučiti mnogo i o tananoj i blagovremenoj karakterizaciji likova, kao i o tome koliko je pažnje potrebno da se novi motivi i junaci, naravno u sadejstvu jedni sa drugima, uvode u pravom trenutku i u pravoj meri u priču, a da to ne škodi njenoj osnovnoj arhitektonici. Ovde svedočimo tome koliko je umeća potrebno da se jedna naoko jednostavna priča izvede do samog kraja, bez padova i praznog hoda. I, konačno, u post-postpostmoderni imamo pred sobom potpuno kretanje u rikverc ka jednom starostavnom doživljaju naracije.“
Glavna junakinja Emilija Inočenti počinila je zločin u svojim mladim godinama, a posle kazne izdržane u maloletničkom zatvoru, odlazi u malo, izolovano mesto Sasaju, gde upoznaje Bruna, takođe obeleženog velikom porodičnom tragedijom. Mnogo je važnih tema pokrenula Silvija Avalone u ovoj knjizi. Suočavanje sa zlom je jedna od njih.
„Sto godina kasnije vratili smo se na to da priču nosi lik. Često se dobrih priča sećamo po likovima, ne pamteći tačno neki rukavac radnje. Lik Emilije je veoma zanimljiv, jer počiva na kontradiktornostima, koje su opet u potpunoj saglasnosti sa tim da se stalno menja fokus motiva. Meni je važan motiv novog početka. Emilija je počinila zločin, zbog njega je bila kažnjena, završila je u zatvoru, a nakon odslužene kazne odlazi u nepoznato mesto da nastavi svoj život, da počne ispočetka. Tamo joj se desi jedna nespretna i sporovozna romansa, dođe do nekih komplikacija, pa se pojavljuju kraci njenih prošlih sagrešenja. Emilija nakon izlaska iz zatvora, a zatvor je posebno u mladim godinama veliko transformativno iskustvo, dospeva u novu sredinu. Mogli smo da je vidimo u pokušaju da se vrati u svoj rodni kraj, čak se pominje da je imala i neke bolje ponude od klaustrofobičnog mesta u kome se našla, ali autorka želi da preispita koje su mogućnosti njenog lika u smislu mogućeg ponavljanja iste greške. Pa tako Emilija iz jedne klaustrofobične a nametnute sredine, dobrovoljno dospeva u malo mesto. Tu imamo hrabrost autorke da, u toj silini naše potrebe da stalno čitamo i gledamo priče u kojima se junaci neprekidno pomeraju, zadrži svoju junakinju u toj poluneprijatnoj tački novog početka, u mestu gde je ona strankinja. Šta ona želi – želi novi početak, lišena tereta svoje zatvorske prošlosti, a treba joj, recimo, ljubav. Tu imamo dodatnu hrabrost da u doba cinizma neko pokuša da ispriča ljubavnu priču koja će, znajući uslovnost žanra, naići na sijaset prepreka“, ispričao je Zoran Janković i dodao:
„Autorka koja očigledno ima i iskustva, samopouzdanja i jasnosti u vezi sa tim šta želi da ispriča, predočava tačku u kojoj se susreću dva lika koja su oblikovala okolnosti. Tu su Emilijina mučna prošlost, uključujući zatvorsku kaznu i ono što joj je prethodilo, i Brunova potpuno opravdana opterećenost onim što se desilo u prošlosti i za šta se smatra krivim. Unutar jednog neorealističnog pristupa postavlja se pitanje da li ima šanse da dvoje ljudi obeleženih onim što im se desilo u prošlosti, a za šta su u većoj ili manjoj meri odgovorni, zavređuju romansu i da li će uspeti da se izbore sa vlastitim okovima i slabostima. Ovde je ključno pitanje i to da li smo dobili uverljivu priču. Autorka uvek može kalkulantski da prisupi i da kaže da njeni čitaoci očekuju srećan kraj ili neki emotivni krešendo u samoj završnici, ali pitanje svih pitanja u književnosti jeste da li je to dovoljno upečatljivo. Mislim da je ovo izvedeno na prilično ubedljiv, upečatljiv način“, rekao nam je poznati književni i filmski kritičar, sa kojim smo pričali, ne samo o Emiliji i Brunu, već i o drugim junacima „Crnog srca“, poput Emilijinog oca Rikarda, koji su u knjizi maestralno dočarani.
Naredna 128. tribina Laguninog književnog kluba biće održana 7. novembra, a tema će biti roman ovenčan Gonkurovom nagradom za književnost „Bdeti nad njom“ Žan-Batiste Andree. Ova knjiga je na popustu 30% do 7. novembra 2025. u svim Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs.
„Ovde se može dosta toga naučiti o mogućnostima pisanja i o tome koliko je važno precizno odrediti glavni smer i duh priče. Roman ima sijaset motiva, podmotiva, krakova radnje, a priča nije nimalo digresivna. Veoma je konsenkventno ispripovedana, narativno je precizna, artikulisana, vidi se da se dugo radilo na rukopisu. Pritom, tu ne mislim na urednički deo, jer volim da verujem da je suština dobre proze u kvalitetu početnog rukopisa. Iz ove knjige se može naučiti kako da se napravi priča koja je krcata događajima, može se naučiti mnogo i o tananoj i blagovremenoj karakterizaciji likova, kao i o tome koliko je pažnje potrebno da se novi motivi i junaci, naravno u sadejstvu jedni sa drugima, uvode u pravom trenutku i u pravoj meri u priču, a da to ne škodi njenoj osnovnoj arhitektonici. Ovde svedočimo tome koliko je umeća potrebno da se jedna naoko jednostavna priča izvede do samog kraja, bez padova i praznog hoda. I, konačno, u post-postpostmoderni imamo pred sobom potpuno kretanje u rikverc ka jednom starostavnom doživljaju naracije.“
Glavna junakinja Emilija Inočenti počinila je zločin u svojim mladim godinama, a posle kazne izdržane u maloletničkom zatvoru, odlazi u malo, izolovano mesto Sasaju, gde upoznaje Bruna, takođe obeleženog velikom porodičnom tragedijom. Mnogo je važnih tema pokrenula Silvija Avalone u ovoj knjizi. Suočavanje sa zlom je jedna od njih.
„Sto godina kasnije vratili smo se na to da priču nosi lik. Često se dobrih priča sećamo po likovima, ne pamteći tačno neki rukavac radnje. Lik Emilije je veoma zanimljiv, jer počiva na kontradiktornostima, koje su opet u potpunoj saglasnosti sa tim da se stalno menja fokus motiva. Meni je važan motiv novog početka. Emilija je počinila zločin, zbog njega je bila kažnjena, završila je u zatvoru, a nakon odslužene kazne odlazi u nepoznato mesto da nastavi svoj život, da počne ispočetka. Tamo joj se desi jedna nespretna i sporovozna romansa, dođe do nekih komplikacija, pa se pojavljuju kraci njenih prošlih sagrešenja. Emilija nakon izlaska iz zatvora, a zatvor je posebno u mladim godinama veliko transformativno iskustvo, dospeva u novu sredinu. Mogli smo da je vidimo u pokušaju da se vrati u svoj rodni kraj, čak se pominje da je imala i neke bolje ponude od klaustrofobičnog mesta u kome se našla, ali autorka želi da preispita koje su mogućnosti njenog lika u smislu mogućeg ponavljanja iste greške. Pa tako Emilija iz jedne klaustrofobične a nametnute sredine, dobrovoljno dospeva u malo mesto. Tu imamo hrabrost autorke da, u toj silini naše potrebe da stalno čitamo i gledamo priče u kojima se junaci neprekidno pomeraju, zadrži svoju junakinju u toj poluneprijatnoj tački novog početka, u mestu gde je ona strankinja. Šta ona želi – želi novi početak, lišena tereta svoje zatvorske prošlosti, a treba joj, recimo, ljubav. Tu imamo dodatnu hrabrost da u doba cinizma neko pokuša da ispriča ljubavnu priču koja će, znajući uslovnost žanra, naići na sijaset prepreka“, ispričao je Zoran Janković i dodao:
„Autorka koja očigledno ima i iskustva, samopouzdanja i jasnosti u vezi sa tim šta želi da ispriča, predočava tačku u kojoj se susreću dva lika koja su oblikovala okolnosti. Tu su Emilijina mučna prošlost, uključujući zatvorsku kaznu i ono što joj je prethodilo, i Brunova potpuno opravdana opterećenost onim što se desilo u prošlosti i za šta se smatra krivim. Unutar jednog neorealističnog pristupa postavlja se pitanje da li ima šanse da dvoje ljudi obeleženih onim što im se desilo u prošlosti, a za šta su u većoj ili manjoj meri odgovorni, zavređuju romansu i da li će uspeti da se izbore sa vlastitim okovima i slabostima. Ovde je ključno pitanje i to da li smo dobili uverljivu priču. Autorka uvek može kalkulantski da prisupi i da kaže da njeni čitaoci očekuju srećan kraj ili neki emotivni krešendo u samoj završnici, ali pitanje svih pitanja u književnosti jeste da li je to dovoljno upečatljivo. Mislim da je ovo izvedeno na prilično ubedljiv, upečatljiv način“, rekao nam je poznati književni i filmski kritičar, sa kojim smo pričali, ne samo o Emiliji i Brunu, već i o drugim junacima „Crnog srca“, poput Emilijinog oca Rikarda, koji su u knjizi maestralno dočarani.
Naredna 128. tribina Laguninog književnog kluba biće održana 7. novembra, a tema će biti roman ovenčan Gonkurovom nagradom za književnost „Bdeti nad njom“ Žan-Batiste Andree. Ova knjiga je na popustu 30% do 7. novembra 2025. u svim Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs.
