Knjiga o kućama, ljudima, Srbiji i istoriji – održana promocija knjige „Srbija opisana kućama“
Promocija knjige „Srbija opisana kućama“ Nenada Novaka Stefanovića održana je 23. novembra u knjižari Delfi u SKC-u. O ovoj knjizi su, pored autora, govorili Dubravka Dragović Šehović, urednica knjige, arhitekta Bojan Kovačević, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Milan Prosen, i dr Zoran Janjetović, istoričar.
„Srbija opisana kućama“ je pouzdan vodič za nezaboravno putovanje od Sombora i Novog Sada do Kuršumlije i Novog Brda, od Novog Pazara, Kragujevca do Beograda, od najranijih epoha pa sve do današnjih dana.
„Ova knjiga je važna jer je kod nas javno govorenje o arhitekturi mnogo manje prisutno nego što bi bio osnovni red“, kaže Bojan Kovačević. „Zbog toga je svako pisanje o arhitekturi dobrodošlo. Knjiga je sjajna jer se ne radi samo o kućama već o kućama i njihovim životima, koji su ponekad spektakularno neverovatni, a istiniti. Pisati o kućama koje je čovek video, dodirnuo, bio u njima, pa još i razgovarati sa ljudima ili njihovim potomcima koji u njima žive... Dve adrese su na mene ostavile najjači utisak, lokalitet škole na Dorćolu i Tanurdžićeva palata u Novom Sadu koja je tipološki ’banula’ u Novi Sad svojevremeno, da bi danas bila zaštitni znak ovog grada.“
Milan Prosen smatra da je „Srbija opisana kućama“ važna jer je taj tip knjiga pristupačniji narodu, čita se, i to je pravi način da se uđe u tematiku arhitekture. „Ova knjiga otkriva razne slojeve naše kulture i našeg graditeljstva kroz priče o građevinama i ljudima koji su u njima živeli. Ono što mi se dopada u ovoj knjizi je strast koju osetite kad dođete pred umetnički predmet ili pred zgradu koja ima posebnu istoriju, uz istraživačku strast da otkrijete pozadinu neke priče. Tekstovi se gutaju i vuku vas da ih čitate. Svako će pogledati prvo one kuće koje je video, u kojima je bio, ali se nadam da će te priče ostati sačuvane u ovakvim knjigama.“
„Knjige Nenada Novaka Stefanovića pokazuju da je istorija sve samo ne dosadan predmet koji đaci uče u školi. On je u svojim pričama uspeo da poveže građevine sa ljudima koji su ih gradili, u njima živeli, stradali, patili. Volim Nenadove knjige jer u njima mogu da otkrijem istorijske anegdote za koje nije bilo prostora na fakultetu, a imam poverenja da nisu izmaštane. Nenad zna da uplete priču koja počiva na gomili čvrstih fakata“, kaže Zoran Janjetović.
Prema rečima Dubravke Dragović Šehović, bilo je veoma izazovno raditi na ovoj knjizi. „Ovo je priča o nama, o istoriji, mnogo je sudbina koje su utkane u ova zdanja, zbog čega se knjiga čita kao romaneskno štivo. Sâm rad je bio zanimljiv jer Nenad voli da menja tekstove tokom rada, ali svaka izmena je bila dobra i kvalitetna, neke stvari su se događale tokom rada na knjizi i dolazilo je do novih otkrića. Nenad o svemu vodi računa, trudi se da bude u toku sa svim promenama i želeo je te stvari da utka u rukopis. Zadovoljstvo mi je što sam učestvovala u ovakvom projektu. Ovo je tip knjige koji se čita od početka do kraja, a i ne mora, možete da je otvorite na periodu koji volite i odatle čitate, jer je tako koncipirana. Svaka priča je novi doživljaj i ovo je idealna knjiga da iz nje nešto naučite dok uživate čitajući je. Ovo je knjiga posvećena kućama, ljudima, Srbiji i istoriji.“
„Bilo je mnogo izmena jer sam usput saznavao nove informacije, na primer: Rimski bunar na Kalemegdanu se tako zove jer je rađen po ugledu na rimski bunar u Orvijetu pored Rima, i ja sam morao tamo da otputujem da se u to uverim. Putovao sam u Rim i Tibingen da bih istražio o jezuitskoj školi na Dorćolu, ulazio sam u kuću u Puškinovoj 5... To radim da bih svom čitaocu pružio sve podatke. Ono što doživljavam kao svoj specifikum je da ostvarim literarni ’faction’, što mi je bolji izraz od publicistike, jer do svega u knjizi sam došao u razgovoru sa ljudima, iz privatnih arhiva, i zato će neko, čitajući ovu knjigu, dobiti nešto što ne može da pronađe nigde drugde. Suština mog rada je, da bih pisao ovakve knjige, ta zdanja o kojima pišem moram da dodirnem. Mogu da naređam činjenice, ali kad dodirnem zid, komad nameštaja, osetim žmarce u prstima i onda kreću rečenice.“
„Ova knjiga je važna jer je kod nas javno govorenje o arhitekturi mnogo manje prisutno nego što bi bio osnovni red“, kaže Bojan Kovačević. „Zbog toga je svako pisanje o arhitekturi dobrodošlo. Knjiga je sjajna jer se ne radi samo o kućama već o kućama i njihovim životima, koji su ponekad spektakularno neverovatni, a istiniti. Pisati o kućama koje je čovek video, dodirnuo, bio u njima, pa još i razgovarati sa ljudima ili njihovim potomcima koji u njima žive... Dve adrese su na mene ostavile najjači utisak, lokalitet škole na Dorćolu i Tanurdžićeva palata u Novom Sadu koja je tipološki ’banula’ u Novi Sad svojevremeno, da bi danas bila zaštitni znak ovog grada.“
Milan Prosen smatra da je „Srbija opisana kućama“ važna jer je taj tip knjiga pristupačniji narodu, čita se, i to je pravi način da se uđe u tematiku arhitekture. „Ova knjiga otkriva razne slojeve naše kulture i našeg graditeljstva kroz priče o građevinama i ljudima koji su u njima živeli. Ono što mi se dopada u ovoj knjizi je strast koju osetite kad dođete pred umetnički predmet ili pred zgradu koja ima posebnu istoriju, uz istraživačku strast da otkrijete pozadinu neke priče. Tekstovi se gutaju i vuku vas da ih čitate. Svako će pogledati prvo one kuće koje je video, u kojima je bio, ali se nadam da će te priče ostati sačuvane u ovakvim knjigama.“
„Knjige Nenada Novaka Stefanovića pokazuju da je istorija sve samo ne dosadan predmet koji đaci uče u školi. On je u svojim pričama uspeo da poveže građevine sa ljudima koji su ih gradili, u njima živeli, stradali, patili. Volim Nenadove knjige jer u njima mogu da otkrijem istorijske anegdote za koje nije bilo prostora na fakultetu, a imam poverenja da nisu izmaštane. Nenad zna da uplete priču koja počiva na gomili čvrstih fakata“, kaže Zoran Janjetović.
Prema rečima Dubravke Dragović Šehović, bilo je veoma izazovno raditi na ovoj knjizi. „Ovo je priča o nama, o istoriji, mnogo je sudbina koje su utkane u ova zdanja, zbog čega se knjiga čita kao romaneskno štivo. Sâm rad je bio zanimljiv jer Nenad voli da menja tekstove tokom rada, ali svaka izmena je bila dobra i kvalitetna, neke stvari su se događale tokom rada na knjizi i dolazilo je do novih otkrića. Nenad o svemu vodi računa, trudi se da bude u toku sa svim promenama i želeo je te stvari da utka u rukopis. Zadovoljstvo mi je što sam učestvovala u ovakvom projektu. Ovo je tip knjige koji se čita od početka do kraja, a i ne mora, možete da je otvorite na periodu koji volite i odatle čitate, jer je tako koncipirana. Svaka priča je novi doživljaj i ovo je idealna knjiga da iz nje nešto naučite dok uživate čitajući je. Ovo je knjiga posvećena kućama, ljudima, Srbiji i istoriji.“
„Bilo je mnogo izmena jer sam usput saznavao nove informacije, na primer: Rimski bunar na Kalemegdanu se tako zove jer je rađen po ugledu na rimski bunar u Orvijetu pored Rima, i ja sam morao tamo da otputujem da se u to uverim. Putovao sam u Rim i Tibingen da bih istražio o jezuitskoj školi na Dorćolu, ulazio sam u kuću u Puškinovoj 5... To radim da bih svom čitaocu pružio sve podatke. Ono što doživljavam kao svoj specifikum je da ostvarim literarni ’faction’, što mi je bolji izraz od publicistike, jer do svega u knjizi sam došao u razgovoru sa ljudima, iz privatnih arhiva, i zato će neko, čitajući ovu knjigu, dobiti nešto što ne može da pronađe nigde drugde. Suština mog rada je, da bih pisao ovakve knjige, ta zdanja o kojima pišem moram da dodirnem. Mogu da naređam činjenice, ali kad dodirnem zid, komad nameštaja, osetim žmarce u prstima i onda kreću rečenice.“
1/8
Knjigu „Srbija opisana kućama“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
