Kanae Minato, japanska autorka čiji je izvrstan triler „Priznanja“ do poslednje stranice pun neočekivanih obrta, u intervjuu za naš časopis Bukmarker otkriva koliko joj pisanje pomaže u borbi sa lošim osećanjima.

Na učionice više nikada nećete gledati na isti način – stoji kao upozorenje na koricama romana „Priznanja“ japanske autorke Kanae Minato, koja je napisala jezovito remek-delo o nastavnici Juko Moriguči, čija četvorogodišnja ćerka Manami gubi život u nesrećnom slučaju u nižoj srednjoj školi u kojoj radi njena majka. Na svom poslednjem predavanju Juko priča priču koja izvrće naglavce sve što su njeni učenici mislili da znaju o dvojici svojih drugara i pokreće ludačku osvetu.

Debi roman Kanae Minato, koji je njena prva knjiga objavljena u Srbiji, postao je literarni fenomen čim se pojavio 2008. godine. Odmah je postao hit, osvojio je niz nagrada, a adaptiran je i u film.

Kako je sav taj uspeh uticao na Vas i na Vaš budući rad – jeste li se pitali hoće li Vaše nove knjige postići jednak uspeh kao sa „Priznanjima“?

Dobila sam dosta pažnje kada je moj debitantski roman postao bestseler, što me nekada jeste umaralo. Ali upravo zbog ove pažnje dobila sam projekte koji će trajati čak pet godina, što me je osnažilo i psihički i fizički. Osećam pritisak svaki put kada radim na novom delu, ali govorim sebi da ako ne nastavim da pišem nikad neću moći da prevaziđem uspeh „Priznanja“, i znam da moram da dam sve od sebe. Do sada je u Japanu izdato 27 mojih naslova, i ima ih dosta za koje ljudi kažu da im se sviđaju više od „Priznanja“.

Od početka ste znali da želite da napišete triler, misteriju, tako da ste sve reči karakteristične za taj žanr stavili na papir. Kako su se izdvojile one koje su postale glavna tema Vašeg prvog romana?

Dok sam gledala u papir, kao da sam videla da ispred mene lebdi reč osveta. Možda zato što sam podsvesno želela da razmišljam o pojmu osvete.

Kako ste konstruisali priču? Da li su i Vas samu iznenađivali zadivljujući obrti kojih je ova knjiga puna?

Postavljala sam sebi pitanja ovim redom: ko se kome sveti, šta je razlog za osvetu, na koji način će se osoba osvetiti. Zapravo, postoje stvari kojih u stvarnom životu treba da se klonimo, ali možemo da se bavimo njima u romanima, i odlučila sam da pišem o tome, ne bojeći se reakcije javnosti.

Koliko Vam je iskustvo nastavnice pomoglo tokom pisanja ove priče?

Sa katedre sam mogla da vidim ne samo učenike kako sede već i izraze lica i ponašanje svakog od njih, čak i ono što su pokušavali da sakriju, i to vrlo dobro. Ta perspektiva mi je dosta pomogla.

Majčinstvo je jedna od važnih tema romana. Šta nam Vaše junakinje govore o majčinstvu? Zašto su očevi u ovoj priči sporedni?

Ličnosti i akcije majki u ovom romanu su drugačije, ali sve dele želju da zaštite svoju decu. Ipak, majka dečka A više poštuje svoj život od majčinstva kao takvog. Mislim da je usamljenost jedan od uzroka zbog kojeg neko pribegava zločinu. Možda Moriguči ne bi osećala potrebu za osvetom da je imala nekog sa kim je mogla da priča. Zato sam prikazala usamljenost glavnih likova kroz odsustvo očinske figure.

Jednom prilikom ste rekli da su mračne emocije normalne, ali da im ne smemo dopustiti da upravljaju nama. Kako se Vaši junaci, a kako Vi sami, borite sa njima?

Prvo prihvatim to da su me obuzele mračne emocije. Potom razmislim kako treba da se nosim sa njima, kao i kako treba da izgleda moja interakcija sa ljudima i kako da stvorim prijatnu atmosferu.

Koje misterije i trilere drugih pisaca svrstavate među omiljene? Uživate li u čitanju drugih žanrova?

Izuzetno poštujem dela Agate Kristi i Kega Higašinoa. Ponekad mi se čitaju i ljubavni romani, ali uglavnom čitam misterije.

Kada ste shvatili da će pisanje biti Vaš životni poziv?

Još odmalena sam mnogo čitala knjige. Sa 24 godine sam preko japanske volonterske organizacije otputovala u Kraljevinu Tongo, gde sam živela dve godine. Tada sam napisala mnogo pisama porodici, prijateljima i kolegama. Shvatila sam da je pisanje moj poziv nakon što sam se venčala, porodila i skrasila. Kada sam napunila 30 godina, pomislila sam da bih mogla da se bavim nečim novim.

Kakvu vrstu katarze Vam pisanje donosi?

Kroz pisanje želim da razumem emocije drugih ljudi, uključujući i sopstvene.

Kako provodite vreme kad ne pišete?

Volim da putujem i da idem na planinarenje. Želim da posetim i Srbiju. Imam mačku, ona me jako usrećuje.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46
Foto: Hiroyuki Yamaguchi