Kako živeti sa mislećim mašinama?
Šta bi nam veštačka inteligencija mogla doneti? Koje benefite bismo mogli imati, a čega se plašimo? Pitanja su koja u svojoj knjizi Život 3.0 postavlja Maks Tegmark, jedan od osnivača instituta Future of Life. Mada je Tegmark, osim pomenute funkcije, još i fizičar, kosmolog i istraživač mašinskog učenja, za doživljaj knjige verovatno je najvažnije znati kako o budućnosti života razmišlja ustanova koju je osnovao.
Naime, Institut je osnovan 2014. godine kako bi se istraživao egzistencijalni rizik od napredne veštačke inteligencije, odnosno one koja je slična ljudskoj opštoj inteligenciji. Ukoliko mašine dostignu ovaj nivo, prema Tegmarkovom mišljenju, neophodno je proceniti potencijalne rizike za čovečanstvo. Tačnije, treba ih proceniti dosta ranije, čak i ako veštačka inteligencija nikada ne ugleda svetlost dana. Svakako, jedan od najvećih rizika bilo bi istrebljenje ljudi.
Da li bismo inteligentne mašine nazvali živim bićima jedno je od centralnih pitanja ove knjige. Prema autorovom mišljenju to bi bio život 3.0, odnosno onaj oblik života koji može da projektuje svoj i hardver i softver, za razliku od „ranijih verzija“ života kao što su bakterije (1.0), koje nisu projektovane već evoluirale, i kao što smo mi (2.0) čiji je hardver evoluirao ali softver je velikim delom projektovan kroz učenje i iskustvo.
Kada je o životu mašina reč, autor nas podseća na zanimljiv i prigodan citat Fjodora Dostojevskog: „Misterija ljudskog postojanja nije samo u tome da ostaneš živ već i da pronađeš nešto zbog čega ćeš živeti“. Zašto bi mašine živele? Tegmark pruža čitav niz scenarija njihove svrhe, a jedna od naučno-fantastičnih je i da bi to možda bio jedini način da se život proširi van granica naše planete.
Čitava knjiga predstavlja mešavinu pregleda dosadašnjih dostignuća kompjuterskih nauka, maštanja o mogućoj budućnosti i promišljanja kuda nas dalji razvoj vodi. Osim toga, stalno su prisutna preispitivanja pojmova koje često uzimamo zdravo za gotovo, kao što su „život“ i „inteligencija“, a zapravo do tačne definicije još nismo došli.
Autor: Jovana Nikolić, autorka emisije Eureka na Radio Aparatu
Izvor: emisijaeureka.rs
Naime, Institut je osnovan 2014. godine kako bi se istraživao egzistencijalni rizik od napredne veštačke inteligencije, odnosno one koja je slična ljudskoj opštoj inteligenciji. Ukoliko mašine dostignu ovaj nivo, prema Tegmarkovom mišljenju, neophodno je proceniti potencijalne rizike za čovečanstvo. Tačnije, treba ih proceniti dosta ranije, čak i ako veštačka inteligencija nikada ne ugleda svetlost dana. Svakako, jedan od najvećih rizika bilo bi istrebljenje ljudi.
Da li bismo inteligentne mašine nazvali živim bićima jedno je od centralnih pitanja ove knjige. Prema autorovom mišljenju to bi bio život 3.0, odnosno onaj oblik života koji može da projektuje svoj i hardver i softver, za razliku od „ranijih verzija“ života kao što su bakterije (1.0), koje nisu projektovane već evoluirale, i kao što smo mi (2.0) čiji je hardver evoluirao ali softver je velikim delom projektovan kroz učenje i iskustvo.
Kada je o životu mašina reč, autor nas podseća na zanimljiv i prigodan citat Fjodora Dostojevskog: „Misterija ljudskog postojanja nije samo u tome da ostaneš živ već i da pronađeš nešto zbog čega ćeš živeti“. Zašto bi mašine živele? Tegmark pruža čitav niz scenarija njihove svrhe, a jedna od naučno-fantastičnih je i da bi to možda bio jedini način da se život proširi van granica naše planete.
Čitava knjiga predstavlja mešavinu pregleda dosadašnjih dostignuća kompjuterskih nauka, maštanja o mogućoj budućnosti i promišljanja kuda nas dalji razvoj vodi. Osim toga, stalno su prisutna preispitivanja pojmova koje često uzimamo zdravo za gotovo, kao što su „život“ i „inteligencija“, a zapravo do tačne definicije još nismo došli.
Autor: Jovana Nikolić, autorka emisije Eureka na Radio Aparatu
Izvor: emisijaeureka.rs
