Ako vam neko pomene Kvazimoda ili „Zvonara Bogorodičine crkve“, prva asocijacija vam je lik iz Diznijevog crtaća, zar ne? I to je potpuno normalno, imajući u vidu uspeh koji je ovaj film postigao 1996. godine. Ono što takođe veliki broj ljudi zna jeste da je ovaj crtani rađen po kultnom gotskom romanu Viktora Igoa, „Bogorodičina crkva u Parizu“, jednom od najmračnijih i najtragičnijih romana iz ovog perioda francuske književnosti. Ali čekaj, stani. Kako je moguće da je jedna toliko tragična priča predstavljena i u vidu Diznijevog filma za decu? Šta to tačno nije predstavljeno u crtanom filmu? Da li je priča donekle drugačija? Doći ćemo i do toga, ali odgovor može da leži i u veoma popularnom mjuziklu rađenom po ovom romanu, koji je srpska publika imala priliku da gleda u toku februara u Centru Sava.

Činjenica da je ova priča popularna kroz čak tri različite verzije govori o tome koliko je kroz decenije zaokupila maštu čitalaca i gledalaca. Bilo da ste prvi put upoznali Kvazimoda kroz roman Viktora Igoa, Diznijev animirani lik ili moćni francuski mjuzikl, ova priča o lepoti, različitostima i slomljenim srcima definitivno ima način da se uvuče pod kožu. Ja se sećam te 1996. godine, kada je Diznijev crtani prvi put izašao; bio sam toliko fasciniran da sam tražio od roditelja da mi sve u sobi bude brendirano ovim crtanim. Kasnije sam, u tinejdžerskim godinama, dovoljno istraživao da sam našao dotični mjuzikl i odgledao ga na kompjuteru, i naravno, ponovo se oduševio mračnijom verzijom priče. Pre nekoliko godina, kada se u našim knjižarama našao prevod Igoovog romana zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna, sedeo sam i čitao Igoove neverovatne opise, i on trenutno nosi titulu mog favorita.

Ali hajde malo da se bacimo na sve tri verzije ove priče i vidimo da li su iste ili ipak ima tu malo izmena.

Objavljen 1831. godine, roman Viktora Igoa „Bogorodičina crkva u Parizu“ književno je remek-delo koje spaja istorijsku fikciju, kritiku tadašnjeg društva i romansu u jednu epsku tragediju. Radnja je smeštena u Pariz 15. veka, a roman nije samo posvećen slavnoj katedrali, već i sudbinama svojih junaka koji bivaju povezani upravo tom katedralom. Igo na jedan neverovatan način opisuje srednjovekovni Pariz, oslikavajući velelepnu arhitekturu, ali i surove društvene nejednakosti – uostalom, sve ono po čemu je Viktor Igo i poznat.

Kao što svi već znate, u središtu priče su Kvazimodo, grbavi zvonar koji pronalazi utočište u zidinama Notr-Dama, i Esmeralda, plemenita i prelepa romska igračica koja osvaja srca mnogih, među kojima i mračnog arhiđakona Kloda Froloa. Za razliku od romantičnijih adaptacija, Igoova verzija donosi surov prikaz sudbine, društvene okrutnosti i netolerancije, i neuzvraćene ljubavi. Njegova tragična završnica učinila je ovaj roman jednim od najznačajnijih i najupečatljivijih dela gotičke književnosti.

Skok u 1996. godinu donosi nam Diznijevu verziju ove klasične priče, koju većina nas najbolje i zna. Ova verzija prilagođena je porodičnoj publici, sa značajnim izmenama. „Zvonar Bogorodičine crkve“ zadržava deo mračnih tema iz romana, ali ublažava njegove najmračnije i najsurovije delove, kao što je epski tragičan kraj. Kvazimodo postaje klasični Diznijev junak sa kojim je lako saosećati, dok Esmeralda (kojoj, fun fact, glas pozajmljuje Demi Mur) postaje hrabra i odlučna žena koja se bori protiv nepravde. Dakle – klasična diznijevska adaptacija jednog romana ali koja na odličan i šaren način predstavlja priču Viktora Igoa mlađoj publici.

Ali, Diznijev crtani film je svakako legendaran zbog više stvari. Jedan od najneočekivanijih aspekata ove adaptacije jeste hrabrost da se istraže ozbiljne teme. Imajte na umu da se ovaj crtani pravio pre skoro 30 godina i da su ciljna grupa bila deca, a teme kojima se priča bavi jesu stvarno ozbiljne. Frolova opsesija Esmeraldom na primer, posebno kroz pesmu „Hellfire“, jedan je od najmračnijih trenutaka u bilo kom Diznijevom filmu. Ali da bi privukao mlađu publiku, Dizni je uveo i humoristične elemente, poput gargojla koji imaju mogućnost da komuniciraju sa Kvazimodom, i pružio priči srećan kraj – nešto što Igo nikada nije ni zamislio. Film je dobio pohvale za prelepu animaciju i ambicioznu priču; po mom mišljenju je jedan od divnijih i boljih Diznijevih crtanih filmova zbog više razloga (jedan od njih je što je apsolutno nezamislivo bilo ovakvu priču pretočiti u porodični crtani film), iako su neki kritičari smatrali da je nesklad između ozbiljnosti i dečje razigranosti narušio celinu. Gluposti.

Ali ono što manje ljudi zna jeste francusko-kanadski mjuzikl Notre-Dame de Paris koji je i naša publika mogla premijerno da vidi u Sava Centru u toku februara meseca. Ja sam u toku jedne manije istraživanja o samom romanu i priči, u toku mojih studija, došao do ovog mjuzikla i odgledao snimak koji me je potpuno raspametio. Zamoliću vas samo da pustite pesmu „Belle“ iz ovog mjuzikla (po mogućustvu nađite snimak sa pozorišne scene), i videćete o kakvom mjuziklu se radi. Popularni kanadski glumac i pevač Garu (Garoux) tumači ulogu Kvazimoda, i u njoj potpuno briljira. Ovaj mjuzikl osvojio je publiku te davne 1998. godine kada je izašao i postao je pravi hit. Za razliku od Diznijeve verzije, ovaj mjuzikl ostaje veran tragičnim elementima romana, prikazujući tužnu sudbinu glavnih junaka uz neverovatnu muziku i sjajne pesme.

Autor: Marko Kovačević
Izvor: buro247.rs