U filmskoj industriji je postojala maksima da su jedini pisci kojima je ukazivano nekakvo poštovanje oni koji su preminuli. Ali u poslednje vreme se to menja – od Dž. K. Rouling preko E. L. Džejms do Džilijen Flin, autorke bestselera dobijaju svoje mesto pod reflektorima. Jedna od njih je i Ema Donahju čiji je roman „Soba“ iz 2010. godine uspeo da dobije priznanje kritike (najuži izbor za Bukerovu nagradu) i postane svetski bestseler.

„Soba“ je roman ispričan iz perspektive petogodišnjeg Džeka koji živi u jednoj prostoriji sa svojom majkom. Kako se priča razvija, otkrivamo da je Džeka i njegovu Ma zarobio čovek znan kao „Stari Nik“ koji je oteo Ma sa ulice sedam godina pre toga.

Donahjuova nije ni završila prvi rukopis romana, a njen agent je već verovao da će ova priča privući filmske stvaraoce. Želeći da ugrabi tu priliku, Ema je odmah nakon završenog rukopisa počela da radi na sopstvenom scenariju.

„Nisam znala mnogo o filmskom svetu pa tako mi nije bila poznata ni istorijska sumnjičavost prema piscima koji rade adaptacije sopstvenih dela“, rekla je autorka. „Oduvek se pretpostavljalo da ćemo (govori Golumovim glasom) se držati našeg dragocenog i nećemo dozvoliti da bude promenjeno... Čula sam da filmske kompanije često angažuju pisce da stvore prvu verziju scenarija kako bi udovoljili autorovom egu, ali nisam želela to da radim. Zato sam pomislila da je najočiglednija stvar koju treba da uradim da sednem i napišem scenario.“

Bio je to možda hrabar potez za autorku koja nikada nije napisala scenario, ali Emino samopouzdanje se pokazalo kao opravdano: reditelj Leni Abrahamson je uzeo njen scenario i autorka je nakon toga dobila mnogo nominacija za razne nagrade uključujući i onu za najbolji adaptirani scenario Američke akademije.

Uloge koje su u filmu ostvarili zvezda u usponu Bri Larson (u ulozi Ma) i anđeoliki Džejkom Brembli (Džek) hvaljene su ne samo zbog sposonosti da prikažu likove koji žive u ekstremnoj situaciji već i zbog toga što su uspeli da uhvate potpunu prirodu normalnog odnosa majke i deteta: pregovaranje i ucenjivanje, razumno raspoređivanje zagrljaja i razgovori o jedenju povrća, zahtevi da se odgovara na bizarna pitanja i beskrajno ponavljanje opažanja. Film govori o bićima koja je zatočio psihopata, ali svako može da se poistoveti sa njima.

Iako je autorka izučavala stvarni slučaj Jozefa Fricla koji je 24 godine držao u zatočeništvu svoju kćerku, zapravo su svakodnevne radosti i problemi roditeljstva inspirisale roman.

Ema kaže da je bila veoma pažljiva pri izboru ponude za film: „Imala sam nekoliko pokušaja: prvih sastanaka, ne baš bračnih ponuda, a poticale su od filmskih studija i producenata, a meni je ovde bilo jako važno da znam ko će biti reditelj filma.“ A onda je odjednom dobila pismo od Lenija Abrahamsona koji je do tada bio poznat po filmu „Frank“ sa Majklom Fastbenderom.

„Prva polovina pisma bila je na neki način briljantan prikaz knjige: sve je shvatio, čak i reference na Platona. Bio je idealan čitalac. A onda je sa mnogo samopouzdanja govorio o tome kako bi sve funkcionisalo na filmu. I nije koristio one fraze zbog kojih pisci obično brinu poput: ’Hajde da tvoju priču podignemo na drugi nivo’.“

Verovala je Abrahamsonu kada je iz njenog scenarija izbacio stvari koje nisu potrebne, a u jednoj sceni između Ma i Džeka je otpisao dijalog, ali autorka kaže: „Kada sam je gledala, pomislila sam: ’Kome trebaju reči?’ A potrebno je mnogo toga da bi jedan pisac to pomislio.“

Preko 70 pokretnih panela je napravljeno za enterijer kolibe što je omogućavalo kamerama da snimaju unutar prostora koji deluje klaustrofobično malo.

„Mislim da je Itan Tobman, naš sjajni dizajner, trebalo da dobije više nominacija za svoj rad, ali mislim da je zapostavljen jer je reč o malom setu i ljudi ne shvataju koliko je promišljanja i dizajniranja uloženo. Mnogo truda je uloženo da se u te zidove utka sedam godina provedenih tu. Učinio je donje delove istrošenijim i prljavijim jer je to Džek mogao da dohvati kao beba, zatim je konstruisao model tako da je sunčeva svetlost neke delove oštetila više nego druge do kojih ne dopire. Zaista su otišli mnogo dalje nego što je to opisano u knjizi.“

Najveći problem, kako kaže, bio je pronalaženje dečaka koji će glumiti Džeka. „Leni mi nikada nije tražio da uprostim tekst kako bih olakšala detetu, neprestano je govorio: ’Mali je tu negde sigurno’.“ Džejkob Trembli je napunio osam godina tokom snimanja filma i ispostavilo se da je bio sjajan izbor.

Autorka je posmatrala rad na uspostavljanju izuzetno ubedljivog odnosa majke i sina koji smo videli na ekranima. „Stvaraoci filma su veoma razumno dali Bri i Džejkobu oko tri nedelje da na postavljenom setu se igraju i stvore povezanost pre nego što je snimanje počelo“, kaže Ema. „Da je to preskočeno, dete bi bilo daleko stidljivije tokom snimanja.“

Na kraju, autorka je ponosna što je bila „dovoljno sigurna u sebe da ugrabi sjajnu priliku koja se pred njom našla“, ali je svesna da je imala mnogo sreće. „Ne mogu i dalje da verujem koliko sreće sam imala sa ovom knjigom od samog početka. S obzirom na to da je reč o ovako mračnoj temi, ipak mi je donela samo mnogo radosti“, govori zahvalno. „Osećam se pomalo krivom jer je možda trebalo malo da propatim.“

Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Dragan Matković