Kad se „Boja purpura“ pročita ponovo…
Ana Klark piše:
Uzela sam svoj primerak romana „Boja purpura“ da se malo podsetim pre pisanja ove recenzije. Progutala sam ga, pročitavši ga celog za jedan dan, i ne samo da sam se setila zašto volim ovu knjigu, već sam je zavolela još jednom.
Autorka Alis Voker je postigla nešto retko: stvorila je epistolarni roman koji ni jednog trenutka ne skreće ka nečemu preuzvišenom. Umesto toga, glavna junakinja Sili izlazi pred nas stvarna, od krvi i mesa, obraćajući nam se iskreno, ćudljivo i duboko intimno. Mada je ona glavni lik romana, ona nije glavna u svom svetu, i tako ona bogu piše pisma za koja ne očekuje da će ih iko počitati. Njena pisma su iskidana, što za posledicu ima skakanje sa teme na temu i neočekivani lirizam. Tokom četrdeset godina koliko radnja u romanu traje, ona se razvija baš kao što i njena pisma poprimaju iznijansiranost i autoritet. Čitajući roman, ne samo da vidite kako se Sili menja već to osećate i kroz ritam njenih reči.
Njena pisma pričaju priču usamljenosti i ljubavi, nasilja i seksualnosti, siromaštva i ambicije, nadmoći i nezavisnosti, samosvesti i zajednice, burnih odnosa između crne žene i crnog muškarca, i unutrašnje duhovnosti koju je teško obuzdati.
I mada se najviše bavi Silinim životom, prvo u malom gradu u Džordžiji, a zatim u Memfisu, knjiga na svojim stranicama sadrži razne čudne i urnebesne likove: od ponosne pevačice Šug Ejveri preko Sofije, čija nabusitost biva kažnjena, do Harpa, koji neprestano jede ne bi li bio veći od svoje žene. „Boja purpura“ je roman koji sadrži neke od najboljih sporednih likova u čitavoj književnosti dvadesetog veka. U svom drugom delu, knjiga prelazi na globalni nivo kada se pojave pisma Siline sestre Niti, koja živi u Africi. Takva živopisnost i raznovrsnost likova olakšava težinu koju ostavlja klaustrofobični realizam romana.
„Boja purpura“, koja je dobila i Pulicerovu i Američku književnu nagradu, i dalje je često na meti cenzora, skoro trideset godina od svog prvog objavljivanja. Izloženost čitaoca prizorima nasilja i seksualnosti smeta mnogima. Ali upravo nas nelagoda kao i privlačnost Sili i drugih likova, razoružava.
„Boja purpura“ je knjiga o potrazi za srećom. Čitajući je ponovo, ja sam pronašla svoju.
Tajari Džons piše:
Neki romani sadrže likove – ljude koji mogu postojati samo u knjizi – ali „Boja purpura“ sadrži ličnosti – ljude koji napuste stranice i posete vas kao rođaci iz drugog grada. Znamo da je neko delo duboko proželo kulturu kada imena likova iz njega postanu deo uobičajenog rečnika. Imam prijateljicu koja me zove Sili, po ugnjetavanoj ali ne i poraženoj junakinji ovog remek-dela Alis Voker. Zauzvrat, ja nju zovem Niti, da joj stavim do znanja da mi je kao sestra. Kada žena prevrne sto na nasilnog muža, kažemo da je postupila kao Sofija. A kada naučite da budete snažna i seksi u isto vreme onda ste poput Šug Ejveri.
Alis Voker je prešla preko trnja da bi nam podarila „Boju purpura“. Magazin „Essence“ je odbio da objavi isečak iz romana a Išmael Rid ju je označio kao mrziteljku muškaraca. Rasprave o delu često prerastu u viku, a sukobljene strane se dele po polovima. No bez obzira na to Alis Voker je, kao i njena junakinja Sili, istrajala. „Boja purpura“ je pretočena u film koji sam odgledala bar deset puta. Ponekad, kasno noću, neko će u Tviter univerzumu ključnu scenu izraziti sa 140 karaktera: „Možda sam crna. Možda sam ružna. Ali ovde sam“. Ubrzo potom, na tu će poruku stići odgovor od svih nas koji želimo da svet zna da smo i mi takođe tu – u svetu, i na stranicama bezvremenog klasika američke književnosti.
Izvor: alicewalkersgarden.com
Prevod: Vladimir Martinović
Uzela sam svoj primerak romana „Boja purpura“ da se malo podsetim pre pisanja ove recenzije. Progutala sam ga, pročitavši ga celog za jedan dan, i ne samo da sam se setila zašto volim ovu knjigu, već sam je zavolela još jednom.
Autorka Alis Voker je postigla nešto retko: stvorila je epistolarni roman koji ni jednog trenutka ne skreće ka nečemu preuzvišenom. Umesto toga, glavna junakinja Sili izlazi pred nas stvarna, od krvi i mesa, obraćajući nam se iskreno, ćudljivo i duboko intimno. Mada je ona glavni lik romana, ona nije glavna u svom svetu, i tako ona bogu piše pisma za koja ne očekuje da će ih iko počitati. Njena pisma su iskidana, što za posledicu ima skakanje sa teme na temu i neočekivani lirizam. Tokom četrdeset godina koliko radnja u romanu traje, ona se razvija baš kao što i njena pisma poprimaju iznijansiranost i autoritet. Čitajući roman, ne samo da vidite kako se Sili menja već to osećate i kroz ritam njenih reči.
Njena pisma pričaju priču usamljenosti i ljubavi, nasilja i seksualnosti, siromaštva i ambicije, nadmoći i nezavisnosti, samosvesti i zajednice, burnih odnosa između crne žene i crnog muškarca, i unutrašnje duhovnosti koju je teško obuzdati.
I mada se najviše bavi Silinim životom, prvo u malom gradu u Džordžiji, a zatim u Memfisu, knjiga na svojim stranicama sadrži razne čudne i urnebesne likove: od ponosne pevačice Šug Ejveri preko Sofije, čija nabusitost biva kažnjena, do Harpa, koji neprestano jede ne bi li bio veći od svoje žene. „Boja purpura“ je roman koji sadrži neke od najboljih sporednih likova u čitavoj književnosti dvadesetog veka. U svom drugom delu, knjiga prelazi na globalni nivo kada se pojave pisma Siline sestre Niti, koja živi u Africi. Takva živopisnost i raznovrsnost likova olakšava težinu koju ostavlja klaustrofobični realizam romana.
„Boja purpura“, koja je dobila i Pulicerovu i Američku književnu nagradu, i dalje je često na meti cenzora, skoro trideset godina od svog prvog objavljivanja. Izloženost čitaoca prizorima nasilja i seksualnosti smeta mnogima. Ali upravo nas nelagoda kao i privlačnost Sili i drugih likova, razoružava.
„Boja purpura“ je knjiga o potrazi za srećom. Čitajući je ponovo, ja sam pronašla svoju.
Tajari Džons piše:
Neki romani sadrže likove – ljude koji mogu postojati samo u knjizi – ali „Boja purpura“ sadrži ličnosti – ljude koji napuste stranice i posete vas kao rođaci iz drugog grada. Znamo da je neko delo duboko proželo kulturu kada imena likova iz njega postanu deo uobičajenog rečnika. Imam prijateljicu koja me zove Sili, po ugnjetavanoj ali ne i poraženoj junakinji ovog remek-dela Alis Voker. Zauzvrat, ja nju zovem Niti, da joj stavim do znanja da mi je kao sestra. Kada žena prevrne sto na nasilnog muža, kažemo da je postupila kao Sofija. A kada naučite da budete snažna i seksi u isto vreme onda ste poput Šug Ejveri.
Alis Voker je prešla preko trnja da bi nam podarila „Boju purpura“. Magazin „Essence“ je odbio da objavi isečak iz romana a Išmael Rid ju je označio kao mrziteljku muškaraca. Rasprave o delu često prerastu u viku, a sukobljene strane se dele po polovima. No bez obzira na to Alis Voker je, kao i njena junakinja Sili, istrajala. „Boja purpura“ je pretočena u film koji sam odgledala bar deset puta. Ponekad, kasno noću, neko će u Tviter univerzumu ključnu scenu izraziti sa 140 karaktera: „Možda sam crna. Možda sam ružna. Ali ovde sam“. Ubrzo potom, na tu će poruku stići odgovor od svih nas koji želimo da svet zna da smo i mi takođe tu – u svetu, i na stranicama bezvremenog klasika američke književnosti.
Izvor: alicewalkersgarden.com
Prevod: Vladimir Martinović
