Švedski autor Junas Junason govori o svom prvencu i tome zašto treba da se smejemo – i izlazimo kroz prozor – češće.

Vaši romani prikazuju ekscentrične protagoniste upetljane u neverovatne događaje. Kako stvarate likove?

Sakupljam materijal iz stvarnog života: čitam o njima, gledam prave ljude na televiziji, srećem ih i pohranjujem u fioke svog pamćenja. A onda odem u biblioteku u mojoj glavi, odaberem neke ljude i kombinujem ih.

Vaše knjige često opisuju kao nekonvencionalne, zabavne i lagodne; da li nam nedostaje književnosti koja može da nasmeje čitaoce?

Da. Za mene je neshvatljivo to što se od kvalitetnih knjiga očekuje da ne budu zabavne ili lagodne. Ne vidim zašto mora biti isključivo jedno ili drugo. Ako ne bismo gledali na čovečanstvo sa iskrom u očima, mislim da ne bismo preživeli.

Vaš debitantski roman „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“, objavljen je u 45 država i prodat u više od 10 miliona primeraka. Čemu pripisujete uspeh knjige?

Ne postoji samo jedno jednostavno objašnjenje. Poslao sam knjigu u šest najvećih izdavačkih kuća u Švedskoj i prvih pet mi je odgovorilo sa „ne, hvala“. Tek ga je šesta prihvatila. Mislim da su podjednako važne veština i sreća. Nekako sam uspeo da privučem pažnju i strastvenih čitalaca kao i onih koji ne čitaju redovno. Ima mnogo knjiga iz kojih izbijaju tuga, očaj i tragedija. Mislim da je tajna mog uspeha u tome što širim nadu.

Šta je po Vašem mišljenju bilo presudno da „Stogodišnjak“ bude toliko zanimljiv čitaocima?

Mislim da svako od nas treba da iskoči kroz sopstveni prozor jednom ili dvaput u životu. Mislim da su oni koji se plaše umiranja zapravo oni koji nisu dovoljno živeli. U mojim knjigama možete iskočiti kroz prozor pomoću mašte.

Jednom prilikom ste izjavili da Vam je bilo potrebno 47 godina da napišete „Stogodišnjaka“. Šta je bio katalizator koji Vam je na kraju pomogao da završite roman?

Vodio sam medijsku kuću sa 107 zaposlenih i bio sam dovoljno glup da poverujem da sam za sve odgovoran, uključujući fotokopir aparate i sve ostale sitnice. Potpuno sam sagoreo. Raspao sam se na komadiće. Zato sam na kraju prodao firmu i preselio se na švajcarsko-italijansku granicu, gde sam shvatio da više nemam identitet. Odjednom se više nisam osećao kao kompletna osoba. Bio mi je potreban nov identitet. Ali sam zato 130 stranica „Stogodišnjaka“ godinama čuvao.

Pisanje Vam je bilo neka vrsta terapije?

Što je Alan Karlson (glavni junak „Stogodišnjaka“) bio sve manje zabrinut, tako sam ja brinuo više. Ne bih želeo da budem kao on zato što je tupav, ali ipak, do današnjeg dana, svaki put kad sam zabrinut kao da mi sedi na ramenu i govori: „Samo se opusti“. On je moj psihoterapeut.

Autor: Hana Bekerman
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić