Utorak, 17. septembar 2024, u knjižari Delfi SKC bio je rezervisan za priču o Jevremu Utviću, junaku koga je stvorio pisac Branislav Janković. Posle romana „Vetrovi zla“ i „Gvozdeni oblaci“, u završnom delu trilogije, romanu „Utvare“, o kome je najviše bilo reči, ovaj raspop i istražitelj kreće da otkrije ubicu svog najboljeg prijatelja Jusufa Bulatovića. Na tom putu, svojevrsnom hodočašću, on shvata da je to potraga za samim sobom.
O knjizi su, pored autora, govorili Zoran Penevski, urednik, i Đorđe Bajić, pisac i kritičar.
Janković je dugo pisao „Utvare“, mučio se sa svojim junakom koji mu se, kako je rekao, „oteo“: „Jevrem Utvić nije neko koga možete da razvlačite – jednostavno, to bi bilo prostituisanje onoga što jeste i šta radi. Moji junaci ne lažu da su superheroji: bivaju ranjeni, beže iz bitke, umiru. Zato čitaoci i vole Jevrema – običan je čovek sa svim vrlinama i manama. Smatram da je trilogija prava mera za jednog takvog junaka. Svaka nova avantura bila bi razvodnjavanje njegovih misli i njega samog. Jevrem ionako odavno vodi svoj život, ja mogu samo da mu smetam. Dovoljno smo trpeli jedan drugog.“
Kako je istakao Penevski, Janković je pisac koji piše veoma dobro i napreduje: „Dve osnovne karakteristike koje važe za njegov stil jesu pre svega neobičan odnos ka hronotopu, povezivanju prostora i vremena u romanu. Ovaj roman je lično preispitivanje Baneta Jankovića, u kome najviše razgovara sa sobom u ogledalu. Kada je reč o stilu, on kreće od najobičnije rečenice, najobičnijeg zapažanja, i odmah počinje da apstrahuje taj deo, bilo da naginje ka narodnoj mudrosti, bilo ka šali ili čistoj poeziji. I ti koraci su majstorski izvedeni, i to može samo čovek koji dobro zna da piše. Kod njega su scene vrlo precizno postavljene, njegove rečenice se lepo nižu. Junak je čovek koji priča i istovremeno ima u sebi jednog hodajućeg filozofa, hodajućeg pesnika koji gleda scene, razmišlja o njima i sve vreme vas vraća da i vi razmišljate o sebi.“
Prema rečima Đorđa Bajića, čitaoci vole Jankovićevog junaka: „U ovoj završnici trilogije o Jevremu Utviću prisutni su elementi koji su prethodna dva romana činili specifičnim i voljenim, ali je to sada nadograđeno. Urađena je jedna dubinska, konceptualna promena. Treći deo je, za razliku od prva dva, napisan u prvom licu jednine, što Jankoviću omogućava da čitaocima ’ogoli’ svog junaka, pruži dublji zavir u njegovu psihu i razmišljanja, što on i čini. Konačno dobijamo priliku da zavirimo ispod njegovog ’hladnog oklopa’, što liku daje višedimenzionalnost.“
Autor u „Utvarama“ kombinuje razne žanrovske elemente: „Jankoviću je ovoga puta misterija i triler štimung manje važan nego u prethodna dva romana, pa se odlučuje da svojim čitaocima pruži svojevrstan poetsko-filozofski epitaf koji donosi rekapitulaciju Utvićevog života i njegovih prethodnih avantura“, kaže Bajić.
Janković je otkrio da je pisac u svakom junaku: „U knjige prenosimo ono što smo mi, ono što znamo, ono što ne znamo, ono što bismo hteli da budemo, ono što nikad ne bismo bili, tako da sam ja u svakom od mojih junaka.“
Iako je za dobar roman važno da svi elementi koji čine knjigu budu u skladu, Janković je ipak izdvojio priču kao početnu tačku: „Možda je ipak sama priča najzahtevnija. Kad imaš priču, lako ubaciš junake, pozitivne i negativne, lako ubaciš scene. Sve to ide lako kad imaš dobru priču.“
Na kraju večeri Janković jeste izjavio da je „završio sa Jevremom“, ali je svima koji vole ovog junaka ostavio nadu rečima: „Nikad ne reci nikad“.
Janković je dugo pisao „Utvare“, mučio se sa svojim junakom koji mu se, kako je rekao, „oteo“: „Jevrem Utvić nije neko koga možete da razvlačite – jednostavno, to bi bilo prostituisanje onoga što jeste i šta radi. Moji junaci ne lažu da su superheroji: bivaju ranjeni, beže iz bitke, umiru. Zato čitaoci i vole Jevrema – običan je čovek sa svim vrlinama i manama. Smatram da je trilogija prava mera za jednog takvog junaka. Svaka nova avantura bila bi razvodnjavanje njegovih misli i njega samog. Jevrem ionako odavno vodi svoj život, ja mogu samo da mu smetam. Dovoljno smo trpeli jedan drugog.“
Kako je istakao Penevski, Janković je pisac koji piše veoma dobro i napreduje: „Dve osnovne karakteristike koje važe za njegov stil jesu pre svega neobičan odnos ka hronotopu, povezivanju prostora i vremena u romanu. Ovaj roman je lično preispitivanje Baneta Jankovića, u kome najviše razgovara sa sobom u ogledalu. Kada je reč o stilu, on kreće od najobičnije rečenice, najobičnijeg zapažanja, i odmah počinje da apstrahuje taj deo, bilo da naginje ka narodnoj mudrosti, bilo ka šali ili čistoj poeziji. I ti koraci su majstorski izvedeni, i to može samo čovek koji dobro zna da piše. Kod njega su scene vrlo precizno postavljene, njegove rečenice se lepo nižu. Junak je čovek koji priča i istovremeno ima u sebi jednog hodajućeg filozofa, hodajućeg pesnika koji gleda scene, razmišlja o njima i sve vreme vas vraća da i vi razmišljate o sebi.“
Prema rečima Đorđa Bajića, čitaoci vole Jankovićevog junaka: „U ovoj završnici trilogije o Jevremu Utviću prisutni su elementi koji su prethodna dva romana činili specifičnim i voljenim, ali je to sada nadograđeno. Urađena je jedna dubinska, konceptualna promena. Treći deo je, za razliku od prva dva, napisan u prvom licu jednine, što Jankoviću omogućava da čitaocima ’ogoli’ svog junaka, pruži dublji zavir u njegovu psihu i razmišljanja, što on i čini. Konačno dobijamo priliku da zavirimo ispod njegovog ’hladnog oklopa’, što liku daje višedimenzionalnost.“
Autor u „Utvarama“ kombinuje razne žanrovske elemente: „Jankoviću je ovoga puta misterija i triler štimung manje važan nego u prethodna dva romana, pa se odlučuje da svojim čitaocima pruži svojevrstan poetsko-filozofski epitaf koji donosi rekapitulaciju Utvićevog života i njegovih prethodnih avantura“, kaže Bajić.
Janković je otkrio da je pisac u svakom junaku: „U knjige prenosimo ono što smo mi, ono što znamo, ono što ne znamo, ono što bismo hteli da budemo, ono što nikad ne bismo bili, tako da sam ja u svakom od mojih junaka.“
Iako je za dobar roman važno da svi elementi koji čine knjigu budu u skladu, Janković je ipak izdvojio priču kao početnu tačku: „Možda je ipak sama priča najzahtevnija. Kad imaš priču, lako ubaciš junake, pozitivne i negativne, lako ubaciš scene. Sve to ide lako kad imaš dobru priču.“
Na kraju večeri Janković jeste izjavio da je „završio sa Jevremom“, ali je svima koji vole ovog junaka ostavio nadu rečima: „Nikad ne reci nikad“.
1/8
„Utvare“, kao i prethodne romane Branislava Jankovića, možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
