Odgovorni roditelji se trude da razumeju svoju decu, ali to nije uvek jednostavno, jer treba znati „čitati“ decu. Evo jednog kratkog vodiča za učenje roditeljstva...

Neko pametan je rekao da je lako voleti dete, ali je teško da ti se i sviđa sve ono što ono radi i kako radi. Kako da ispravno razumemo decu i njihovo ponašanje, a onda i ispravno postupimo? Razgovarali smo o tome sa Jelenom Holcer, osnivačem i direktorom „Škole za roditelje“, koja je u Laguni objavila knjigu „Kako se čitaju deca“. Jelena ima 25 godina pedagoškog rada iza sebe, a od 2011. u svojoj „Školi za roditelje“ u Beogradu pomaže roditeljima i deci da se bolje razumeju.

Šta to roditelje najviše koči u tome?

Deca se stalno menjaju i prelaze iz jedne razvojne faze u drugu. Baš kad se roditelji naviknu i prilagode jednoj fazi, dete je „otrčalo“ u sledeću. Kako bi pravilno razumeli neko dečje ponašanje, osim stalnog vođenja računa u kojoj se razvojnoj fazi nalazi, poželjno je umeti staviti se u „dečje cipele“. Tako ćemo ponajpre razumeti njegove potrebe (a ne naše), njegove vrednosti i želje (a ne naše) i njegov glas (a ne naš sopstveni). Deca nisu, kako roditelji često misle, naše minijaturne kopije, a upravo njihova stalna promena i prelazak iz jedne faze u drugu zahtevaju stalno roditeljsko angažovanje. Zato se i smatra da je roditeljstvo doživotan proces učenja i zajedničkog rasta deteta i njegovog roditelja. Ipak, za svaku fazu dečjeg odrastanja je karakteristično da im je potrebna roditeljska ljubav, podrška, razumevanje, izdvojeno vreme.

Kakve je posledice na decu ostavila pandemija korone?

Posledice tzv. „vremena korone“ tek ćemo osećati u godinama koje dolaze. Iako je očekivano da osetljiva, nesigurna deca postanu još više povučena i zatvorena u sopstveni svet, ima mnogo primera gde su se oni bolje snašli u ovim uslovima. Naime, život bez velikog broja drugara, rad za školu preko interneta njima je pogodovao jer u takvom životu nema izazova sa kojima bi morali da se suočavaju kada bi škola bila nalik vremenu pre korone. To ne znači da je za njih ovakav život bolji, ali im jeste olakšan. Sa druge strane, deca koja su navikla na društvo vršnjaka osećala su se uskraćeno, a ponekad i potpuno nemotivisano za školu. Ove školske godine, kada su se vratili uobičajenom ritmu, i za onu povučenu i za onu živahnu, samouverenu decu – nastupio je period ponovnog prilagođavanja.

Mogu li deca biti depresivna i kako se ta depresija kod njih manifestuje? Imaju li društvene mreže neke veze s tim?

Deca mogu imati i anksiozne i depresivne epizode ili određena stanja, upravo kao i odrasle osobe. Ali zahvaljujući tome što su ona po gruboj definiciji „bića u odrastanju“ i njihovo ispoljavanje ovih stanja drugačije je nego kod odraslih. Desetak godina primećena je povećena depresivnost kod naše dece, posebno kod tinejdžera. Jedan od razloga jesu i društvene mreže. Naime, svet predstavljen na društvenim mrežama tinejdžeri doživljavaju kao svet kome treba da teže, a to nije realno niti uvek preporučljivo.

Treba li sada u ovim uslovima koje je nametnula pandemija više pričati s decom? I kako? Kako dopreti do njih, naročito buntovnih tinejdžera?

Sa decom treba uvek pričati, pa čak i kada ona (što se u pubertetu često dešava) odbijaju da pričaju sa nama. Ipak, potreba za razgovorom je naročito važna u situacijama kao što su promene u porodici ili kada se radi o svetskim problemima koji se odražavaju i na njih. Na odraslima je da se ponude kao sagovornici svojoj deci. Jedan način je da kažu: „Tu sam za tebe, hoću da razgovaramo o svemu što te zanima. Svakako ću pokušati da te razumem i pomognem ako ikako mogu. Važno mi je da znaš da bez obzira na to šta se dešava, volim te najviše na svetu i na mene možeš uvek računati“. Međutim, na detetu je da ovakvu podršku i poziv na razgovor prihvati, mimo roditeljske odluke.

Kakve probleme imaju deca koju roditelji dovode kod Vas na savetovanje?

Koliko ima porodica, toliko može biti i potencijalnih problema. Ipak, sve porodice prolaze kroz određene faze u odrastanju dece (na primer adaptacija deteta na vrtić ili na školu). Razlozi za javljanje psihologu mogu biti i specifični (na primer, problemi vršnjačkog nasilja, ili priprema deteta na novonastale promene unutar porodice kao što su razvod, gubitak člana porodice, preseljenje...) Ipak, bez obzira na to da li je roditeljima potrebna stručna pomoć zbog uobičajenih ili specifičnih razloga, zahvaljujući tome što su sve porodice različite i „priča za sebe“ ni način kako se pristupa određenoj temi nikada nije isti.

Kako deci postaviti pravila? Kad treba primeniti pozitivnu motivaciju u vaspitanju, a kad kaznu?

Nekada davno smatralo se da je za ekstrovertnu, otvorenu, nemirnu radoznalu decu kazna bolja kao metod vaspitavanja. Sa druge strane, za povučenu, tihu, introvertnu decu preporučivala se nagrada. Danas znamo da je nagrada, pohvala, podrška – uvek bolji izbor za svaki karakter ili tip deteta. Pozitivna motivacija, takođe, daje odlične rezultate, ukoliko nije uslovljavanje ili ucena (ako ti učiniš ovo, ja ću tebi ono...).

Kako i zašto deca postaju tirani? Da li su krivi samo roditelji koji im na svaki način ugađaju?

Deca se ne rađaju kao tirani ili agresivci. Ona takva postaju zbog uticaja sredine ili nedostatka granica u roditeljskom domu. Naime, kada dete odrasta s uverenjem da mu je sve dopušteno, naviknuto da mu svi ugađaju i da je „zvezda“ u svojoj porodici, ono će očekivati isti tretman i kod svojih vršnjaka. Kada taj tretman ne dobije, reagovaće nezadovoljstvom, a ponekad i agresivnim ponašanjem. Upravo zato roditelje treba stalno podsećati da je za uspešno roditeljstvo važno koliko pružati mnogo ljubavi, toliko i formirati granice i pravila ponašanja, još od najranijeg uzrasta.

Da li su u pravu roditelji koji proveravaju detetov telefon, svu njegovu prepisku i sve kontakte?

Deca imaju pravo na svoju privatnost i što su stariji, na primer, u periodu pubereteta, njihova privatnost im je važnija. Osim toga, onog trenutka kada dete otkrije da mu roditelji „vršljaju“ po telefonu ili proveravaju svaki njegov korak, dete neće prestati sa nekim neželjenim ponašanjem, kako roditelji, često, pogrešno očekuju. Umesto toga, tinejdžer će naći način da čini ono što želi, samo će to od svojih roditelja veštije kriti. Vi ste njemu pokazali nepoverenje time što ste ga proveravali, pa čak i ukoliko ste bili u pravu, ono će, posebno u pubertetu, na vaše nepoverenje odgovoriti nepoverenjem. Zato uvek imajte na umu: kao što vi kao roditelj imate pravo na svoju privatnost, isto to važi i za vaše dete.

Kako da roditelji nauče da prihvate dete onakvo kakvo je i da ne pokušavaju da ga preoblikuju spram sebe?

Očekivano je da se roditeljima ne može dopasti baš sve što njihovo dete radi. Ipak, i u slučaju da o tome razgovaramo sa decom, važno je da odvojimo njegovu ličnost od učinjenog dela. Pokušajte tako i da se obraćate detetu, poručujući mu da ga volite kao osobu, ali da određeno ponašanje nije prihvatljivo. Na primer, kada želite da mu poručite da vam smeta dok vas prekida u govoru, poslaćete sasvim različite poruke ako kažete: „Tako si nevaspitan, govorila sam ti milion puta, ništa ne slušaš...“ ili ukoliko se držite tzv „ja poruka“, odnosno, govorite šta se s vama dešava kada vas ono u nečemu ne sluša. Na primer: „Kada me tako prekidaš u govoru, ja zaboravim šta sam htela da kažem...“ Na ovaj način možete menjati određeno dečje ponašanje, a da ga pritom ne omalovažavate niti kritikujete.

Autor: Žaklina Duvnjak Radić
Izvor: Moje zdravlje