„Njegove bele rukavice“ su u knjižarama. Njihovu tajnu zna Jelena Bačić Alimpić, iako ih nikada ne nosi, i ne veruje onima koji ih stavljaju, jer zna šta njima kriju. Tu tajnu nam otkriva u ovom intervjuu, povodom svog novog romana, koji čitaocima poklanja istinito i iskreno, ruku punih emocija, bez rukavica.

Sve ostalo se nalazi među koricama knjige koja već miriše na uspeh i koja nam donosi snažnu, uzbudljivu, emotivnu, neočekivanu i neobičnu priču o sećanjima, istini i ljubavi.

Vaš novi roman, „Njegove bele rukavice“, od danas je pred čitalačkom publikom. Od čega ovog puta najviše, uslovno rečeno, strepite, šta očekujete, a šta vam govori da će ova priča osvojiti poštovaoce vaše književnosti?

Više ništa ne očekujem, niti strepim. Ovo je moj deveti roman, i ja se, zaista, svim silama trudim da svakom novom knjigom pomerim sopstvene granice. Zahvalna sam čitaocima na ogromnom poverenju koje su mi dosad ukazali i znam da ih ni ovog puta neću izneveriti, jer sam predano i s puno emocija radila na novoj knjizi.

Po čemu se ova knjiga razlikuje od prethodnih, u pogledu stvaralačkog procesa, a onda i svega što ste u nju utkali, pre svega, u emotivnom smislu?

Razlikuje se po tome što sam prvi put za ideju romana iskoristila postojanje jedne stvarne istorijske ličnosti, o kojoj se ne zna baš mnogo, ali koja je mene inspirisala, zahvaljujući mom suprugu koji me je sa njim upoznao, da napišem priču koja se oslanja na pravne i istorijske činjenice, ali nikako ne opisuje njegov život koji sam izmaštala i napisala iz prvog lica žene. Kao i za sve moje prethodne romane, i ovom je prethodilo mnogo istraživanja, čitanja, promišljanja, putovanja, obilazaka arhiva i kontakata sa ljudima koji su mogli nešto više da mi kažu o temi koju sam u romanu „Njegove bele rukavice“ obradila.

Zbog čega je sećanje varljivo i zašto takav motiv prati ovaj roman?

Zato što sećanje, zaista, jeste varljivo. Kako vreme odmiče, a godine se nižu, mi u svojim sećanjima ponekad iskrivljujemo stvarnost koja im je prethodila, trudeći se da je ulepšamo ili poružnimo, u zavisnosti od toga kakva nas sećanja za prošlost ili neku određenu osobu vežu. Ovaj motiv prati roman jer je pisan iz pera žene koja se seća svog neobičnog, čudesnog i nesvakidašnjeg života.

Iz knjige izdvajate i ove rečenice: „Strast je đavolja rabota. Ni trepnuti nećeš, a ona će proći i ostaće samo jalovo sećanje“. Koliko boli takvo sećanje i da li ikada prolazi?

Uvek boli ono što je bilo i što se, verovatno, kao takvo, nikada više neće desiti. A strast jeste đavolja rabota, jer nam pomuti razum i zamagli um.

Koja vaša sećanja su ona zbog kojih ste, kao junakinja ovog romana, okruženi zidinama i bodljikavom žicom, a šta vam pomaže da se sa njima izborite?

Osvešćivanje, priznavanje, nada i vera u bolje sutra.

Šta je bilo najteže napisati, opisati i oslikati u ovoj priči?

Ljubicu Ignjatović, glavnu junakinju. Ona je psihološki suptilno stvarana i kroz sve njene radosti, boli, i saznanja koja su je poražavala ili uzdizala sam i sama prolazila.

Po čemu je Ljubica karakteristična? Koje osobine ste, beskompromisno, želeli da joj date?

Dala sam joj ono što svaka žena, pa i ja, u sebi nosi: hrabrost, veru, empatiju, i iznad svega – ljubav.

U čemu ste ovog puta pobedili sebe i, možda, prevazišli mesta na kojima vam se, tokom pisanja prethodnih romana, uslovno rečeno, lomilo pero?

Nikada mi se pero nije lomilo, i to je, možda, i glavni pokretač mojih spisateljskih radova. Naprosto, moji likovi kroz mene govore, dišu, osećaju, rečju – žive.

Šta simbolizuju ili kriju njegove bele rukavice?

Kriju istinu!

Verujete li onima koji nose nose bele rukavice, i da li ih vi nekada stavljate?

Ne! Nikada na ruke nisam navukla bele rukavice i ne verujem ljudima koji ih nose, osim kada je zima.

Koja je osnovna poruka ovog romana?

Da nikada ne odustajemo od sebe i svog života, čak i kad nas istina porazi.

Kakvi su planovi u vezi promocija i druženja sa čitaocima?

Ove godine se navršava deset godina otkako sam napisala svoj prvenac „Ringišpil“, i u znak zahvalnosti svojim najvernijim čitaocima, 12. juna od 19 časova, u Delfi SKC knjižari, u Resavskoj ulici, u Beogradu, napraviću promociju za sve njih. Osim poznatih ličnosti, medija, moje porodice, prijatelja i kolega, koji su prisutni na svakoj promociji nove knjige, ovog puta, zajedno sa mojom izdavačkom kućom Laguna, ugostiću sve poštovaoce mog pera, družiti se sa njima i potpisivati knjige unedogled. To je najmanje što mogu da učinim za sve one koji mi svih ovih godina poklanjaju poverenje.

Autor: Dejan Ćirić
Izvor: Novosti