„Četvrta violina“, prva knjiga Saše Savića, uglednog marketinškog stručnjaka svetskih razmera, predstavljena je 20. aprila u knjižari Delfi SKC.
Pored autora, o knjizi su govorili Vuk Ršumović, reditelj, i Ivan Stanković, marketinški stručnjak.
„Sve što radim u životu, radim sa dosta strasti“, rekao je na promociji Saša Savić: „Radim isključivo stvari koje volim i, ako ste potpuno posvećeni tome, rezultati uvek dođu. Najvažnija stvar u mom životu je to da sam uvek bio mnogo više zainteresovan za sutra nego za analizu onoga što je bilo juče. Možda je to formula koja vodi ka uspehu.“
Savić je roman pisao tokom korone, u samoći, i pisanje mu je pomagalo: „U ponovnom vihoru promena u našim životima koje nismo tražili, meni je pisanje ove priče zapravo bilo terapeutski.“ Saša je istakao da je važno da imaš jasan cilj, ali i nerealne snove: „Ako imaš nerealne snove, a ja sam uvek imao nerealne snove, onda nađeš vremena i načina da svoje snove i ciljeve ispuniš. Bolje je ispuniti 70% nerealnih snova nego 100% nečega što je jednostavno i lako.“
Ivan Stanković je pomenuo impresivnu karijeru koju je Saša napravio: „Od svih ljudi koji dolaze iz regiona, Saša je postigao najveći uspeh u jednom vrlo kompetitivnom okruženju kao što je marketing, a to je okrutan svet gde je važan samo rezultat i gde vlada zakon poslednje decimale. Upravo taj oštar korporativni stav koji mora da ima, kako bi vodio velike poslove i klijente, kompenzuje dajući dušu kroz ovu priču, tako da je on jedan homo duplex.“
Priču o bosanskom javoru rebrašu od koga se prave najbolje violine Vuk Ršumović je od Saše čuo dosta ranije: „Ova priča je nastajala više hiljada puta u Sašinim prepričavanjima jedne avanture koja mu se dogodila ’92. godine. To je istinita priča zbog koje se grohotom smejete kada vam je Saša priča, budući da je on ’master storyteller’. Svaki junak i svaki odnos je toliko apsurdan i neverovatan, toliko je montipajtonovski lud da je sve na granici mogućeg.
Ovo je roman koji ima dosta humora u sebi, ali je u suštini metafora jednog perioda i sveukupne sudbine ljudi sa ovih prostora. Na kraju dolazite do poente koja je jako potresna i bolna, i koja vas tera da se preispitate.“
„Meni je bilo važno da ovu knjigu napišem, pošto sam bio u paničnom strahu da će se te divne uspomene izgubiti“, rekao je Saša.
Četvrta violina u orkestru je višak i to je podstaklo Savića da razmišlja o životu: „Naši životi nisu ništa drugo nego jedan orkestar kojeg mi pokušavamo da budemo deo i dobijemo priliku da se pokažemo. Ovo je priča o izbegličkom vremenu moje generacije, a može se preneti i na živote izbeglica, jer kad se desi rat ili bilo koja slična situacija, oduzme vam prostor i promeni život, i gotovo sigurno postajete ta četvrta violina i onda je pitanje kako se domoći te stolice u orkestru života i kako dokazati sebi i svima oko sebe da ste vredni i da ste zaslužili da budete uključeni u priču.“
„Sve što radim u životu, radim sa dosta strasti“, rekao je na promociji Saša Savić: „Radim isključivo stvari koje volim i, ako ste potpuno posvećeni tome, rezultati uvek dođu. Najvažnija stvar u mom životu je to da sam uvek bio mnogo više zainteresovan za sutra nego za analizu onoga što je bilo juče. Možda je to formula koja vodi ka uspehu.“
Savić je roman pisao tokom korone, u samoći, i pisanje mu je pomagalo: „U ponovnom vihoru promena u našim životima koje nismo tražili, meni je pisanje ove priče zapravo bilo terapeutski.“ Saša je istakao da je važno da imaš jasan cilj, ali i nerealne snove: „Ako imaš nerealne snove, a ja sam uvek imao nerealne snove, onda nađeš vremena i načina da svoje snove i ciljeve ispuniš. Bolje je ispuniti 70% nerealnih snova nego 100% nečega što je jednostavno i lako.“
Ivan Stanković je pomenuo impresivnu karijeru koju je Saša napravio: „Od svih ljudi koji dolaze iz regiona, Saša je postigao najveći uspeh u jednom vrlo kompetitivnom okruženju kao što je marketing, a to je okrutan svet gde je važan samo rezultat i gde vlada zakon poslednje decimale. Upravo taj oštar korporativni stav koji mora da ima, kako bi vodio velike poslove i klijente, kompenzuje dajući dušu kroz ovu priču, tako da je on jedan homo duplex.“
Priču o bosanskom javoru rebrašu od koga se prave najbolje violine Vuk Ršumović je od Saše čuo dosta ranije: „Ova priča je nastajala više hiljada puta u Sašinim prepričavanjima jedne avanture koja mu se dogodila ’92. godine. To je istinita priča zbog koje se grohotom smejete kada vam je Saša priča, budući da je on ’master storyteller’. Svaki junak i svaki odnos je toliko apsurdan i neverovatan, toliko je montipajtonovski lud da je sve na granici mogućeg.
Ovo je roman koji ima dosta humora u sebi, ali je u suštini metafora jednog perioda i sveukupne sudbine ljudi sa ovih prostora. Na kraju dolazite do poente koja je jako potresna i bolna, i koja vas tera da se preispitate.“
„Meni je bilo važno da ovu knjigu napišem, pošto sam bio u paničnom strahu da će se te divne uspomene izgubiti“, rekao je Saša.
Četvrta violina u orkestru je višak i to je podstaklo Savića da razmišlja o životu: „Naši životi nisu ništa drugo nego jedan orkestar kojeg mi pokušavamo da budemo deo i dobijemo priliku da se pokažemo. Ovo je priča o izbegličkom vremenu moje generacije, a može se preneti i na živote izbeglica, jer kad se desi rat ili bilo koja slična situacija, oduzme vam prostor i promeni život, i gotovo sigurno postajete ta četvrta violina i onda je pitanje kako se domoći te stolice u orkestru života i kako dokazati sebi i svima oko sebe da ste vredni i da ste zaslužili da budete uključeni u priču.“
1/11
„Javor rebraš jeste sveti gral, nešto za čim naši junaci tragaju, koji je mnogo više od jednog drveta koje će našim junacima doneti mogućnosti da se obogate. On je tačka u koju se slivaju sve njihove ambicije, stremljenja, maštanja o lepšoj budućnosti“, zaključio je Vuk Ršumović.
