Izmišljeni raj Ketrin Baner – Intervju sa autorkom zanosnog romana „Kuća na ivici noći“
Kada Amadeo Espozito, jedini lekar na udaljenom italijanskom ostrvu Kastelamare, jedne noći porodi svoju suprugu, počinje zamamna, tragična i trijumfalna priča.
„Kuća na ivici noći“ predivna je priča o četiri generacije. Napisala ju je dvedesetosmogodišnja britanska autorka Ketrin Baner po uzoru na roman „Mandolina kapetana Korelija“ Luja de Bernijera i „Predivne ruševine“ Džesa Voltera. Nisu samo protagonisti i njihove borbe to što priču Banerove čini neverovatnom, već i manji, sekundarni likovi koji dočaravaju atomsferu i detalje, kao i do najsitnijih detalja opisano ostrvo Kastelamare.
Poreklom iz Kembridža, Banerova živi sa suprugom u Torinu. Iako je „Kuća na ivici noći“ njen prvi roman za odrasle, Banerova već 12 godina ima književnog agenta. Počela je da piše sa 16 godina i objavila je trilogiju za mlade.
Postoji mnogo detalja i likova koji iskriče u romanu poput lika Končete i njene epilepsije. Odakle su se stvorili ti likovi?
Znala sam od samog početka da želim da pišem o malom gradu, o toj naročitoj sredini koja je istovremeno i otvorenog i uskog uma, velikog srca i ogovaračka. To je okruženje koje su, tradicionalno, američki pisi istraživali više od evropskih. Ono što je meni najinteresantnije u posmatranju male zajednice jeste način na koji pojedinac prolazi kroz nju. Odrastanje na malom ostrvu vas istovremeno ograničava i čini većim od života. Jedini ste od svoje vrste – ako dobro pevate onda ste jedini pevač, ako dobro slikate onda ste jedini slikar, ali ako budete poniženi ili vas iskritikuju, to može da vam padne veoma teško. Zato sam želela da prikažem Končetu u tom nezavidnom položaju osobe sa epileptičnim napadima - zbog čega ona u toj maloj zajednici ima mesto „deteta invalida“ - kako bih ispričala priču o tome kako ona to prevazilazi i postaje jedan od najpouzdanijih likova u knjizi. Želim da moji likovi uvek budu kompleksni i razumljivi. Tokom pisanja romana pokušavala sam da svaki lik prikažem iz različitih uglova kako bih osvetlela i istovremeno zakomplikovala njihov karakter. To bi moglo da ima moralno opravdanje – na primer, želela sam da grof, veliki fašista i povremeno siledžija, bude jedan od onih likova za koje će čitaoci najviše navijati. Milan Kundera je napisao da roman treba da bude „izmišljeni raj“ gde „niko ne poseduje istinu... ali svi imaju prava da budu shvaćeni“. Mislim da je to uloga naratora: da komplikuje stvari dok likovi ne ožive na stranici knjige i osvoje simpatije čitaoca.
Pre ovog romana pisali ste romane za mlade. Zašto ste odlučili da je sada vreme da napišete nešto za drugačiju publiku i koliko se ovaj roman razlikuje u jeziku i tonu od onih za mlade?
Iskreno, nisam uopšte očekivala da ću napisati ovaj roman. Odmarala sam se od pisanja kada sam dobila ideju za „Kuću na ivici noći“ i u to vreme sam zaista mislila da neću pisati još neko vreme. Počela sam da pišem kao veoma mlada i osećala sam da mi je potrebno vreme da utvrdim da li ću ostati pisac i da li imam još nešto da ispričam. Zato sam se odselila iz rodnog grada, sa juga sam otišla na severoistok Engleske, i tamo sam radila kao učiteljica. Ali, finansijska kriza 2008. godine i početak velike recesije su ozbiljno uzdrmali male evropske gradove, i postepeno sam uvidela da postoji još važnih priča koje nisu ispričane.
Roman je dobro napisan i ima dobru strukturu. Da li imate metod za smišljanje zapleta i priče?
Struktura je za mene jedan od najtežih etapa u pisanju tako da mi je drago što sam uspela u tome. Bila sam veoma mlada kada sam počela da pišem i mislim da je negde usput došlo do promene, kao što je verovatno slučaj sa svim piscima koji nastave da pišu posle adolescencije, od razmišljanja: „Kakvu ću priču napisati?“ do važnijeg pitanja, onog koje može da okupira ceo život: „Kako da istinito ispričam ovu priču koju moram da ispričam?“. Poslu sam pristupila drugačije. Sve sam beležila i svemu sam polako pristupila, gotovo kao naučnik. Osećala sam da to dugujem priči. Na primer, beležila sam svaki detalj procesa. Četiri meseca sam istraživala pre nego što sam sela da pišem i tokom tog perioda sam pripremala i skicu za knjigu, prilagođavala sam oblik priče sve dok svetlost i senka nisu bili ravnomerno raspoređeni u knjizi. Svi pisci koje volim imaju sjajan kvalitet: sa lakoćom se prebacuju sa komedije na tragediju kao što je slučaj i u stvarnom životu, a to je jedna od najtežih i osnovnih stvari koje moraju da funkcionišu u ovakvoj priči.
Kako je život u Torinu uticao na vaše pisanje i na vaš život?
Zanimljivo je to što prvi put pišem o mestu u kojem trenutno živim. To mi je olakšalo istraživanje ali je, kada je reč o distanci neophodnoj za izmaštavanje mesta, i mnogo teže. Selidba u Torino bila je veoma srećna okolnost za moj rad jer me je posao mog supruga doveo ovamo. Čitavih godinu dana pošto sam završila rad na knjizi „Kuća na ivici noći“ po glavi mi se vrzmala ideja da su planine severne Italije bilo baš to mesto o kome sam želela da pišem. Ne mogu to da objasnim, ali sam veoma zahvalna što se sve tako dogodilo! Kada je reč o mom privatnom životu, život u Italiji mi je prvi put dao distancu od domovine što je vredno iskustvo za jednog pisca. Prvi put mi Britanija izgleda upadljivo britanski kada se vratim. Selidba između dve zemlje mi je dala čudnu perspektivu, što uopšte nije loše.
Pošto je živela u Italiji, Džumpa Lahiri je napisala knjigu na italijanskom. Da li se i vaš unutarnji glas menja?
Fascinirana sam njenom knjigom jer je ona jednini pisac koga znam da piše na granici između italijanskog i engleskog. Mislim da je pisanje na jeziku koji ti nije maternji neverovatno. Iako tečno govorim italijanski, ne mogu da zamislim da pišem na italijanskom – mislim da je retko koji pisac ovlada drugim jezikom toliko da može da stvori delo koje će biti interesantnije nego da je napisano na maternjem, a to i Lahiri priznaje u svojoj neverovatnoj knjizi. Ali, ja živim italijanski u svakodnevnom smislu, možda čak i više od Lahirijeve koja je izabrala italijansk,i a nije bačena u njega kao ja, i ta dinamika utiče na moj posao. Položaj iz koga ja pišem – istražujem na italijanskom a pišem na engleskom – nije zatvorena struktura i, iako može da bude teško kada je reč o praktičnim stvarima, rad uz bilo kakve granice je sjajna prilika za pisca.
Izvor: interviewmagazine.com
„Kuća na ivici noći“ predivna je priča o četiri generacije. Napisala ju je dvedesetosmogodišnja britanska autorka Ketrin Baner po uzoru na roman „Mandolina kapetana Korelija“ Luja de Bernijera i „Predivne ruševine“ Džesa Voltera. Nisu samo protagonisti i njihove borbe to što priču Banerove čini neverovatnom, već i manji, sekundarni likovi koji dočaravaju atomsferu i detalje, kao i do najsitnijih detalja opisano ostrvo Kastelamare.
Poreklom iz Kembridža, Banerova živi sa suprugom u Torinu. Iako je „Kuća na ivici noći“ njen prvi roman za odrasle, Banerova već 12 godina ima književnog agenta. Počela je da piše sa 16 godina i objavila je trilogiju za mlade.
Postoji mnogo detalja i likova koji iskriče u romanu poput lika Končete i njene epilepsije. Odakle su se stvorili ti likovi?
Znala sam od samog početka da želim da pišem o malom gradu, o toj naročitoj sredini koja je istovremeno i otvorenog i uskog uma, velikog srca i ogovaračka. To je okruženje koje su, tradicionalno, američki pisi istraživali više od evropskih. Ono što je meni najinteresantnije u posmatranju male zajednice jeste način na koji pojedinac prolazi kroz nju. Odrastanje na malom ostrvu vas istovremeno ograničava i čini većim od života. Jedini ste od svoje vrste – ako dobro pevate onda ste jedini pevač, ako dobro slikate onda ste jedini slikar, ali ako budete poniženi ili vas iskritikuju, to može da vam padne veoma teško. Zato sam želela da prikažem Končetu u tom nezavidnom položaju osobe sa epileptičnim napadima - zbog čega ona u toj maloj zajednici ima mesto „deteta invalida“ - kako bih ispričala priču o tome kako ona to prevazilazi i postaje jedan od najpouzdanijih likova u knjizi. Želim da moji likovi uvek budu kompleksni i razumljivi. Tokom pisanja romana pokušavala sam da svaki lik prikažem iz različitih uglova kako bih osvetlela i istovremeno zakomplikovala njihov karakter. To bi moglo da ima moralno opravdanje – na primer, želela sam da grof, veliki fašista i povremeno siledžija, bude jedan od onih likova za koje će čitaoci najviše navijati. Milan Kundera je napisao da roman treba da bude „izmišljeni raj“ gde „niko ne poseduje istinu... ali svi imaju prava da budu shvaćeni“. Mislim da je to uloga naratora: da komplikuje stvari dok likovi ne ožive na stranici knjige i osvoje simpatije čitaoca.
Pre ovog romana pisali ste romane za mlade. Zašto ste odlučili da je sada vreme da napišete nešto za drugačiju publiku i koliko se ovaj roman razlikuje u jeziku i tonu od onih za mlade?
Iskreno, nisam uopšte očekivala da ću napisati ovaj roman. Odmarala sam se od pisanja kada sam dobila ideju za „Kuću na ivici noći“ i u to vreme sam zaista mislila da neću pisati još neko vreme. Počela sam da pišem kao veoma mlada i osećala sam da mi je potrebno vreme da utvrdim da li ću ostati pisac i da li imam još nešto da ispričam. Zato sam se odselila iz rodnog grada, sa juga sam otišla na severoistok Engleske, i tamo sam radila kao učiteljica. Ali, finansijska kriza 2008. godine i početak velike recesije su ozbiljno uzdrmali male evropske gradove, i postepeno sam uvidela da postoji još važnih priča koje nisu ispričane.
Roman je dobro napisan i ima dobru strukturu. Da li imate metod za smišljanje zapleta i priče?
Struktura je za mene jedan od najtežih etapa u pisanju tako da mi je drago što sam uspela u tome. Bila sam veoma mlada kada sam počela da pišem i mislim da je negde usput došlo do promene, kao što je verovatno slučaj sa svim piscima koji nastave da pišu posle adolescencije, od razmišljanja: „Kakvu ću priču napisati?“ do važnijeg pitanja, onog koje može da okupira ceo život: „Kako da istinito ispričam ovu priču koju moram da ispričam?“. Poslu sam pristupila drugačije. Sve sam beležila i svemu sam polako pristupila, gotovo kao naučnik. Osećala sam da to dugujem priči. Na primer, beležila sam svaki detalj procesa. Četiri meseca sam istraživala pre nego što sam sela da pišem i tokom tog perioda sam pripremala i skicu za knjigu, prilagođavala sam oblik priče sve dok svetlost i senka nisu bili ravnomerno raspoređeni u knjizi. Svi pisci koje volim imaju sjajan kvalitet: sa lakoćom se prebacuju sa komedije na tragediju kao što je slučaj i u stvarnom životu, a to je jedna od najtežih i osnovnih stvari koje moraju da funkcionišu u ovakvoj priči.
Kako je život u Torinu uticao na vaše pisanje i na vaš život?
Zanimljivo je to što prvi put pišem o mestu u kojem trenutno živim. To mi je olakšalo istraživanje ali je, kada je reč o distanci neophodnoj za izmaštavanje mesta, i mnogo teže. Selidba u Torino bila je veoma srećna okolnost za moj rad jer me je posao mog supruga doveo ovamo. Čitavih godinu dana pošto sam završila rad na knjizi „Kuća na ivici noći“ po glavi mi se vrzmala ideja da su planine severne Italije bilo baš to mesto o kome sam želela da pišem. Ne mogu to da objasnim, ali sam veoma zahvalna što se sve tako dogodilo! Kada je reč o mom privatnom životu, život u Italiji mi je prvi put dao distancu od domovine što je vredno iskustvo za jednog pisca. Prvi put mi Britanija izgleda upadljivo britanski kada se vratim. Selidba između dve zemlje mi je dala čudnu perspektivu, što uopšte nije loše.
Pošto je živela u Italiji, Džumpa Lahiri je napisala knjigu na italijanskom. Da li se i vaš unutarnji glas menja?
Fascinirana sam njenom knjigom jer je ona jednini pisac koga znam da piše na granici između italijanskog i engleskog. Mislim da je pisanje na jeziku koji ti nije maternji neverovatno. Iako tečno govorim italijanski, ne mogu da zamislim da pišem na italijanskom – mislim da je retko koji pisac ovlada drugim jezikom toliko da može da stvori delo koje će biti interesantnije nego da je napisano na maternjem, a to i Lahiri priznaje u svojoj neverovatnoj knjizi. Ali, ja živim italijanski u svakodnevnom smislu, možda čak i više od Lahirijeve koja je izabrala italijansk,i a nije bačena u njega kao ja, i ta dinamika utiče na moj posao. Položaj iz koga ja pišem – istražujem na italijanskom a pišem na engleskom – nije zatvorena struktura i, iako može da bude teško kada je reč o praktičnim stvarima, rad uz bilo kakve granice je sjajna prilika za pisca.
Izvor: interviewmagazine.com
Autor: Ketrin Baner
