Između ljubavi i ne-ljubavi – Povodom knjige „Glasovi Žute sveske“ Sonje Ćirić
Šta je suprotno od ljubavi?
A nije mržnja.
To je ne-ljubav.
Možda ovaj izraz i nije najsrećnije skovan, ali dok se ne pronađe adekvatnije objašnjenje za zajednički život prouzrokovan najpre strahom od samoće, a potom i navikom – ostaje taj termin, istina pomalo rogobatan, ali u datoj situaciji neophodan.
I upravo se kroz navedeni izraz najbolje sažima radnja i poenta knjige „Glasovi Žute sveske“, sačinjene upravo na suprotstavljanju i prožimanju ljuvavi i ne-ljubavi, kao i na preplitanju nekoliko ispovesti potpuno različitih ličnosti, a sve u nekonvencionalnom spoju prilično konvencionalnih žanrova.
Nije lako zaključiti da li je Sonja Ćirić pisala roman ili dnevnik – a možda i sinopsis za filmski scenario – ali baš se kroz preplitanje romanesknog i dnevničkog manira još neposrednije prodire u život i najintimnije nemire troje glavnih likova, koji se možda ponekad međusobno ne čuju i ne razumeju, ali će kad-tad saznati šta je razmišljao onaj drugi ili treći, jer su im misli i reči ovekovečene u Žutoj svesci.
Stoga je Žuta sveska, u stvari, četvrti glavni lik, jer to je jedina konstanta koja sve drži na okupu od početka do kraja, pa je u njoj mesto našla i nesigurna Jelena, i njen ambiciozni muž Boris, i njen pomalo čudni brat Milen.
Jednom rečju, da nije Žute sveske, onda bi sva razmišljanja, nemiri i stavovi troje junaka ostali rasuti i nikad od njih ne bi bio sastavljen ovaj svojevrsni mozaik današnjice.
Na prvi pogled može delovati ironično što je troje likova nazvano junacima – tim pre što se kao pravi junak ističe jedino Žuta sveska – ali oni to ipak jesu, jer junak je svako ko ima smelosti da se suoči ne samo sa neposrednom okolinom, nego i sa samim sobom, sa svojim mislima i previranjima, sa svojim nedoumicama i nedoslednostima.
Pošto se dnevnik ne može zamisliti bez naznačavanja dana kad se radnja dešava, „Glasovi Žute sveske“ ispoštovale su ovu formalnost koliko je to bilo neophodno, ali čak i tako organizovane, beleške od kojih je knjiga sačinjena ne deluju linearno niti im se može uvek uhvatiti hronološki redosled, tako da se Sonja Ćirić i u tom pogledu sjajno poigrala žanrovskim konvencijama i neprestano je varirala između strogih pravila koje knjiga nameće i haosa koji je u umu svakog čoveka čak i kad su njegove misli fokusirane isključivo na jednu ličnost ili događaj.
Možda će se nekome učiniti da autorka zapravo i nije pisala novu knjigu, nego da je samo prenela svoje lične beleške, promenivši prvobitna imena i tu i tamo prilagodivši pojedine detalje – ali, čak i da je tako, čak i da se ostane na toj pretposvavci (a uvek je za čitaoca bolje da ostavi nedoumicu nerešenom i da ostane u neizvesnosti nego da direktno pita autora i da dobije izričit odgovor), to je samo još jedan dokaz koliko bi se u svačijem životu moglo naći materijala za pravi roman prepun zanimljivosti, no da je opet za književnu obradu svakodnevnih zapisa potrebno umeće.
Zbog svega toga, „Glasovi Žute sveske“ uspostavljaju i neposredan dijalog između likova koji imaju sluha samo za svoje monologe, ali i dijalog između autorke i čitaoca – jer čak i da pomisli kako je Sonja Ćirić samo prepisala svoje dnevničke beleške, čitalac neće moći da se otme utisku koliko je onda i u izvornim zapisima bilo umetničkog kvaliteta, a pritom će se još više sroditi sa knjigom kad zna da je zasnovana na svakodnevici i na problemima koji tište svakoga, pa verovatno i njega samog, samo što još uvek to nije spoznao na pravi način niti je shvatio da i tu ima materijala za roman.
Autor: Dušan Milijić
A nije mržnja.
To je ne-ljubav.
Možda ovaj izraz i nije najsrećnije skovan, ali dok se ne pronađe adekvatnije objašnjenje za zajednički život prouzrokovan najpre strahom od samoće, a potom i navikom – ostaje taj termin, istina pomalo rogobatan, ali u datoj situaciji neophodan.
I upravo se kroz navedeni izraz najbolje sažima radnja i poenta knjige „Glasovi Žute sveske“, sačinjene upravo na suprotstavljanju i prožimanju ljuvavi i ne-ljubavi, kao i na preplitanju nekoliko ispovesti potpuno različitih ličnosti, a sve u nekonvencionalnom spoju prilično konvencionalnih žanrova.
Nije lako zaključiti da li je Sonja Ćirić pisala roman ili dnevnik – a možda i sinopsis za filmski scenario – ali baš se kroz preplitanje romanesknog i dnevničkog manira još neposrednije prodire u život i najintimnije nemire troje glavnih likova, koji se možda ponekad međusobno ne čuju i ne razumeju, ali će kad-tad saznati šta je razmišljao onaj drugi ili treći, jer su im misli i reči ovekovečene u Žutoj svesci.
Stoga je Žuta sveska, u stvari, četvrti glavni lik, jer to je jedina konstanta koja sve drži na okupu od početka do kraja, pa je u njoj mesto našla i nesigurna Jelena, i njen ambiciozni muž Boris, i njen pomalo čudni brat Milen.
Jednom rečju, da nije Žute sveske, onda bi sva razmišljanja, nemiri i stavovi troje junaka ostali rasuti i nikad od njih ne bi bio sastavljen ovaj svojevrsni mozaik današnjice.
Na prvi pogled može delovati ironično što je troje likova nazvano junacima – tim pre što se kao pravi junak ističe jedino Žuta sveska – ali oni to ipak jesu, jer junak je svako ko ima smelosti da se suoči ne samo sa neposrednom okolinom, nego i sa samim sobom, sa svojim mislima i previranjima, sa svojim nedoumicama i nedoslednostima.
Pošto se dnevnik ne može zamisliti bez naznačavanja dana kad se radnja dešava, „Glasovi Žute sveske“ ispoštovale su ovu formalnost koliko je to bilo neophodno, ali čak i tako organizovane, beleške od kojih je knjiga sačinjena ne deluju linearno niti im se može uvek uhvatiti hronološki redosled, tako da se Sonja Ćirić i u tom pogledu sjajno poigrala žanrovskim konvencijama i neprestano je varirala između strogih pravila koje knjiga nameće i haosa koji je u umu svakog čoveka čak i kad su njegove misli fokusirane isključivo na jednu ličnost ili događaj.
Možda će se nekome učiniti da autorka zapravo i nije pisala novu knjigu, nego da je samo prenela svoje lične beleške, promenivši prvobitna imena i tu i tamo prilagodivši pojedine detalje – ali, čak i da je tako, čak i da se ostane na toj pretposvavci (a uvek je za čitaoca bolje da ostavi nedoumicu nerešenom i da ostane u neizvesnosti nego da direktno pita autora i da dobije izričit odgovor), to je samo još jedan dokaz koliko bi se u svačijem životu moglo naći materijala za pravi roman prepun zanimljivosti, no da je opet za književnu obradu svakodnevnih zapisa potrebno umeće.
Zbog svega toga, „Glasovi Žute sveske“ uspostavljaju i neposredan dijalog između likova koji imaju sluha samo za svoje monologe, ali i dijalog između autorke i čitaoca – jer čak i da pomisli kako je Sonja Ćirić samo prepisala svoje dnevničke beleške, čitalac neće moći da se otme utisku koliko je onda i u izvornim zapisima bilo umetničkog kvaliteta, a pritom će se još više sroditi sa knjigom kad zna da je zasnovana na svakodnevici i na problemima koji tište svakoga, pa verovatno i njega samog, samo što još uvek to nije spoznao na pravi način niti je shvatio da i tu ima materijala za roman.
Autor: Dušan Milijić
