Iz ugla prevodioca: „Poslednja Danteova tajna“

Svaki nov prevod je akt otkrivanja, otkrivanja ne samo književnog sveta dela koje se prevodi već i lakuna u sopstvenom znanju, koje je neophodno popuniti kako se to delo ne bi izdalo, naročito ako ono u sebi sadrži mnogobrojne književne i istorijske reference kao što je slučaj sa „Poslednjom Danteovom tajnom“ Đulija Leonija. Zadatak postaje još teži ako se uzme u obzir da mnogi pisci istorijskih krimića koriste citate, rečenice koje su likovi zaista izgovorili i grade priču oko njih, dok Đulio Leoni, kako sam navodi u jednom intervju, „istražuje crne rupe, aspekte ličnosti koji su ostali u senci, pokušavajući da ’ispuni praznine’ operacijom genetskog inženjeringa“ u kojoj književni junak, u ovom slučaju Dante, sledi logiku verovatnosti, a ne (nužno) istinitosti. Međutim, nesumnjivo je da je tekst „Poslednje Danteove tajne“ prepun intertekstualnih referenci na istoriju, geografiju, kulturu, religiozno iskustvo Danteovog vremena, zbog čega prevodiočev zadatak postaje neka vrsta potrage za blagom jer svaka rečenica koju Dante izgovara može biti, ali ne mora, neoznačeni citat iz nekog od njegovih dela, uzimajući u obzir, između ostalog, da je, u periodu u kojem se odvija roman, „Raj“ još u nastajanju. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je Dante nesumnjivo jedan od najvećih vizionara u istoriji književnosti, što je Đulio Leoni, oslanjajući i na nedavno postavljene pretpostavke o tome da je pesnik patio od epilepsije i narkolepsije, obilno iskoristio kako bi stvorio neobične i često bizarne slike i halucinacije, koje predstavljaju pravi interpretativni izazov, i pretpostavljaju značaj istraživački posao.

Ali šta je sa drugim narativnim tokom romana? Iako je stilski jednostavnija, priča o Himlerovoj potrazi za germanskim korenima Danteovog porekla nije predstavljala manji prevodilački izazov, koji je, zapravo, počeo već od samog naslova: da li, redosledom reči, staviti akcenat na Dantea ili na tajnu? Sa jedne strane jasno je da je Dante centralna figura ovog romana, koji je, ne treba zaboraviti, već osmo delo Đulija Leonija u kojem je u ulozi detektiva najveći italijanski pesnik (u Laguninom izdanju su iz ciklusa o Danteu do sada objavljeni: „Zavera trećeg neba“, u prevodu Ane Marković De Santis, „Imperatorovo zaveštanje“ i „Krstaši tame“ u prevodu Gordane Subotić). S druge strane, postojanje paralelne priče je jedna od glavnih novina koju autor uvodi i kao takvoj bilo je potrebno dati joj odgovarajući značaj. Do rešenja, kojim se traži balans između neodoljive privlačnosti Danteove figure i aluzije na žanr romana, stiglo se u živom dijalogu sa urednicom Jasminom Radojičić. Jasmini sam, takođe, zahvalna i na drugim dragocenim uvidima, jer i ovo bi bio moj savet mladim prevodiocima, iako je prevodilački posao usamljenička potraga za piščevim glasom, smislom i atmosferom dela koje se prevodi, sam prevod ne mora, i usudila bih se da kažem, ne treba, da bude plod isključivo prevodiočeve interpretacije, koja, nesumnjivo povlašćena, ipak ostaje samo jedna od mogućih.

Autor: Dr Olivera Miok, prevodilac s italijanskog jezika