Kada upoređujemo neki roman sa filmom ili serijom nastalim po njemu, najčešće čujemo da je „knjiga bila bolja“. Jedan od glavnih uzroka tome je što uglavnom komentarišemo ekranizaciju kvalitetnih savremenih romana ili klasika. U suprotnom, često ne znamo da je neko dramsko delo nastalo po knjizi. A mnogi vrhunski filmovi i serije nastali su kao ekranizacija osrednjih ili čak loših romana. Od „Kuma“, pa nadalje. Hičkok je tvrdio da nema smisla dramatizovati nešto što je već savršeno u proznoj formi. Prema njegovom mišljenju, svrha dramatizacije je da unapredi priču i pronađe joj idealan oblik, a kako ćete unaprediti npr. „Zločin i kaznu“? Ili „Ime ruže“?

Suprotan proces je ređi. Novelizuju se uglavnom popularni filmovi, sa ciljem da se knjige dobro prodaju. Priče manje poznatih filmova i serija gotovo nikad ne završe u prozi, a možda bi trebalo. Ako je verovati Hičkoku, možda bi prema mnogim osrednjim filmovima i serijama nastali odlični romani, jer bi njihova priča tako dobila svoju savršenu formu?

„Jedini izlaz“ je u tom pogledu drugačiji. Kod njega je proces adaptacije iz jednog u drugi medij bio dvosmeran. Sve je počelo od ideje za roman, po kojoj je onda nastao scenario za seriju, dok je roman pisan paralelno s njim. Tako je u isto vreme i roman uticao na scenario, ali i scenario na roman. Mnoga rešenja iz prozne forme adaptirana su za dramsku i obrnuto.

Sličnosti u tretmanu priče su zato velike, ali su razlike dovoljne da se roman može posmatrati nezavisno u odnosu na seriju.

Pre svega, roman je po žanru više psihološki triler. Dvoje glavnih junaka suočava se sa mnogim opasnostima, ali se jedini izlaz iz svega nalazi u suočavanju sa samim sobom.

Poglavlja u kojima pratimo Anu Kolar pisana su u prvom licu i Ana se neprekidno obraća svom pokojnom (ili možda još živom?) suprugu. Ona mu prepričava sve što je „propustio“ nakon što je pre šest godina stradao u požaru u klubu Jedini izlaz, a ona ostala bez sećanja na tu jezinu nesreću i dane koji su joj prethodili. U svom suprugu Ana pronalazi savršenog slušaoca, bezmalo psihoterapeuta kome poverava sve sumnje, strahove i lomove kroz koje prolazi od prve do poslednje rečenice romana. A ta poslednja je možda i najvažnija.

Sa druge strane, inspektor Dejan Štrbac doživljava drugačiju sudbinu nego u seriji, što će ljubitelji serije verovatno videti kao najveću razliku u romanu. Razlika međutim ima još mnogo, pa verujem da će svima koji su voleli seriju čitanje knjige pružiti potpuno novo iskustvo uživanja u „Jedinom izlazu“.

Onima koji nisu gledali seriju preporučujem da prvo pročitaju knjigu, jer je sažetija, napetija i nabijena uzbuđenjima.

A možda knjiga i serija mogu da se čitaju/gledaju paralelno kao što su i pisani? Ne znam, sami procenite.

Autor: Marko Popović
Izvor: Blic