Iz prve ruke: „Moj brat Muhamed Ali“
Pravu priču o ponositom, veoma kontroverznom ali i ranjivom sportisti, koji je umeo da pokaže kako je moguće pobediti jačeg, ispričao je Rahman Ali uz pomoć Fijaza Rafika u knjizi „Moj brat Muhamed Ali: Sveobuhvatna biografija“, koju preporučuje urednik u Laguni Srđan Krstić.
* Uz ovaj tekst radi skrivene poruke i atmosfere preporuka za slušanje: Džoni Vejklin, „In Zaire (Rumble in the Jungle)“.
Negde sedamdesetih godina prošlog veka na ovim prostorima, a i šire, nije bilo televizija koje su program emitovale noću. Nije bilo valjda ni toliko sadržaja. Dešavalo se da što zbog programske šeme, što zbog restrikcija struje, oba tada postojeća TV programa izbace odjavne špice sa slikom Kalemegdana i Pobednika uz Himnu Beograda koja je ličila na poziv za juriš na neprijatelja, a ne na „laku noć, gledaoci“. Međutim, postojao je jedan čovek zbog kojeg su urednici i tehničari s televizije išli noću na posao, a u tri ujutro u mirnoj, uspavanoj zemlji televizori su tada bili upaljeni u svim domovima gde ih je bilo. Pomislili biste da je zbog Tita, vladara koji je držao govor na drugoj strani sveta, ali ne, nije. Nisu se tada noću prenosile ni važne utakmice naših reprezentacija koje su osvajale zlato. Samo zbog jednog čoveka se sve okretalo naopako, a nije bio ni vlast, ni Srbin, ni Jugosloven i nije bio odavde.
Ljudska gromada
Njegovo ime je Muhamed Ali, ali su ga moj ćale i milioni drugih ovde zvali Kasijus Klej jer su ga kao takvog upoznali. Bio je bokser, crnac koji je iz hrišćanske vere prešao u muslimansku. Bio je olimpijski pobednik i profesionalni prvak sveta, ali najvažnije je, ono zbog čega su svi dreždali pred crnobelim televizorima i buljili u gluvo doba u njegov prvi meč protiv Frejzera nakon dugih godina kad nije boksovao, da nije hteo u rat. Nije hteo u Vijetnam da se bori na strani svoje zemlje protiv ljudi na drugom kraju sveta. Bio je sportista, borac koji nije pesnicama samo zarađivao pare i koristio ih da probije put do uspeha. Ne. On se borio za siromašne, obespravljene, za sve one koje zbog drugačije boje kože omalovažavaju, za male ljude, za pravdu i pravo da veruješ u ono što odabereš. I zato vredi pročitati ovu knjigu, koju je uz pomoć Fijaza Rafika napisao njegov brat jer nema mnogo takvih ljudi, sportista, takvih ljudskih gromada.
Bilo je praskozorje kod nas, sećam se, sedimo ćale, mali brat i ja, čak su se i keva i baba probudile. Svuda po stanovima gore svetla. Kasno je bilo i u tadašnjem Zairu u Africi. Džordž Forman, ogroman snažan bokser, tukao je Alija kao vola u kupusu, a nama je srce bilo u petama. A onda čudo: Klej skakuće, udara, jedan, drugi, treći put i Forman leti na pod, a naša čvrsta zgrada se trese kao da je zemljotres. U ime svih malih, poniženih, u ime svih ljudi koji primaju udarce i ćute, Muhamed Ali je umeo da pokaže kako je moguće pobediti jačeg i zato ćete ovu knjigu pročitati u dahu jer Ali je boksovao za sve nas i kad je okačio rukavice o klin. In Zair.
Autor: Srđan Krstić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
* Uz ovaj tekst radi skrivene poruke i atmosfere preporuka za slušanje: Džoni Vejklin, „In Zaire (Rumble in the Jungle)“.
Negde sedamdesetih godina prošlog veka na ovim prostorima, a i šire, nije bilo televizija koje su program emitovale noću. Nije bilo valjda ni toliko sadržaja. Dešavalo se da što zbog programske šeme, što zbog restrikcija struje, oba tada postojeća TV programa izbace odjavne špice sa slikom Kalemegdana i Pobednika uz Himnu Beograda koja je ličila na poziv za juriš na neprijatelja, a ne na „laku noć, gledaoci“. Međutim, postojao je jedan čovek zbog kojeg su urednici i tehničari s televizije išli noću na posao, a u tri ujutro u mirnoj, uspavanoj zemlji televizori su tada bili upaljeni u svim domovima gde ih je bilo. Pomislili biste da je zbog Tita, vladara koji je držao govor na drugoj strani sveta, ali ne, nije. Nisu se tada noću prenosile ni važne utakmice naših reprezentacija koje su osvajale zlato. Samo zbog jednog čoveka se sve okretalo naopako, a nije bio ni vlast, ni Srbin, ni Jugosloven i nije bio odavde.
Ljudska gromada
Njegovo ime je Muhamed Ali, ali su ga moj ćale i milioni drugih ovde zvali Kasijus Klej jer su ga kao takvog upoznali. Bio je bokser, crnac koji je iz hrišćanske vere prešao u muslimansku. Bio je olimpijski pobednik i profesionalni prvak sveta, ali najvažnije je, ono zbog čega su svi dreždali pred crnobelim televizorima i buljili u gluvo doba u njegov prvi meč protiv Frejzera nakon dugih godina kad nije boksovao, da nije hteo u rat. Nije hteo u Vijetnam da se bori na strani svoje zemlje protiv ljudi na drugom kraju sveta. Bio je sportista, borac koji nije pesnicama samo zarađivao pare i koristio ih da probije put do uspeha. Ne. On se borio za siromašne, obespravljene, za sve one koje zbog drugačije boje kože omalovažavaju, za male ljude, za pravdu i pravo da veruješ u ono što odabereš. I zato vredi pročitati ovu knjigu, koju je uz pomoć Fijaza Rafika napisao njegov brat jer nema mnogo takvih ljudi, sportista, takvih ljudskih gromada.
Bilo je praskozorje kod nas, sećam se, sedimo ćale, mali brat i ja, čak su se i keva i baba probudile. Svuda po stanovima gore svetla. Kasno je bilo i u tadašnjem Zairu u Africi. Džordž Forman, ogroman snažan bokser, tukao je Alija kao vola u kupusu, a nama je srce bilo u petama. A onda čudo: Klej skakuće, udara, jedan, drugi, treći put i Forman leti na pod, a naša čvrsta zgrada se trese kao da je zemljotres. U ime svih malih, poniženih, u ime svih ljudi koji primaju udarce i ćute, Muhamed Ali je umeo da pokaže kako je moguće pobediti jačeg i zato ćete ovu knjigu pročitati u dahu jer Ali je boksovao za sve nas i kad je okačio rukavice o klin. In Zair.
Autor: Srđan Krstić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
