Iz pera Ljubice Arsić o romanu „Prebivališta“: Mesta naše usamljenosti
Da li negde postoji mesto koje je isključivo moje ili sam na svim mestima samo u prolazu? Da bi to ispitala, književnica bengalskog porekla i dobitnica Pulicerove nagrade Džumpa Lahiri, predstavljena našim čitaocima izuzetnom knjigom priča „Tumač bolesti“, u knjizi „Prebivališta“ kreće se italijanskim gradom proveravajući nekom vrstom romana-dnevnika mesta prihvaćena kao bliska. Opisujući ih na italijanskom jeziku na kojem, osim engleskog, odnedavno piše, ova autorka nomadskih sklonosti i prefinjenog dara opažanja, rođena u Londonu u porodici indijskih migranata, doživljava jezik kao svojevrsno mesto koje joj, kroz ličnu priču, nudi poseban uvid o sebi kao putniku samotnjaku. Lutalaštvo bez cilja, putniku sklonom tumaranju, otkriva mnoge domovine i bliske jezike označene dubinom i istinitom slikom o čoveku, ma kojem jeziku pripadao.
U knjizi „Prebivališta“ prostor i vreme se prožimaju stvarajući, kroz fizičke i emotivne senzacije, slike neobične čulnosti u raskošnim nijansama vidljivim samo onima sa posebnom, unutrašnjom dioptrijom. U hotelu, muzeju, na ulici i moru, u papirnici i na kasi, na balkonu i bazenu, „kod njega“ i u sebi odvija se život sa saučesnicima koji se pojavljuju i nestaju, dolaze i odlaze sa pokretne pozornice koja se polako okreće, donoseći prepoznatljiv miris grada i njegovog prastarog kamena, slike ispranih kupola, metež saobraćajne gužve, tišinu raskošnih vrtova. Sve to nalazi se sasvim blizu dokazujući da nas mesta uznemiravaju, kao što se tečnost zamuti pošto se posuda protrese, da nas menjaju i približavaju sebi ma odakle da smo, postavljajući ono važno pitanje o tome na kojim prebivalištima smo mi najviše mi.
Bezimena posmatračica koja je sebi oduzela poreklo i vaspitanje, predrasude, ubeđenja i svako upoređivanje, priuštila je sudbinu vagabunda da se lutanjem što više približi centru mesta (zbivanja) umesto da ga posmatra udaljenim okom sa periferije. Džampin trostruki identitet (bengalsko poreklo, engleska sredina u kojoj se školovala i italijanski jezik kojim želi da izrazi novootkrivenu stranu sopstvene ličnosti) omogućava samouvereno, hrabro i lagodno kretanje usamljenice, žene koja živi sama, ne pukim slučajem već ličnom odlukom. Odustajući od mirovanja i strpljivosti kao mitskih obrazaca ženskosti opisane u sudbinama Lepe Helene, Penelope i Beatriče, Džumpa Lahiri preuzima muški princip hibrisa, savladavanja prostora koji stavlja pod kontrolu, zajedno sa poznatim likovima, majkom, ocem, prijateljicama, kolegama, ljubavnikom. Time oni postaju žitelji njenog intimnog kraljevstva sačuvanog u sećanju, na najbezbednijem mestu iz kojeg, bar tako književnica veruje, nikad neće biti prognani.
U romanu se smenjuju sunce i senka, jarko osvetljenje i poluskrivene pojave. Na videlo odjednom izbije ono što se, bilo zbog jake svetlosti ili zatamnjenja, često ne vidi jasno a što je presudno kada je u pitanju važan korak od zaljubljivanja ka istinskom voljenju.
U poglavlju Na kasi autorka opisuje svog prvog dečka kako, posle vođenja ljubavi, posprema sobu želeći da se otarasi razbacanih i zaboravljenih novčića s poda, ispod kreveta, između jastučića na fotelji. „Ništa ne vrede, nema svrhe skupljati ih“, gunđao je dok je metlom izvlačio zajedno sa gomilicama prašine sav taj sitniš, potvrđujući, u dubokoj i neporecivoj jasnoći, ono što je videla njegova razočarana devojka. Njihovoj vezi se loše piše, njihova ljubav ide svome kraju. Čovek koji nije u stanju da prigrli na prvi pogled bezvredne drangulije rasute po nevažnim mestima, nema srce otvoreno za čuda. A čuda čekaju, kaže nam ova darovita književnica sa retkom sklonošću da u svakodnevnom pronalazi neobično, poput zagubljenih dugmića ili naočara za sunce zakačenih kandžicama slepog miša za okovratnik kaputa, uvek tamo gde im se najmanje nadamo. Na uobičajenim „malim mestima“ koja nas dovode u vezu sa velikim svetom.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27
U knjizi „Prebivališta“ prostor i vreme se prožimaju stvarajući, kroz fizičke i emotivne senzacije, slike neobične čulnosti u raskošnim nijansama vidljivim samo onima sa posebnom, unutrašnjom dioptrijom. U hotelu, muzeju, na ulici i moru, u papirnici i na kasi, na balkonu i bazenu, „kod njega“ i u sebi odvija se život sa saučesnicima koji se pojavljuju i nestaju, dolaze i odlaze sa pokretne pozornice koja se polako okreće, donoseći prepoznatljiv miris grada i njegovog prastarog kamena, slike ispranih kupola, metež saobraćajne gužve, tišinu raskošnih vrtova. Sve to nalazi se sasvim blizu dokazujući da nas mesta uznemiravaju, kao što se tečnost zamuti pošto se posuda protrese, da nas menjaju i približavaju sebi ma odakle da smo, postavljajući ono važno pitanje o tome na kojim prebivalištima smo mi najviše mi.
Bezimena posmatračica koja je sebi oduzela poreklo i vaspitanje, predrasude, ubeđenja i svako upoređivanje, priuštila je sudbinu vagabunda da se lutanjem što više približi centru mesta (zbivanja) umesto da ga posmatra udaljenim okom sa periferije. Džampin trostruki identitet (bengalsko poreklo, engleska sredina u kojoj se školovala i italijanski jezik kojim želi da izrazi novootkrivenu stranu sopstvene ličnosti) omogućava samouvereno, hrabro i lagodno kretanje usamljenice, žene koja živi sama, ne pukim slučajem već ličnom odlukom. Odustajući od mirovanja i strpljivosti kao mitskih obrazaca ženskosti opisane u sudbinama Lepe Helene, Penelope i Beatriče, Džumpa Lahiri preuzima muški princip hibrisa, savladavanja prostora koji stavlja pod kontrolu, zajedno sa poznatim likovima, majkom, ocem, prijateljicama, kolegama, ljubavnikom. Time oni postaju žitelji njenog intimnog kraljevstva sačuvanog u sećanju, na najbezbednijem mestu iz kojeg, bar tako književnica veruje, nikad neće biti prognani.
U romanu se smenjuju sunce i senka, jarko osvetljenje i poluskrivene pojave. Na videlo odjednom izbije ono što se, bilo zbog jake svetlosti ili zatamnjenja, često ne vidi jasno a što je presudno kada je u pitanju važan korak od zaljubljivanja ka istinskom voljenju.
U poglavlju Na kasi autorka opisuje svog prvog dečka kako, posle vođenja ljubavi, posprema sobu želeći da se otarasi razbacanih i zaboravljenih novčića s poda, ispod kreveta, između jastučića na fotelji. „Ništa ne vrede, nema svrhe skupljati ih“, gunđao je dok je metlom izvlačio zajedno sa gomilicama prašine sav taj sitniš, potvrđujući, u dubokoj i neporecivoj jasnoći, ono što je videla njegova razočarana devojka. Njihovoj vezi se loše piše, njihova ljubav ide svome kraju. Čovek koji nije u stanju da prigrli na prvi pogled bezvredne drangulije rasute po nevažnim mestima, nema srce otvoreno za čuda. A čuda čekaju, kaže nam ova darovita književnica sa retkom sklonošću da u svakodnevnom pronalazi neobično, poput zagubljenih dugmića ili naočara za sunce zakačenih kandžicama slepog miša za okovratnik kaputa, uvek tamo gde im se najmanje nadamo. Na uobičajenim „malim mestima“ koja nas dovode u vezu sa velikim svetom.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27
