Ivan Zlatković: Pravi heroji ne pristaju na zločin
Pisac Ivan Zlatković rođen je u Nišu, a živi i radi u Aranđelovcu. Doktorirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku za narodnu književnost. Objavio je više knjiga među kojima su romani „Povratak“ (2003), „Sintetičari“ (2010), „Crno pile koje beži“ (2013) i pesnička zbirka „Šuma“ (2007).
Njegov najnoviji roman „I živ i mrtav“ izdat je u decembru, a priča je zasnovana na istinitim događajima i govori o surovim odmetnicima i hajducima koji između dva svetska rata terorišu Aranđelovac i okolinu Bukulje. Prema rečima pisca, kao inspirativnu osnovu korišćene su dokumentaristički oblikovane biografije šumadijskih hajduka, publicistički i novinski izvori, knjige aranđelovačkih autora koji su pisali o prošlosti tog kraja, narodna predanja i usmeni zapisi, kao i informacije iz razgovora sa istoričarima, arheolozima i proučavaocima srpske narodne baštine.
„Ono o čemu pišem ima dokumentarističku i istorijsku osnovu prvenstveno u inspirativnom smislu. Mnogo toga je menjano, modifikovano, domišljano, fingirano, zarad estetske istine, a to je priča. Ideja u ovom romanu je da književnost nema podražavalačku ulogu, da nije mimezis istorijskih fakata, kao i da se i istina može izmisliti. Ovo je knjiga o strahu. Strah je esencijalno ljudsko osećanje, njegov identitet, najdominantniji egzistencijalni činilac. Život bez straha je nemoguć, kao što je nemoguć i život bez nade. Ma kako bilo, život ipak ima smisla, u svim svojim protivurečnostima i emanacijama.“
U knjizi ste prikazali sliku društva između dva svetska rata. Koliko je bilo teško pristupiti temi i čitaocima je prikazati realističnom?
Period između dva svetska rata veoma je inspirativan, jer se u istorijskom smislu mnogo toga sudbonosno odigravalo, ne samo kod nas, već i u Evropi i svetu. To je vreme krize u svakom segmentu, te i slika ondašnjeg društva nije mogla biti idilična. Realističnost, ali i ekspresivnost su stilske odlike ovog romana. Učinilo mi se interesantnim da istorijski kolorit tog vremena prikažem kao na slikarskom ili filmskom platnu, kazujući u osnovi priču o hajdučiji.
Hajduke ste predstavili kao surove razbojnike i odmetnike. Iako ih je i u epskim narodnim pesmama odlikovala surovost, oni su bili heroji koje odlikuje nesalomiva hrabrost. Gde je granica heroja i razbojnika?
Hajduke je uvek karakterisala surovost, pa čak i u epskom kontekstu, kada ih odlikuje riterska hrabrost i plemenitost. U epskim okvirima oni su bili nosioci slobodarsko-romantičarske ideje, branitelji sopstvenog nacionalnog i verskog identiteta. Ta herojska dimenzija se urušava i detronizuje u epsko naličje, u istorijskom razdoblju kada socijalna crta postaje dominantna, a otimačina i razbojništvo jedni od načina da se taj socijalni kontekst menja. To je period krajem 19. veka i između dva svetska rata.
Da li su žandari, koji su u jednom trenutku postali poput krvoločnih hajduka, svojevrsna univerzalnost koja nema niti granicu, niti mesto porekla?
Nisam istoričar, ali čini mi se da nam istorija potvrđuje kako je tanka i ambivalentna veza između pravde i nepravde, humanosti i nečoveštva, ljubavi i mržnje, da je reč samo o obalama koje se lako mogu premostiti. Na tom mostu je čitavo čovečanstvo, oličeno u ovom slučaju u likovima žandara i hajduka. Psihologija pokazuje da u čoveku postoji damar zla, ma na kojoj se strani reke našao, i da smo spremni na svakakvu vrstu zločina, braneći svoju ljudsku teskobu.
U knjizi je jedan od likova, vodnik Kuzbabić, rekao da su „heroji najveće kukavice“ i da se „hrabri ne boje smrti, već života“. Ko su zapravo pravi heroji?
U tom paradoksu sadržana je humanistička misao o tome da jedino život ima smisla. Pravi heroji su oni koji, oslobođeni svih ideologija, svetkuju i poštuju ljudski život, ne pristajući ni na kakav zločin.
Kuzbabić je, vođen ličnim emocijama i traumama koje nosi iz detinjstva, za života ubio 14 hajduka, ali ih se i dalje boji. Zašto bi se oni koji služe narodu i državi plašili odmetnika i zlikovaca?
Vodnik Kuzbabić je karakterizacijski oblikovan kao lik predanja, njegovo poreklo je gotovo mitsko, jer on je hajdučko kopile. Kuzbabić ubija iz osvete, mržnje, stida, u ime pravde, ali i iz straha. Osećanje straha prisutno je u svakom žandaru koji se suočava s krvoločnim i surovim svetom odmetnika. Međutim, vodnik Kuzbabić je osoben po tome što strah transformiše u jednu drugu dimenziju, a to je smeh, koji postaje njegova fascinacija. Zato su na zidovima njegove kancelarije fotografije onih hajduka i zlikovaca koji se smeju pred pogubljenje, rugajući se smrti na taj način.
Ko su hajduci u savremenom svetu i da li oni treba da budu nagrađeni ili kažnjeni?
Povest o šumadijskoj hajdučiji između dva svetska rata je paradigma, univerzalna priča o odmetnicima, ubicama, secikesama, koji bitišu u svako vreme i u svakom socijalnom kontekstu. Današnji hajduci su promenili svoje ruho, postali tehnološki pismeniji, ali i oholiji, gramziviji i opasniji, jer pod epskim štitom novih ideologija unesrećuju čitava pokolenja. Verujem da nijedno zlo ne prođe pred Bogom bez kazne, i da je jedina nebeska nagrada ljudskom rodu – kosmička pravda.
Autor: Jovana Živković
Izvor: univerzitetskiodjek.com
„Ono o čemu pišem ima dokumentarističku i istorijsku osnovu prvenstveno u inspirativnom smislu. Mnogo toga je menjano, modifikovano, domišljano, fingirano, zarad estetske istine, a to je priča. Ideja u ovom romanu je da književnost nema podražavalačku ulogu, da nije mimezis istorijskih fakata, kao i da se i istina može izmisliti. Ovo je knjiga o strahu. Strah je esencijalno ljudsko osećanje, njegov identitet, najdominantniji egzistencijalni činilac. Život bez straha je nemoguć, kao što je nemoguć i život bez nade. Ma kako bilo, život ipak ima smisla, u svim svojim protivurečnostima i emanacijama.“
U knjizi ste prikazali sliku društva između dva svetska rata. Koliko je bilo teško pristupiti temi i čitaocima je prikazati realističnom?
Period između dva svetska rata veoma je inspirativan, jer se u istorijskom smislu mnogo toga sudbonosno odigravalo, ne samo kod nas, već i u Evropi i svetu. To je vreme krize u svakom segmentu, te i slika ondašnjeg društva nije mogla biti idilična. Realističnost, ali i ekspresivnost su stilske odlike ovog romana. Učinilo mi se interesantnim da istorijski kolorit tog vremena prikažem kao na slikarskom ili filmskom platnu, kazujući u osnovi priču o hajdučiji.
Hajduke ste predstavili kao surove razbojnike i odmetnike. Iako ih je i u epskim narodnim pesmama odlikovala surovost, oni su bili heroji koje odlikuje nesalomiva hrabrost. Gde je granica heroja i razbojnika?
Hajduke je uvek karakterisala surovost, pa čak i u epskom kontekstu, kada ih odlikuje riterska hrabrost i plemenitost. U epskim okvirima oni su bili nosioci slobodarsko-romantičarske ideje, branitelji sopstvenog nacionalnog i verskog identiteta. Ta herojska dimenzija se urušava i detronizuje u epsko naličje, u istorijskom razdoblju kada socijalna crta postaje dominantna, a otimačina i razbojništvo jedni od načina da se taj socijalni kontekst menja. To je period krajem 19. veka i između dva svetska rata.
Da li su žandari, koji su u jednom trenutku postali poput krvoločnih hajduka, svojevrsna univerzalnost koja nema niti granicu, niti mesto porekla?
Nisam istoričar, ali čini mi se da nam istorija potvrđuje kako je tanka i ambivalentna veza između pravde i nepravde, humanosti i nečoveštva, ljubavi i mržnje, da je reč samo o obalama koje se lako mogu premostiti. Na tom mostu je čitavo čovečanstvo, oličeno u ovom slučaju u likovima žandara i hajduka. Psihologija pokazuje da u čoveku postoji damar zla, ma na kojoj se strani reke našao, i da smo spremni na svakakvu vrstu zločina, braneći svoju ljudsku teskobu.
U knjizi je jedan od likova, vodnik Kuzbabić, rekao da su „heroji najveće kukavice“ i da se „hrabri ne boje smrti, već života“. Ko su zapravo pravi heroji?
U tom paradoksu sadržana je humanistička misao o tome da jedino život ima smisla. Pravi heroji su oni koji, oslobođeni svih ideologija, svetkuju i poštuju ljudski život, ne pristajući ni na kakav zločin.
Kuzbabić je, vođen ličnim emocijama i traumama koje nosi iz detinjstva, za života ubio 14 hajduka, ali ih se i dalje boji. Zašto bi se oni koji služe narodu i državi plašili odmetnika i zlikovaca?
Vodnik Kuzbabić je karakterizacijski oblikovan kao lik predanja, njegovo poreklo je gotovo mitsko, jer on je hajdučko kopile. Kuzbabić ubija iz osvete, mržnje, stida, u ime pravde, ali i iz straha. Osećanje straha prisutno je u svakom žandaru koji se suočava s krvoločnim i surovim svetom odmetnika. Međutim, vodnik Kuzbabić je osoben po tome što strah transformiše u jednu drugu dimenziju, a to je smeh, koji postaje njegova fascinacija. Zato su na zidovima njegove kancelarije fotografije onih hajduka i zlikovaca koji se smeju pred pogubljenje, rugajući se smrti na taj način.
Ko su hajduci u savremenom svetu i da li oni treba da budu nagrađeni ili kažnjeni?
Povest o šumadijskoj hajdučiji između dva svetska rata je paradigma, univerzalna priča o odmetnicima, ubicama, secikesama, koji bitišu u svako vreme i u svakom socijalnom kontekstu. Današnji hajduci su promenili svoje ruho, postali tehnološki pismeniji, ali i oholiji, gramziviji i opasniji, jer pod epskim štitom novih ideologija unesrećuju čitava pokolenja. Verujem da nijedno zlo ne prođe pred Bogom bez kazne, i da je jedina nebeska nagrada ljudskom rodu – kosmička pravda.
Autor: Jovana Živković
Izvor: univerzitetskiodjek.com
Autor: Ivan Zlatković
