Ivan Tokin: Detalji presudno utiču na osećaj stvarnosti, bar što se mene tiče
Ivan Tokin nedavno je predstavio svoj novi roman pod nazivom „Crna noć nada mnom i zvezdano nebo u meni“. Osim toga što je tradicionalno potpisivao knjige na Kalenić pijaci, Ivan Tokin je ostavio veliki utisak ovim romanom jer se on prilično razlikuje od njegove dosadašnje proze.
Roman je pisan iz ženske perspektive, u prvom licu, a za protagonistkinju ima plaćenu ubicu koja hladnokrvno odstranjuje žrtvu za žrtvom. Međutim, paralelno sa tim, autor nam prikazuje i njen unutrašnji život i vraća nas u njenu prošlost kako bismo videli naznake nečega što će joj kasnije postati navike.
Ovo je roman prepun detalja, koji kompleksnosti ljudske prirode i odnosa prikazuje kroz ono nedorečeno i neurađeno, ostavljajući čitaocima da sami zaključe mnogo toga. Ivan Tokin odgovorio je na nekoliko pitanja o samom nastanku romana i planovima za nastavak u intervjuu za Danas.
Da li je bila teža odluka da glavni lik bude žensko, ujedno i narator, ili da bude plaćeni ubica?
Odluka je pala u istom trenutku, za sve tri stvari. Čim sam zamislio žensko, znao sam da će biti narator, i odmah sam znao da će biti plaćeni ubica. Zašto plaćeni ubica? Ne znam tačno, ali hteo sam nešto ekstremno, nešto suprotno ženskim likovima na koje smo navikli. To je bila osnovna i jedina postavka priče koja mi je ostavljala potpunu slobodu i predstavljala veliki izazov. Hteo sam da se opustim u nečemu što apsolutno nisam ja. Hteo sam da pokušam da budem žensko u ovakvom svetu.
Ovo je roman prepun detalja, koji kompleksnosti ljudske prirode i odnosa prikazuje kroz ono nedorečeno i neurađeno, ostavljajući čitaocima da sami zaključe mnogo toga. Ivan Tokin odgovorio je na nekoliko pitanja o samom nastanku romana i planovima za nastavak u intervjuu za Danas.
Da li je bila teža odluka da glavni lik bude žensko, ujedno i narator, ili da bude plaćeni ubica?
Odluka je pala u istom trenutku, za sve tri stvari. Čim sam zamislio žensko, znao sam da će biti narator, i odmah sam znao da će biti plaćeni ubica. Zašto plaćeni ubica? Ne znam tačno, ali hteo sam nešto ekstremno, nešto suprotno ženskim likovima na koje smo navikli. To je bila osnovna i jedina postavka priče koja mi je ostavljala potpunu slobodu i predstavljala veliki izazov. Hteo sam da se opustim u nečemu što apsolutno nisam ja. Hteo sam da pokušam da budem žensko u ovakvom svetu.
Kako ste uklopili svu surovu realnost onoga što Lela kao glavni lik čini svakodnevno sa svim detaljima i lepotom koju primećuje oko sebe?
Uklapalo se samo od sebe, ona je nežna i lepota je uvek njen izbor, a to čime se bavi je u stvari način na koji igra s kartama koje su joj podeljene, odgovor na surovost sveta u kome svi živimo. U surovom svetu ona je odlučila da bude najsurovija.
Između svega toga provlače se i porodica i detinjstvo kao važne teme, ali oni nisu tu samo kao opravdanje za postupke glavne junakinje. Da li nju možemo da razumemo jedino ako vidimo šta sve ostaje nedorečeno u odnosu sa ocem i majkom?
Ona je kompleksan lik, kao i većina nas. Sve što joj se desilo u životu, pa i odnosi s roditeljima, uticalo je i utiče na nju kroz prizmu njenog doživljaja, načina na koje ona tumači sve to. Ne mislim da su odnosi s roditeljima presudni, presudna je njena hrabrost da pravi izbore i donosi odluke, i da se ne osvrće za sobom. Najvažnije je, onako kako ja to vidim, što je zacementirana u trenutku u kome živi. Tu njena sloboda nema ograničenja.
Koliko je bilo važno istražiti sve sitnice oko oružja, motora i drugih detalja nužnih za njeno preživljavanje dok juri narednu metu?
Pa mnogo važno, i zabavno. Neke stvari sam znao, bio sam u vojsci, jedan od najboljih drugova mi je bio snajperista i stručnjak za oružje, vozio sam motore, ali mnogo toga sam i naučio istražujući. Kao što je važno da znamo šta se dešava u njoj, mislim da su skoro isto toliko važne i tehničke stvari, prvo da bih mogao ja da se uživim, a onda i čitaoci. Detalji presudno utiču na osećaj stvarnosti, bar što se mene tiče. Osim toga, dok sam pisao, ja nisam bio posmatrač, bio sam učesnik, bio sam ona, jer jedino tako umem, a da bih to mogao, morao sam sve da znam.
Pomenuli ste da je roman u početku trebalo da izgleda sasvim drugačije. Da li se ikada pitate kako bi to ispalo da ste nastavili u istom pravcu, ili smatrate da je ovo jedina prava verzija koja je prosto morala da bude napisana?
Ne pitam se, ne mogu da kažem da me to zanima, ali ne mislim da je ovo jedina prava verzija. A da je morala da bude napisana, morala je.
Da li postoji neki trenutak, neko poglavlje ili neka rečenica koja je bila ključna da kažete sebi: „E, ovo je sad definitivno moj roman“?
U početku Lela je bila dvodimenzionalan lik, bavio sam se samo njenom spoljašnjošću, a onda me je u nekom trenutku obuzela, hteo sam da saznam sve o njoj, i kad sam krenuo u njenu prošlost, počela je priča koju sada imamo.
Ako bude potencijalnog nastavka, kao što ste već pomenuli, da li ćemo saznati kome se to Lela obraća?
Mislim da nećemo, mada to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. To je nešto što će se razjasniti samo po sebi, ili neće. A nastavka će biti, sigurno, jer još mnogo toga treba da saznamo o Leli i njenom životu.
Autor: Filip Milosavljević
Izvor: danas.rs
Uklapalo se samo od sebe, ona je nežna i lepota je uvek njen izbor, a to čime se bavi je u stvari način na koji igra s kartama koje su joj podeljene, odgovor na surovost sveta u kome svi živimo. U surovom svetu ona je odlučila da bude najsurovija.
Između svega toga provlače se i porodica i detinjstvo kao važne teme, ali oni nisu tu samo kao opravdanje za postupke glavne junakinje. Da li nju možemo da razumemo jedino ako vidimo šta sve ostaje nedorečeno u odnosu sa ocem i majkom?
Ona je kompleksan lik, kao i većina nas. Sve što joj se desilo u životu, pa i odnosi s roditeljima, uticalo je i utiče na nju kroz prizmu njenog doživljaja, načina na koje ona tumači sve to. Ne mislim da su odnosi s roditeljima presudni, presudna je njena hrabrost da pravi izbore i donosi odluke, i da se ne osvrće za sobom. Najvažnije je, onako kako ja to vidim, što je zacementirana u trenutku u kome živi. Tu njena sloboda nema ograničenja.
Koliko je bilo važno istražiti sve sitnice oko oružja, motora i drugih detalja nužnih za njeno preživljavanje dok juri narednu metu?
Pa mnogo važno, i zabavno. Neke stvari sam znao, bio sam u vojsci, jedan od najboljih drugova mi je bio snajperista i stručnjak za oružje, vozio sam motore, ali mnogo toga sam i naučio istražujući. Kao što je važno da znamo šta se dešava u njoj, mislim da su skoro isto toliko važne i tehničke stvari, prvo da bih mogao ja da se uživim, a onda i čitaoci. Detalji presudno utiču na osećaj stvarnosti, bar što se mene tiče. Osim toga, dok sam pisao, ja nisam bio posmatrač, bio sam učesnik, bio sam ona, jer jedino tako umem, a da bih to mogao, morao sam sve da znam.
Pomenuli ste da je roman u početku trebalo da izgleda sasvim drugačije. Da li se ikada pitate kako bi to ispalo da ste nastavili u istom pravcu, ili smatrate da je ovo jedina prava verzija koja je prosto morala da bude napisana?
Ne pitam se, ne mogu da kažem da me to zanima, ali ne mislim da je ovo jedina prava verzija. A da je morala da bude napisana, morala je.
Da li postoji neki trenutak, neko poglavlje ili neka rečenica koja je bila ključna da kažete sebi: „E, ovo je sad definitivno moj roman“?
U početku Lela je bila dvodimenzionalan lik, bavio sam se samo njenom spoljašnjošću, a onda me je u nekom trenutku obuzela, hteo sam da saznam sve o njoj, i kad sam krenuo u njenu prošlost, počela je priča koju sada imamo.
Ako bude potencijalnog nastavka, kao što ste već pomenuli, da li ćemo saznati kome se to Lela obraća?
Mislim da nećemo, mada to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. To je nešto što će se razjasniti samo po sebi, ili neće. A nastavka će biti, sigurno, jer još mnogo toga treba da saznamo o Leli i njenom životu.
Autor: Filip Milosavljević
Izvor: danas.rs
Autor: Ivan Tokin
