Novinar, bubnjar i jedan od nagrađivanih Laguninih autora Ivan Ivačković objavio je knjigu „Između krajnosti“, vodič kroz muziku i svet legendarne jugoslovenske rok grupe „Azra“ i njenog srca i duše Branimira Džonija Štulića. Objavljena je povodom četrdeset godina od izlaska prvog „Azrinog“ singla sa pesmama „Balkan“ i „A šta da radim“. Zahvaljujući albumima „Azra“, „Sunčana strana ulice“, „Ravno do dna“ i „Filigranski pločnici“, Džoni je sa svojom grupom početak osamdesetih načinio zlatnim dobom jugoslovenskog rokenrola. Odavno je Štulić otišao sa Balkana, mada bi mnogi voleli da se vrati. Na pitanje šta ga je motivisalo da napiše knjigu „Između krajnosti“, Ivačković, za „Novosti“, odgovara:

„Ima mnogo razloga, ali, evo, da pomenem tri najveća. Prvo, hteo sam da napišem knjigu u ime i u čast moje generacije. Pripadam generaciji koja je bila mlada krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, i koja je sazrevala uz 'Azru'. Ova knjiga je na neki način zbirka naših uspomena, podsećanje na naše prve velike zanose i ozbiljne ideale. Drugo, hteo sam da generaciji koja danas ima onoliko godina koliko smo imali mi kad smo slušali 'Azru' ponudim putokaz ka jednom davnom, ali nezaboravnom vremenu i muzici koja je bila drugačija od ove koja sada vlada top-listama. I treće, želeo sam da razgrnem silne štetne mitove i izmišljotine koje su se nagomilale tokom Štulićevog boravka u Holandiji i prikažem Štulića u realnom svetlu, kao čoveka od krvi i mesa, kao čoveka sa vrlinama i manama, a ne kao stvorenje natprirodnih moći kakvim ga vide njegove najvatrenije pristalice – oni kojih se čak i on sam javno odriče.“

Štulić vam je napravio sjajnu reklamu, javljajući se pred Sajam knjiga sa optužbama da samo hoćete da zaradite na njegovom liku i delu.

Da, to je po svoj prilici bila dobra reklama za knjigu. Štaviše, znam nekoliko ljudi koji sasvim ozbiljno misle da smo Džoni i ja celu tu stvar dogovorili i nikako ne uspevam da ih razuverim. Ali, ne samo što tu nema nikakvog dogovora u potaji, nego bih ja, bez obzira na korist za knjigu, više voleo da Štulić ne pravi takve ispade. Ipak je on bio najveći heroj moje generacije i nije nama lako da ga sad gledamo kako se bruka. A ta priča da na njemu zarađujem stvarno je njegova velika bruka. Ja sam, ako neko baš hoće da zna, u knjigu uložio tačno deset puta više svog novca nego što će mi se vratiti – pod uslovom da ceo tiraž bude prodat. To su bile tri godine krvavog rada, jer Štulića i „Azru“ smatram izuzetno ozbiljnom temom, pa sam hteo da takva bude i knjiga. Te tri godine života neko je morao da finansira, a ja nemam ni mecene ni sponzore. O kakvoj zaradi onda pričamo? Osim toga, zaraditi sa knjigom, to je valjda razlog za ponos, a ne sramotu, naravno ako je knjiga čestita. A moja je takva, to krvlju potpisujem.

Džoni i inače često govori da se na njemu zarađuje i da ga kradu.

Tačno, to mu je omiljena tema. Ne znam da li ga je neko nekad pokrao, možda i jeste. Ali priznaćete da je dobar deo tih njegovih priča, uključujući i epizodu s mojom knjigom, smešan svakome ko hoće samo malo da mućne glavom. Prema Štulićevom mišljenju, njega su svi pokrali ili prevarili. Sve su to „lešinari“, kako je nazvao čak i bubnjara Borisa Lajnera i basistu Mišu Hrnjka, koji su podmetnuli kičmu za njega onda kad to niko nije hteo i kojima bi trebalo da bude doživotno zahvalan. Nažalost, ima ljudi koji veruju da je svaka Štulićeva priča istinita, ali niko od njih da se zapita prostu stvar: ako je sve tačno, ako su Štulića baš svi pokrali i prevarili, da li je taj čovek toliko pametan koliko se misli?

Ovo je prva knjiga iz vaše trilogije o Džoniju i „Azri“? Zagolicajte nam maštu, nagovestite šta ćemo još čitati?

Želim da dovršim Štulićev portret načet u knjizi „Između krajnosti“, i moguće je da ću to učiniti u znatno drugačijoj formi nego što sam prvobitno zamislio. Sam Džoni dao mi je kroz svoje reakcije dobar materijal i omogućio da sve to možda bude zabavnije nego što bi bilo bez njegovog doprinosa. Osim toga, hteo bih da napišem i jednu knjigu o „Azri“ kao bendu. I već sam prilično odmakao u tome.

Zašto, po vama, Džoni nema naslednika u bivšoj SFRJ?

Najpre zato što niko nema onakav dar i umetničku snagu kakvu je on imao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Osim toga, da bi neko bio naslednik Džonija Štulića, taj, osim izuzetnog talenta, mora imati i značaj kao generacijski amblem, kao društvena, a ne samo umetnička pojava. A to je danas nemoguće, jer rok muzika je izgubila uticaj u društvu i na društvo. Marginalizovana je. Postalo je nezamislivo da se pojavi neki novi bend i digne celu jednu generaciju na noge, kao što je to učinila „Azra“.

Danas se pesme bez problema cenzurišu, a Džoni nije imao tih problema mada je kritikovao vlast. Da li je moguće da nisu razumeli „Kurvine sinove“ ili „Nedjeljni komentar“?

Bile su i Džonijeve pesme cenzurisane, odnosno nisu puštane u televizijske i pojedine radijske programe, ali to nije radila vlast, nego je posredi bila autocenzura tamošnjih urednika. S pravom vlašću Džoni nikada nije imao nijedan problem, mada je pisao vrlo hrabre pesme. Jer, prava vlast, ona na visokom, pa često i srednjem nivou, nije to slušala, niti je znala ko je on. „Azra“ se nalazila u vrlo specifičnoj situaciji – bili su i popularna i andergraund grupa. Svirali su u malim klubovima – jer je Džoni tako hteo – skoro ih uopšte nije bilo na televiziji, a i u štampi su zaostajali za „Bijelim dugmetom“ ili „Ribljom čorbom“. I zato vlast „Azru“ nije doživljavala ni kao opasnu ni kao bezopasnu grupu. Nije je doživljavala uopšte.

Izvor: Večernje novosti
Autor: V. Pantelić
Fotografija: Zoran Jovanović